Kako nam se dogodio potop

Foto Zoran Lončarević

Od nebeskog naroda postadosmo vodeni. Ne, to nije neukusna dosetka sa suvog, delo kakvog ciničnog aforističara kojeg bi trebalo rastrgnuti u pravedničkom gnevu. To je mračan humor žandarma smeštenog na železničkoj pruzi u blizini Velikih Crljena, kod Lazarevca, njegova poslednja linija odbrane od onoga što gleda i sluša satima, a ne da se bez preloma duše gledati i slušati ni sekundu. Pred očima su mu kuće koje više nisu domovi, bašte u kojima raste samo vodostaj, prevrnut Lastin autobus, ugrožena termoelektrana Kolubara. Iza leđa su mu jezivo nejasni zvuci prigušeni dobovanjem kiše i hukom bujice, zvuci za koje ne može da bude siguran da li su krici porodice koja je odbila da se evakuiše ili prestravljen lavež bespomoćnog psa. Povrh svega, uši mu para veseo cvrkut ptica, osvetnički smeh prirode koja je ponovo nokautirala čoveka.

Bujica je pomerila sva značenja, voda je postala smrt, ptičja pesma postala je odvratna, pa je i prasak smeha Tanje Simić u OŠ Vuk Karadžić u Stepojevcu eksplozija straha.
Škola je zbeg, a u njemu nema trinaestogodišnje Aleksije i desetogodišnjeg Stefana, Tanjine dece. Simići su baš iz Velikih Crljena. Aleksia i Stefan evakuisani su prvi, u suve delove naselja. Dok su spasioci stigli po starije Simićeve, suvog u naselju više nije bilo.
Prvo su odvozili decu, pa babe i dede. U međuvremenu je nadošla bujica, i kada su došli po nas, završismo razdvojeni od dece, priča Aleksandar Simić.

Mali Simići su srećom bili dobro, onoliko dobro koliko mogu biti školarci katastrofom razdvojeni od roditelja, a sve se opisano dešavalo u četvrtak, koji nije bio najteži dan majskog potopa, i oko Lazarevca, gde nije bilo najgore. U trenutku kada ovaj broj NIN-a odlazi u štampu, državni podaci, koji uvek kaskaju za stvarnošću, kažu da je tokom poplava stradao najmanje 21 čovek, da je evakuisano više od 30.000 ljudi i potopljeno više od dve hiljade objekata. Materijalna šteta pretvorena u novac svakako će dati nečitljivu brojku, jer je agroekonomista Miladin Ševarlić procenio da će samo šteta usled izgubljenog poljoprivrednog roda dostići pola milijarde evra.
Nemam više ništa. Sve je otišlo s Kolubarom u vražju mater. Ceo život mi je ostao pod vodom. Nekad sam bio gazda, a sad po selu molim za balu sena i kantu splačina da nahranim stoku, tako je u Velikim Crljenima našim kolegama pričao Velimir Terzić, nekada vlasnik petnaestak hektara pšenice, sada vlasnik metar dubokog jezera.

A ne može se reći da nismo znali da bi nam vodoprivredno bogatstvo moglo uništiti poljoprivredno. Krajem januara RHMZ je objavio jednu studiju, a u njoj upozorenje da će klimatske promene ubuduće drugačije raspoređivati padavine, te da i Srbiju očekuju periodi ekstremnih poplava. Ali mi uvek polazimo od nade da neće, što bi rekao jedan od žandarmerijskih ronilaca koji su evakuisali Velike Crljene. Voda, nažalost, uvek hoće.

Htela je u Obrenovcu, budućem simbolu majske kataklizme. Do prošle nedelje gradsko naselje sa više od 20.000 stanovnika, Obrenovac sada ne postoji na mapama. Obrenovačke priče koje nadmašuju i užasu najvičniju spisateljsku maštu smenjuju se takvom brzinom da će većina biti zaboravljena.
U jednom trenutku videla sam majku koja drži dve bebe, jednu ispod jedne ruke, drugu ispod druge, devojčicu i dečaka. I muž je bio s njom. Vikali su, dozivali da im pomognemo... Devojčica je pala u vodu, spasioci su pokušali da je dohvate, ali nisu uspeli. Odnela je voda..., ispričala je majka devetogodišnjakinje i petogodišnjaka, koji su sve opisano takođe videli, i kojima će beba koju nosi bujica biti uspomena iz detinjstva.



Koji bi pisac osmislio Slobodana Nedeljkovića, starog 25 godina, koji je u Obrenovac stigao kao desetogodišnji izbeglica iz ratne stihije, u vodenoj stihiji izgubio ženu i sina, a danonoćno spasava druge?
Sada pomažem drugima, i nadam se da ću naći tela žene i sina, bar da ih sahranim kako dolikuje, nekim neljudskim rezervama snage pričao je Slobodan novinarima.
Slobodana ćemo možda zapamtiti, ali ćemo sigurno prvom prilikom zaboraviti da su u spasavanju Obrenovčana učestvovali i azilanti. Oni isti azilanti koje smo u novembru umalo linčovali jer su kao što je NIN tada sarkastično primetio došli da nam pljačkaju sinove, siluju ćerke i dignu u vazduh termoelektranu Nikola Tesla. A Nikoli Tesli nikada nisu bili pretnja nesrećnici koje je ratna poplava izbacila, već sama poplava. Jer voda uvek hoće.
Htela je i u Krupnju, nekadašnjem domu pet hiljada Mačvanaca, na koji se sručila prirodna sila prevelika i za kakav krupniji grad.

Opština Krupanj sa svim okolnim selima je potpuno poplavljena i odsečena od ostatka sveta... Voda je porušila kuće, štale, odnela stoku i sve što su ljudi imali... Zaseok Miladinovići je u potpunosti sravnjen sa zemljom, a u ovom zaseoku žive majke sa decom koja imaju samo po nekoliko meseci, i nemaju ni mleko, ni vodu, ni hranu, ni potrebne lekove. Petoro dece koja nemaju ni godinu dana, sedmoro predškolaca i oko dvadesetoro dece koja idu u osnovnu školu... nalaze se na brdima iznad reke Kržava, a tim brdima prete odroni..., pisala je u javnom apelu, zapravo kriku za pomoć, meštanka Dušica Miladinović.
Htela je i u Valjevu, gde je Kolubara podivljala nakon što ju je zasulo 164 litara kiše po kvadratu. Zaselak Pirgići na teritoriji Valjeva zemlja je pojela ceo. Svih četrnaest kuća.
U pojedinim kućama voda je na dvadeset centimetara od plafona. Katastrofa može biti još gora, jer nam preti klizište, deo odrona već se navalio na moju kuću..., pričala je novinarima Valjevka Radmila Biberčić.



Ta je priča tek jedna od nekoliko stotina, jer Valjevu ne preti klizište, već klizišta, njih oko stotinu, a retko koje ugrožava samo jednu kuću. Iako je pod mrakom Obrenovca ili Šapca palo u drugi plan, za Valjevo i dalje nema spavanja, kao što nema novinske forme u kojoj bi se moglo makar sumirati sve što se u prethodnoj nedelji dogodilo. Voda je htela i u Svilajncu, iz koga je za sada uklonjeno sedam tona podavljenih životinja, ne računajući farmu u obližnjem Kušiljevu, na kojoj je stradalo dve hiljade životinja, dve hiljade jagnjadi spremane za izvoz u Izrael. I u Jagodini, koja prema podacima zvaničnika ima deset sela sa totalnom štetom, četiri srušena mosta, petnaest kilometara uništenog asfalta i sto kilometara razrovanih poljskih puteva, kao i pedeset kilometara zagušene kanalizacije. Htela je i u Smederevu, i u Sremskoj Mitrovici, i u Paraćinu, i u Ubu, i u Osečini, jer htela je svugde, kao što hoće uvek. A uvek se za njenim bujicama valjaju i druge, društvene. Koliko god gneva izazivali, nevažni su primeri hohštaplera među trgovcima, koji su usred poplave za litar mleka tražili hiljadu dinara, jer takav šljam ispliva u svakoj katastrofi na svakom delu planete. Ali rasprava o tome da li Srbija ima neodgovoran narod koji je odbijao da se spase ili nesposobnu vlast koja nije umela da ga spase to je bujica koja će potopiti i treba da potopi čak i sećanja na majsku kataklizmu. I na porodicu Simić, i na Velimira Terzića, i na Slobodana Nedeljkovića, i na Dušicu Miladinović, i na Radmilu Biberčić, i na sve druge nesrećnike iz ovog teksta, čija ste imena i lične priče već ionako zaboravili jer je ovo bila suviše kolosalna tragedija da bi se njeni detalji pamtili.