Komandne nedoumice

Ali postavljanje načelnika Generalštaba na čelo jednog opštinskog štaba u vanrednoj situaciji sluti na ciljanu dramatizaciju (kao uostalom i pozivanje najpre 500, pa još 1.000 ljudi iz Beograda da brane grad od preko 120.000 stanovnika u kome bi se sigurno našlo toliko voljnih da brane svoje domove). Odluka nije racionalna i zbog toga što po Zakonu o vanrednim situacijama, kada se vojska uključi u civilnu odbranu stanovništva od kakve nepogode, njome i dalje upravljaju vojni komandanti. Dakle, vojnicima Srbije raspoređenim po drugim ugroženim područjima i dalje treba da upravlja načelnik Generalštaba zauzet koordinisanjem jednog opštinskog štaba. Makar i očigledno kritičnog, šabačkog. Osim što ne deluje najcelishodnije, ta odluka, kao ni ona da se smeni šef opštinskog kriznog štaba (iz opozicione stranke Dušana Petrovića), ni po čemu ne proizlaze iz okvira ovog zakona. Nije dilema, takođe, da li Republički krizni štab može da deli zadatke Vojsci Srbije, koja se u konkretnom slučaju stavlja na raspolaganje civilnom sektoru.

Druga je stvar što bi običnom posmatraču sednica kriznog štaba mogla da izgleda kao da Vučić koristi ovlašćenja koja nema i komanduje vojskom. Retorika je takva pred kamerama, ali suština je da Vlada Srbije nema ingerencije da vojno upravlja vojskom. Ni u kom slučaju. U konkretnom, ipak, i prema do sada raspoloživim podacima, zakonska procedura je poštovana iako se krizni štab nije slepo držao slova zakona. Najpre zato što od početka do kraja sednica tog štaba, koje nisu morale da budu prenošene na televizijskim kanalima, ali su, ipak, bile javne, građani nijedanput nisu imali priliku da čuju izveštaje stručnog civilnog sektora i humanitarnih organizacija. Izveštaji su bili jednosmerni, od premijera ka biračima, ispresecani naredbama poput: Tišina tamo! Nemojte reč da sam čuo!

Aktiviranje sistema civilne zaštite dalo je ukupno 901 osobu, pa kad više nije bilo ni žandarmerije ni vojnika, pozvani su dobrovoljci. Taj postupak Jorgovanka Tabaković, nestranački guverner Narodne banke, zadivljena Vučićevom energijom da mobiliše tumači ovako: Vučić posle ove tragedije ima istorijsku šansu da mobiliše naciju i promoviše prave vrednosti i da napravi sređenu državu.

Civilna zaštita u Srbiji broji manje od 300 zaposlenih u MUP-u i još 987 rezervnih pripadnika, od kojih je 48 bilo aktivno u akciji spasavanja, ne računajući poverenike koji čine najveći broj, a zapravo su kontakt osobe svih kriznih štabova. Upravom za civilnu zaštitu, kao delom Sektora za vanredne situacije MUP-a, rukovodi Branislav Rančić koji za NIN kaže da je ovaj sektor praktično oživeo posle više od dve decenije formirajući 27 jedinica prošle godine, od kojih nisu sve obučene za poplave. Što je bilo čamaca, ronilaca, obučenih za spasavanje ili za zbrinjavanje, uključilo se. Mi nismo vidljivi, jer nemamo uniforme, zbog nekih problema sa tenderima. Nemamo opremu, ali sada imamo zakonske i druge osnove da ovaj sistem počnemo da razvijamo do nivoa koji imaju članice EU. Postojanje civilne zaštite, uopšte, proizlazi jedino iz potrebe da se adekvatno i pravovremeno reaguje u vanrednim situacijama. NJeno delovanje zato uređuje zakon o kome je ovde reč, kao što uostalom i propisuje odgovornost MUP-a da organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, ranog upozoravanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije.