Pre potopa

A da je koordinacija institucija zakazala svedoči upozorenje Hidrometeorološkog zavoda Srbije, izdato u subotu, a u ponedeljak, 12. maja, podignuto na crveni nivo uzbune. Četiri dana pre nego što je Siniša Mali, gradonačelnik Beograda, zamolio građane Obrenovca da ne napuštaju svoje domove. Upozorenja su bila i poplave tokom aprila, kao i one prethodnih godina, ali do danas to nije bilo dovoljno da se Sektoru za vanredne situacije obezbedi oprema. „Zbog toga vatrogasci idu u vodu pod punom teškom opremom, sa šlemom, u odeći koja nije prilagođena poplavama nego požarima“, kaže Glišo Vidović, predsednik Sindikata srpske policije. Stručnjaci sa kojima je NIN razgovarao, potvrđuju da su problemi sistemski. Profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić objašnjava da „poplava nije mogla da se spreči, ali bi rizik po ljude i dobra bio smanjen na minimum da postoji kontinuitet preventivnih aktivnosti države i firmi. A one su, u propasti koja je počela 90-ih, a ubrzala se posle 2000. godine, ili nestale ili neuspešno privatizovane ili u nerešenom vlasničkom statusu u kome održavaju minimum delatnosti. Česi, Mađari i Slovaci, ali i Austrijanci i Francuzi imaju mrežu vodoprivrednih preduzeća pod kontrolom države, jer su shvatili da ljudski život ne treba da bude predmet tržišne valorizacije“. Potom, na našim rekama se neprekidno eksploatišu šljunak i pesak, uglavnom nelegalno, što znači i nekontrolisano. Osim stroge državne kontrole, Ristić predlaže uvođenje realne takse na tu eksploataciju koja bi se, uz pravo da naplati korišćenje vodnog zemljišta, slivala u budžet za vodoprivredu, kako bi ona imala mogućnost da upravlja svojim sredstvima. Osim toga, nekontrolisane eksploatacije deformišu rečna korita i menjaju tok reke, a česta eksploatacija u blizini mostova, čine ih nebezbednim. Marina Babić Mladenović, direktorka Zavoda za uređenje vodnih tokova Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“, kaže da su do sada svi dobro urađeni nasipi u Srbiji izdržali. „Poplave, kakva je u Mačvi bila 1974, pa 1981, brzo se zaboravljaju. Tako se rekonstrukcije započinju i godinama ne završe, jer para nema. Od 300 duž Save, ostalo je samo nekoliko kilometara nasipa da se završi i na tim mestima sada imamo problem.“ Marina Babić Mladenović ilustruje nepredvidljivosti bujičnih poplava, koje onemogućavaju evakuaciju, na primeru Krupnja. „Tom gradu, u vrhu sliva nekoliko manjih reka, potpuno uređenog korita, desilo se ono što nadilazi ideju projektanta - da grad treba braniti od takve vode. Bujica se dogodila za sat vremena. U budućnosti, valjalo bi se osloniti na radarsko osmatranje, na osnovu koga bi bilo moguće u takvim slučajevima izdati upozorenje kad kiša prevaziđe uobičajene količine.“ Ona objašnjava da kod predvidljivijih tokova poput Tamnave, Jasenice, Kolubare, sistem uzbunjivanja i rane najave ima više smisla, dok se jedino sa rekama kao što su Velika Morava, Dunav ili Sava unapred zna šta dolazi. U slučaju Obrenovca ona problem vidi i u tome što su nad jednim slivom, Kolubarom, nadležne dve institucije, a ne jedna. Važeći Zakon o vodama prepušta lokalnim samoupravama nadležnost nad nepredvidljivim bujičnim vodama i one su danas pretnja Krupnju, Svilajncu, Valjevu, LJuboviji, Malom Zvorniku, Bajinoj Bašti...