19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
U praskozorje predsedničkih izbora, na kojima osamdesetmilionska nacija prvi put šefa države bira neposrednim glasanjem, Turska je duboko podeljena zemlja. Posle dvanaest godina provedenih na njenom čelu, Redžep Tajip Erdogan, neprikosnoveni lider s retkom oskudicom takta i političar sve više odsečen od stvarnog sveta, prepolovio je zemlju na dva dela. Na one koji ga obožavaju i one koji ga mrze. U prvoj kategoriji ostala je nekada obespravljena masa, za njegova vakta oslobođena stega starog sekularnog režima. U drugoj Turskoj, politički obezglavljena, zatekla se neobična koalicija zadrtih sekularista i odbačenih saboraca iz islamističkog bloka.
Samo nekoliko nedelja posle lokalnih izbora, na kojima su premijer Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) izvojevali još jednu ubedljivu pobedu, širom Turske ponovo besne antivladine demonstracije. Ovoga puta, neposredan povod za proteste je nesreća u jednom od rudnika, lignitom bogate, zapadne prefekture Manisa, u kojoj je živote izgubio 301 rudar. Ovog puta protiv Erdogana ne demonstriraju ugnjeteni Kurdi, manjinski Aleviti ili pristalice sekularno nastrojene opozicije. Na ulicama rudarskog gradića Soma, u kome je na lokalnim izborima AKP odnela nadmoćnu pobedu, premijera su negodovanjem, zvižducima i opštim nezadovoljstvom dočekale njegove tradicionalne pristalice. Ulje na vatru, i ovom prilikom, dolilo je Erdoganovo bezosećajno i nadmeno ponašanje. Snimci očajnika koji su pod zemljom izgubili svoje najbliže, na kojima premijer viče na jednog od njih, a njegov pouzdanik šutira drugog (dok ga do zuba naoružani žandari drže na zemlji), za nekoliko sati obišli su čitav svet.
Jedan događaj, koji je prethodio tragediji, pruža odgovor zbog čega se, kao glavni krivac, u koga prst upire dobar deo turske javnosti, u središtu ove afere našao premijer Erdogan. Naime, dve nedelje pre tragedije u Somi, opozicija je u parlamentu pokrenula inicijativu da se preispitaju uslovi rada u rudnicima privatizovanim u vreme njegove vladavine. Obrazlažući svoj predlog, poslanik Ataturkove Republikanske narodne partije iz Manise optužio je vladajuću većinu da, gledajući kroz prste novim vlasnicima rudnika zbog izdašnih donacija koje daju partiji na vlasti, sistematski zloupotrebljava rudare. Između ostalog i tako što ih je vlasnik rudnika, ucenivši ih prethodno otkazima, u toku minule predizborne kampanje u radnim uniformama i rudarskim šlemovima, umesto u rudarska okna, slao na skupove na kojima je u ovoj prefekturi govorio premijer Erdogan. Potpuno ignorišući predlog opozicije da se poboljšaju uslovi i bezbednost rudara, vladajuća stranka je glasala protiv.
Za razumevanje dubljih uzroka erupcije besa, koja je u Turskoj ponovo izbila protekle nedelje, neophodno je podsećanje na korene revolta protiv Erdoganove vladavine, koji je prvi put postao očigledan tokom tzv. Gezi protesta krajem maja prošle godine. Erdogan i AKP osvojili su vlast novembra 2002. na sličnom talasu nezadovoljstva tadašnjim sekularnim establišmentom, koji je Tursku doveo do ruba provalije. Korupcionaške afere, propast bankarskog sistema, visoka stopa inflacije i neprestane promene slabašnih koalicionih vlada obeležile su političku scenu devedesetih godina prošlog veka. Vojni puč, s početka 1997. godine, uspeo je tek da jednu nesposobnu vladu zameni drugom, još nesposobnijom.
Pošto se već bio dokazao kao uspešan gradonačelnik Istanbula, Erdogan sa najbližim saradnicima, među kojima je važno mesto zauzimao sadašnji predsednik Turske, Abdulah Gul, sredinom 2001. osniva AKP. Sa dubokim korenima u ideologiji protkanoj pansunitskim islamom, i liderom zaogrnutim oreolom buntovnika protiv nepopularnog establišmenta, AKP je novembra sledeće godine do nogu potukla svoje protivnike. U sledećih devet godina, do junskih izbora 2011, Erdogan i drugovi su, vešto flertujući s procesom evropskih integracija, istovremeno ispunjavali lavovski deo predizbornih obećanja, a dotadašnju elitu marginalizovali i postepeno je zamenili novom. Korak po korak, paralelno s osetnim uspesima na polju ekonomije, razvlašćivani su do tada svemoćni oligarsi, pod kontrolu stavljani mediji, policija, sudije, tužioci. Poslednja brana uspostavljanju apsolutne dominacije Erdogana i njegove partije - turska armija - ukroćena je promenom ustava iz septembra 2010. godine. Za vreme ovog mukotrpnog procesa, stizala je podrška sa svih strana. Podjednako iz decenijama zapostavljanih anadolijskih kasaba, koje su u godinama Erdoganove vladavine prerastale u prosperitetne anadolijske tigrove, ali i Brisela, odnosno Evropske unije, koja je u Erdoganu dugo gledala privrženog i pouzdanog saveznika.
Trenutak u kome su kola krenula niza stranu nastupa posle junskih izbora 2011, na kojima je Erdogan osvojio skoro pedeset odsto glasova. Ponesen ovim, do tada nezamislivim izbornim rezultatom, turski premijer kreće u obračun sa poslednjom preprekom koja ga deli od apsolutne vlasti - moćnim verskim pokretom imama Fetulaha Gulena, svojevrsnom elitom u sopstvenom islamističkom bloku, uz čiju je nesebičnu pomoć došao na vlast i u prvih devet godina vladavine slamao otpor sekularnih bastiona. S jakim vezama na Zapadu, najtiražnijim turskim dnevnim listom u vlasništvu i hiljadama pristalica infiltriranih u policiji i pravosuđu, Gulenov tajanstveni pokret uzvratio je udarac sredinom decembra prošle godine. U mesecima pripremanoj akciji policije i tužilaštva, o kojoj premijer nije znao ništa, u Ankari su, u ranu zoru 17. decembra, zbog korupcije uhapšeni sinovi trojice najpoverljivijih ministara u Erdoganovoj vladi. I dok su vođa AKP i njegovi najbliži saradnici spavali, fotografije zaplenjenih kutija sa milionima dolara, stečenih korupcijom, u stanovima sinova ministara unutrašnjih poslova, ekonomije i zaštite životne sredine, našle su put do štampanih i elektronskih medija. U danima koji su sledili, na popularnim društvenim mrežama objavljivani su, jedan po jedan, audio-zapisi tajno snimanih razgovora premijera sa članovima porodice, u kojima sagovornici, u paničnom strahu, planiraju gde i kako da na sigurno mesto premeste ogromne sume gotovog novca.
Odsečen od realnosti, okružen dvoranima, prema njemu klimoglavim a lakomisleno nadmenim van visokih zidina ankarske administracije, premijer je poslednje izbore dobio igrajući na najniža osećanja svog biračkog tela. U senci ukrajinske krize, pribegavajući najdrastičnijim merama u gašenju slobode javnog izražavanja, svoje ideološki razjedinjene protivnike nekažnjeno je optuživao za podrivanje samih temelja turske države. Bez ozbiljnog oponenta na horizontu, izgledno je da će Erdogan ovoga leta odneti pobedu na predsedničkim izborima. Vlast apsolutnog vladara, bez elite i bez podrške decenijskih saveznika u međunarodnim krugovima, nije nezamisliva u zemlji koja raspolaže ljudskim i materijalnim potencijalom koji ima Turska. Bez mira u kući i mira u svetu, o kojem je sanjao Ataturk, ta vladavina ne može doneti dobro, ni Turskoj ni njenim prijateljima.
Samo nekoliko nedelja posle lokalnih izbora, na kojima su premijer Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP) izvojevali još jednu ubedljivu pobedu, širom Turske ponovo besne antivladine demonstracije. Ovoga puta, neposredan povod za proteste je nesreća u jednom od rudnika, lignitom bogate, zapadne prefekture Manisa, u kojoj je živote izgubio 301 rudar. Ovog puta protiv Erdogana ne demonstriraju ugnjeteni Kurdi, manjinski Aleviti ili pristalice sekularno nastrojene opozicije. Na ulicama rudarskog gradića Soma, u kome je na lokalnim izborima AKP odnela nadmoćnu pobedu, premijera su negodovanjem, zvižducima i opštim nezadovoljstvom dočekale njegove tradicionalne pristalice. Ulje na vatru, i ovom prilikom, dolilo je Erdoganovo bezosećajno i nadmeno ponašanje. Snimci očajnika koji su pod zemljom izgubili svoje najbliže, na kojima premijer viče na jednog od njih, a njegov pouzdanik šutira drugog (dok ga do zuba naoružani žandari drže na zemlji), za nekoliko sati obišli su čitav svet.
Jedan događaj, koji je prethodio tragediji, pruža odgovor zbog čega se, kao glavni krivac, u koga prst upire dobar deo turske javnosti, u središtu ove afere našao premijer Erdogan. Naime, dve nedelje pre tragedije u Somi, opozicija je u parlamentu pokrenula inicijativu da se preispitaju uslovi rada u rudnicima privatizovanim u vreme njegove vladavine. Obrazlažući svoj predlog, poslanik Ataturkove Republikanske narodne partije iz Manise optužio je vladajuću većinu da, gledajući kroz prste novim vlasnicima rudnika zbog izdašnih donacija koje daju partiji na vlasti, sistematski zloupotrebljava rudare. Između ostalog i tako što ih je vlasnik rudnika, ucenivši ih prethodno otkazima, u toku minule predizborne kampanje u radnim uniformama i rudarskim šlemovima, umesto u rudarska okna, slao na skupove na kojima je u ovoj prefekturi govorio premijer Erdogan. Potpuno ignorišući predlog opozicije da se poboljšaju uslovi i bezbednost rudara, vladajuća stranka je glasala protiv.
Za razumevanje dubljih uzroka erupcije besa, koja je u Turskoj ponovo izbila protekle nedelje, neophodno je podsećanje na korene revolta protiv Erdoganove vladavine, koji je prvi put postao očigledan tokom tzv. Gezi protesta krajem maja prošle godine. Erdogan i AKP osvojili su vlast novembra 2002. na sličnom talasu nezadovoljstva tadašnjim sekularnim establišmentom, koji je Tursku doveo do ruba provalije. Korupcionaške afere, propast bankarskog sistema, visoka stopa inflacije i neprestane promene slabašnih koalicionih vlada obeležile su političku scenu devedesetih godina prošlog veka. Vojni puč, s početka 1997. godine, uspeo je tek da jednu nesposobnu vladu zameni drugom, još nesposobnijom.
Pošto se već bio dokazao kao uspešan gradonačelnik Istanbula, Erdogan sa najbližim saradnicima, među kojima je važno mesto zauzimao sadašnji predsednik Turske, Abdulah Gul, sredinom 2001. osniva AKP. Sa dubokim korenima u ideologiji protkanoj pansunitskim islamom, i liderom zaogrnutim oreolom buntovnika protiv nepopularnog establišmenta, AKP je novembra sledeće godine do nogu potukla svoje protivnike. U sledećih devet godina, do junskih izbora 2011, Erdogan i drugovi su, vešto flertujući s procesom evropskih integracija, istovremeno ispunjavali lavovski deo predizbornih obećanja, a dotadašnju elitu marginalizovali i postepeno je zamenili novom. Korak po korak, paralelno s osetnim uspesima na polju ekonomije, razvlašćivani su do tada svemoćni oligarsi, pod kontrolu stavljani mediji, policija, sudije, tužioci. Poslednja brana uspostavljanju apsolutne dominacije Erdogana i njegove partije - turska armija - ukroćena je promenom ustava iz septembra 2010. godine. Za vreme ovog mukotrpnog procesa, stizala je podrška sa svih strana. Podjednako iz decenijama zapostavljanih anadolijskih kasaba, koje su u godinama Erdoganove vladavine prerastale u prosperitetne anadolijske tigrove, ali i Brisela, odnosno Evropske unije, koja je u Erdoganu dugo gledala privrženog i pouzdanog saveznika.
Trenutak u kome su kola krenula niza stranu nastupa posle junskih izbora 2011, na kojima je Erdogan osvojio skoro pedeset odsto glasova. Ponesen ovim, do tada nezamislivim izbornim rezultatom, turski premijer kreće u obračun sa poslednjom preprekom koja ga deli od apsolutne vlasti - moćnim verskim pokretom imama Fetulaha Gulena, svojevrsnom elitom u sopstvenom islamističkom bloku, uz čiju je nesebičnu pomoć došao na vlast i u prvih devet godina vladavine slamao otpor sekularnih bastiona. S jakim vezama na Zapadu, najtiražnijim turskim dnevnim listom u vlasništvu i hiljadama pristalica infiltriranih u policiji i pravosuđu, Gulenov tajanstveni pokret uzvratio je udarac sredinom decembra prošle godine. U mesecima pripremanoj akciji policije i tužilaštva, o kojoj premijer nije znao ništa, u Ankari su, u ranu zoru 17. decembra, zbog korupcije uhapšeni sinovi trojice najpoverljivijih ministara u Erdoganovoj vladi. I dok su vođa AKP i njegovi najbliži saradnici spavali, fotografije zaplenjenih kutija sa milionima dolara, stečenih korupcijom, u stanovima sinova ministara unutrašnjih poslova, ekonomije i zaštite životne sredine, našle su put do štampanih i elektronskih medija. U danima koji su sledili, na popularnim društvenim mrežama objavljivani su, jedan po jedan, audio-zapisi tajno snimanih razgovora premijera sa članovima porodice, u kojima sagovornici, u paničnom strahu, planiraju gde i kako da na sigurno mesto premeste ogromne sume gotovog novca.
Odsečen od realnosti, okružen dvoranima, prema njemu klimoglavim a lakomisleno nadmenim van visokih zidina ankarske administracije, premijer je poslednje izbore dobio igrajući na najniža osećanja svog biračkog tela. U senci ukrajinske krize, pribegavajući najdrastičnijim merama u gašenju slobode javnog izražavanja, svoje ideološki razjedinjene protivnike nekažnjeno je optuživao za podrivanje samih temelja turske države. Bez ozbiljnog oponenta na horizontu, izgledno je da će Erdogan ovoga leta odneti pobedu na predsedničkim izborima. Vlast apsolutnog vladara, bez elite i bez podrške decenijskih saveznika u međunarodnim krugovima, nije nezamisliva u zemlji koja raspolaže ljudskim i materijalnim potencijalom koji ima Turska. Bez mira u kući i mira u svetu, o kojem je sanjao Ataturk, ta vladavina ne može doneti dobro, ni Turskoj ni njenim prijateljima.
