Osveta botoksiranoj fabrici snova

Zvanični plakat 67. kanskog festivala na kojem je lik slavnog italijanskog glumca Marčela Mastrojanija, a reč je o fotografiji nastaloj tokom snimanja kultnog filma Osam i po, podseća da je ova smotra ne samo putovanje u svet novih filmova već i kroz filmsku istoriju. Jer Felinijevim delom Osam i po otvorena su vrata nove festivalske selekcije Filmski klasici. Podsetilo nas je 21 antologijsko ostvarenje s potpisima Roselinija, Trifoa, Hičkoka, Kapre, Leonea. A svaki film predstavljala je počasna gošća selekcije legendarna italijanska glumica Sofija Loren. Plakat sa Marčelovim likom mirio je umetnički film za sladokusce i zvezdu u smokingu koja živi slatki život. Na Kroazeti su se sudarala dva sveta - umetnički i holivudski.

Prioritet Kana je da na festivalski meni postavi angažovane, nekomercijalne nove filmove proverenih festivalskih miljenika ili autora u usponu, pa se zato u programu i ove godine našao film iz gotovo nam nepoznate kinematografije Malija. Reč je o filmu Timbuktu Abderahmana Sisaka, istinitoj priči o paru kamenovanom od strane islamskih ekstremista.
Ipak, dovođenjem velikih zvezda, koje vole da nastupe i u manjim nezavisnim filmovima, poput Roberta Patinsona, DŽulijan Mur, Hilari Svonk, Rozario Doson, Rajana Rejnoldsa, Monike Beluči, Čejninga Tejtuma, Stiva Karela donosi se glamur u svet pokretnih slika na Azurnoj obali, koji je po svemu uporediv sa dodelom Oskara.

Na takozvani otvarajući film Grejs od Monaka ne treba trošiti reči, jer uštogljena kraljevska sapunica, osim što je omogućila dolazak takođe uštogljene Nikol Kidman u Kan, nije zaslužila da označi sam festivalski start. Uprkos izboru ličnosti Grejs Keli, koja nedvosmisleno intrigira, posebno deo koji se odnosi na napuštanje glumačke karijere, francuski reditelj Olivje Dan, iako sa dobrim iskustvom kada je o biografskom filmu reč (radio je priču o Edit Pjaf), sada je propustio šansu. Za razliku od pomenutog biografskog promašaja, pun pogodak ostvario je francuski sineasta Bertran Bonelo koji je snimio film o Ivu Sen Loranu, mitskom dizajneru koji je žene obukao u smoking, lansirajući novu siluetu u trenutku kada su ženska tela postala političko, estetsko i socijalno pitanje. Da je reč o važnoj ličnosti Francuske dovoljno govori podatak da su u kratkom vremenskom periodu snimljena čak dva filma. Za razliku od DŽalila Lesperta čije je ostvarenje o Loranu predstavljeno na Berlinalu, a u kome nije ništa rečeno o istorijskoj važnosti i njegovom odnosu prema kreaciji i modi, Bonelov Sen Loran fokusiran je na viskontijevski aspekt dekadentne ličnosti u dekadi u kojoj je vladala sloboda - od 1967. do 1976. Nažalost iz tog vremena niko ko je vodio život nalik Iv Sen Loranovom, nije mogao da izađe bez posledica. Bonelov Sen Loran traje dva i po sata, i ni u jednom trenutku nije dosadan, pogotovo što ga verodostojno tumači autentični Gaspar Ulije, koji se proslavio igrajući mladog Hanibala Lektora u Uzdizanju Hanibala. U slučaju Iva Sen Lorana, kao da se zavukao pod kožu slavnog kreatora. Zanimljivo je da je Pjer Berže dugogodišnji Loranov partner, odobrio samo snimanje Lespertovog filma, dok Bonelovo ostvarenje nije prošlo njegovu autorizaciju. Verovatno zbog iskrenosti i potvrde da su sedativi i droge bili lažni umetnikovi prijatelji.

Kanađani su prvi put u istoriji Kanskog festivala bili prisutni sa čak šest filmova od kojih su tri ušla u trku za Zlatnu palmu. Dejvid Kronenberg i Atom Egojan proslavili su se u Kanu još u drugoj polovini 90-ih, a mladi Gzavije Dolan jedan je od vodećih reditelja u Kvebeku. I dok je Egojan - Bergman iz Toronta kako ga kritičari zovu - skrenuo sa puta i razočarao psihološkim trilerom Zatočenica o kidnapovanju dece motivima predatorskih psihopata i njihovih otetih žrtava, postmodernista Kronenberg opet je onaj stari, analitičar širih društvenih opsesija i umetničkih trendova. I dok Egojan, poznat po temama usamljenosti i urbane otuđenosti, fingira žanrovski film tako što koristi stereotipe iz loših trilera, Kronenberg u filmu Zvezdane mape uz podršku briljantne DŽulijen Mur, DŽona Kjuzaka i Mije Vašikovske, demistifikuje život holivudskih zvezda iznoseći na površinu njihovu proračunatost, neiskrenost i nezadovoljstvo sopstvenim životima. Kronenberg svoje recentne filmove snima uglavnom u francuskoj produkciji, a ovim ostvarenjem napravio je svojevrsnu osvetu botoksiranoj fabrici snova.

Poslednjih godina prigovaralo se prvom čoveku Kanskog festivala Tjeriju Fremou, što u program uvrštava filmove zvučnih autora čak i onda kada iza prezimena reditelja ne stoji kvalitet. Egojanov film jeste primer za to. Ali primer svakako nije novo delo britanskog reditelja Majka Lija Gospodin Tarner. Iako istorijske drame baš i nisu njegov zaštitni znak, autor uranja u život i vreme slavnog britanskog slikara Vilijama Tarnera kao fini i ležeran hroničar, prikazujući Tarnerov komplikovani i pomalo skandalozni privatni život.

Kan 2014. ostaće zabeležen u analima kao festival koji je prikazao ostvarenja čak 15 rediteljki, za razliku od pre dve godine kada se u programima nije našao ni jedan film za potpisom žene iza kamere. Veliki napredak za festival koji se često nalazio na meti kritika gurajući nežniji pol na samu ivicu kinematografije. Vredna pomena su Čudesa Italijanke Alis Rorvaher - film kojim je rediteljka, očigledno bila inspirisana Roselinijem, jer veoma uspešno oživljava italijanski neorealizam. Delimično autobiografski, film pripoveda o četiri sestre koje rastu uz neodgovorne roditelje na farmi u Umbriji ukazujući na to kako se principi i ideali jedne generacije lako pretvore u ropstvo za onu drugu. Ipak to nije gorak i polemičan film jer se rediteljka sa puno ljubavi odnosi prema vrlinama i slabostima svojih junaka.

I za kraj Dobro došli u NJujork, film ironičnog naslova u režiji kontroverznog američkog reditelja Ejbela Ferare oko koga se od početka festivala dizala prašina, ali ne i nakon kanske projekcije. Film inspirisan seksualnom aferom nekadašnjeg generalnog direktora Međunarodnog monetarnog fonda, Dominika Stros Kana koga igra Žerar Depardje, hladno je primljen nakon specijalne zatvorene projekcije van zvaničnog festivalskog zdanja. Čak ni protagonisti, uz Depardjea i Žaklin Bize (koja tumači lik koji asocira na An Senkler), nisu dobili veće priznanje. Iako se Stros Kanovo ime nigde direktno ne pominje, insinuacije su direktne imajući u vidu da su scene snimane u apartmanu gde je odsedao u NJujorku. Ipak, reč je o filmu koji izaziva samo radoznalost i ništa više od toga.