Prsti

Imamo li tema za emisiju?
Samo jednu. Imamo li šta da kažemo na tu temu?

I te kako! Da li je sada vreme da se to kaže (onako kako bismo mi rekli)? Nikako. Vreme je da se pomaže. Vreme je da sve svoje umne, fizičke, duhovne i materijalne snage usmerimo ka samo jednom cilju: pomoći unesrećenima. Za zlim talasom nesreće koja nas je zadesila stigao je novi talas. Dobri talas ljudske solidarnosti, spremnosti da se pomogne, osećaja da je nešto najprirodnije odreći se svog ličnog komfora zarad pružanja podrške onima kojima je ona najpotrebnija.
I iako nam nervozni prsti već uveliko kriziraju za tastaturom, ne bi li napisali sve ono što nam je na srcu i na umu, mi im komandujemo: Stojte prsti! Neću ni reč da čujem. Ništa mi nije smešno, sedi dole! Tišina!

I prsti, šta će, pokunjeno odustaju od pisanja i odlaze da rade ono što mogu, recimo da vade pare iz novčanika, plaćaju njima neophodne namirnice za prvu pomoć unesrećenima i nose u prihvatilišta kese i kutije pune pelena, vlažnih maramica, suve hrane, peškira...
Neki drugi se hvataju lopate i džakova, treći prenose vesti i korisne informacije putem društvenih mreža. Nije to loš posao za prste, naprotiv. Može se čak reći da oni postaju društveno korisni prsti. I rade ono što je u tom trenutku zaista i najpotrebnije.
Ali baksuzi su ti prsti. Pogotovu one dve barabe kažiprst i srednjak.

Ovaj prvi bi stalno da ukazuje na nešto i pronalazi krivce, a ovaj drugi da im jasno i glasno saopštava šta misli o njima.
I tako, kada ih niko ne vidi, prsti oprezno prilaze tastaturi i uverivši se da na vidiku nema onog što ih stalno ućutkuje, pišu brzo, mahnito,u jednom dahu i furiozno sve ono čega su se uzdržavali, jer nije vreme i nije red.
Lete prsti po tastaturi, ne haju za tačku, zarez i veliko slovo, ispisuju sve ono što će kad-tad morati da se pročita, kaže, saopšti.

Poput derišta usred činjenja neke nepodopštine, prsti razapeti između straha da ih neko ne otkrije i uzbuđenja jer su konačno dirnuli u to privlačno što se ne sme, gotovo bez konsultacije sa glavom kucaju li kucaju.
A toliko je toga što se nikako ne sme zaboraviti. Vidite li na ovoj stranici uradak tih prstiju? Ne vidite.
Jeste li gledali prošle nedelje 24 minuta? Niste. Nije ni bilo. Niti će ove nedelje. Niti možda ni one tamo. Ali ako nije vreme za kritiku, satiru i šalu (a slažemo se da nije), bogami nije ni za prikupljanje političkih poena na ovoj nesreći.
Utopljeni i svi koji su ostali bez krova nad glavom nikako ne smeju biti sredstvo političkog marketinga.

Uzdržite se, gospodo. Znam da i vaši prstići sami kreću ka skupljanju političkih poena, ali borite se protiv tog poriva. Teško je, znamo. Verujte, naši prstići su u džepovima. Ovo diktiramo sekretarici.
Ne paradirajte, ne hvalite se, ne izigravajte velikomučenike, manite se slikanja i poziranja. Radite svoj posao i ostavite drugima da rade ono za šta su obučeni. Pomažite! Rešavajte!
A biće dana za megdana kad se voda povuče. Onda će se povući i crta. Da vidimo šta smo imali. Šta smo mogli da uradimo a nismo, šta smo govorili i kako, ko je radio svoj posao, a ko nije. Biće prilike da kažiprst ukaže na ono na šta se ukazati mora. Ali sada, sada radite jedino moguće i ljudski i srpski i kako god vam drago. Ispisujte četiri broja: 1003.