Zapadu za opomenu

Ko bi s Kinezima da sklapa poslove, taj zna šta su iscrpljujući pregovori. Uverili su se u to (i ne prvi put) i članovi ruske državne delegacije - predvođene predsednikom Vladimirom Putinom - koji su prošle sedmice s kineskim domaćinima konačno postigli 400 milijardi dolara vredan sporazum prema kome će Rusija tokom tridesetogodišnjeg perioda Kini isporučivati 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje: iako se o sklapanju ugovora između ruskog Gasproma i kineske naftne korporacije CNPC pregovaralo čitavu deceniju, konačan dogovor pao je u gluvo doba, oko četiri sata ujutro. Što nameće najmanje dva zaključka: da je saglasnost oko svih detalja teškom mukom postignuta, i da su Rusi ti koji su na kraju popustili, rešeni da se kući ne vrate praznih ruku. Nije potrebno biti Zbignjev Bžežinski da bi se shvatilo zašto je Putinu bilo toliko važno da ovaj strateški sporazum bude postignut baš sada. U situaciji kada su, zbog dijametralno suprotstavljenih viđenja ukrajinske krize, odnosi Kremlja sa Zapadom na najnižem nivou od okončanja Hladnog rata, sa još nesagledivim rizicima po uzajamnu zavisnost zapadne Evrope i Rusije (evropsku od ruskog gasa, rusku od evropskih para), ruskom lideru je dil s Kinezima još mnogo vredniji nego što se to da iskazati u milijardama. Jer, Rusiji je i pre zaoštravanja odnosa sa Zapadom dugoročni cilj bio da osvoji nova tržišta na koja će plasirati svoje energente, a boljeg i većeg za tu vrstu robe od energetski nezasite kineske ekonomije trenutno nema. Ukoliko se pritom još i Evropljanima šalje poruka da nisu bogomdano tržište za plasman ruskog gasa, te da treba da se zapitaju hoće li i ubuduće moći da računaju na toliki obim ruskih isporuka - utoliko bolje. Ili, kako je to za londonski Gardijan formulisao Vladimir Milov, nekad zamenik ruskog ministra energetike a danas direktor moskovskog Instituta za energetsku politiku: „Putin je rešen da diversifikaciju tržišta koje Rusija snabdeva gasom sprovede po svaku cenu, jer to smatra geopolitički važnim“. Ovo „po svaku cenu“ ovde treba shvatiti uslovno; kad je reč o stvarnoj ceni po kojoj će gas biti isporučivan, stvari su kudikamo prozaičnije. Iako detalji ugovora nisu obelodanjeni, u svetskim medijima se kalkuliše da će za svakih hiljadu kubika kineska strana plaćati oko 350 dolara, što je iznos na kome je Peking od početka insistirao - za razliku od Gasproma koji je, kako se veruje, tražio 400 dolara. U toj razlici je, dakle, dodatni kineski ćar od sporazuma (poređenja radi, prema agenciji Blumberg, prosečna cena hiljadu kubnih metara gasa isporučenih zapadnoj Evropi tokom 2013. iznosila je malo preko 380 dolara). A to opet, kažu posmatrači, znači da će zbog ove razlike između priželjkivane i ostvarene cene, te zbog troškova realizacije projekta, koji će na kraju sigurno biti veći od planiranih, barem u prvim godinama nakon što dalekoistočni gasovod kojim će se gas dopremati do Kine proradi (plan je da to bude 2018. godine), ruska strana beležiti gubitke. Što je, ako je kalkulacija tačna, cena koju je Putin očito spreman da plati. Videli smo već, uostalom, da ume da igra u visoke uloge.