19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Dok su u noći između nedelje i ponedeljka pristalice milijardera Petra Porošenka u Kijevu slavile njegovu pobedu već u prvom krugu predsedničkih izbora, u 700 kilometara udaljenom Donjecku proruski separatisti zauzeli su aerodrom i tako ponovo pokazali svoju moć. Porošenko je ranije najavio da će mu prvi zadatak kao predsednika biti da otputuje na istok zemlje i razgovara s pobunjenicima, kako bi se okončali rat i haos; ali, naglasio je, razgovora s naoružanim teroristima neće biti.
Kako će Porošenko (49) otići na istok ostaje da se vidi, jer su oblasti Donjeck i Lugansk proglasile otcepljenje, a prošlog vikenda potpisale i dokument o ujedinjenju dve narodne republike o formiranju zajedničke države pod nazivom Nova Rusija; još su pozvali ukrajinske snage bezbednosti da se trenutno povuku sa oslobođene teritorije. Da to neće biti baš tako rekao je i sam novoizabrani predsednik, koji zagovara nastavak vojno-policijske akcije na istoku, ali zahteva promenu formata: ona mora da bude kraća i efikasnija, vojne jedinice treba bolje opremiti. Ta izjava nije naišla na pozitivan odjek u Rusiji, s čijim državnim vrhom Porošenko inače namerava da se sretne u prvoj polovini juna - nakon što je, koji dan uoči izbora, ruski predsednik Vladimir Putin zvanično potvrdio da će Moskva poštovati izbornu volju Ukrajinaca i priznati rezultate predsedničkih izbora. I mada je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov u ponedeljak rekao da bi nastavak borbenih akcija na istoku, što Kijev naziva antiterorističkom operacijom, bio ogromna greška, i on je jasno stavio do znanja da je Moskva spremna na dijalog sa novoizabranim predsednikom, dodajući kako za taj dijalog neće biti potrebni nikakvi posrednici. Na ove pozitivne signale iz Moskve na primeren način uzvratio je i Porošenko, ukazujući da je Rusija najveći ukrajinski sused i da bez učešća Rusije nije moguće povratiti mir i stabilnost na istoku zemlje.
Od susreta sa ruskim partnerima Porošenko očekuje značajne rezultate. Spreman je i na dijalog sa etničkim Rusima na jugoistoku Ukrajine i obećava amnestiju za naoružane civile koji oružje nisu upotrebili. Najavio je da će ruski jezik dobiti status zvaničnog u tom delu zemlje sa velikim brojem ljudi kojima je to maternji jezik. Istovremeno, optužio je separatiste da Donbas žele da pretvore u Somaliju: Nikome neću dozvoliti da to uradi od naše države i nadam se da će Rusija podržati moj pristup. No, u to može i mora da se sumnja, jer njegova najava da neće biti promena u vladi, i da Arsenij Jacenjuk do daljeg ostaje premijer, neće naići na odobravanje Rusije, koja tu vladu smatra nelegalnom i samoproglašenom, s obzirom na to da nema izborni legitimitet nego je formirana posle prevrata. Da stvari budu još komplikovanije, Jacenjuk i dalje tvrdi da pregovori između Ukrajine i Rusije bez posredovanja SAD i EU nisu mogući.
Ovo bi uskoro trebalo da se promeni, jer je Porošenko najavio održavanje parlamentarnih izbora pre kraja godine. Ali, da li će oni dati taj legitimitet budućoj vladi, ako opet, kao u nedelju, ne bude moglo da se glasa na pobunjenom istoku?
Daleko od toga da je to jedini problem s kojim će se suočiti Porošenkova administracija. Brojni ukrajinski ekstremni nacionalisti i neofašisti ne mrze samo Ruse, već i novog predsednika: za njih je on jevrejskog porekla - navodno se ranije prezivao Valcman - pa stoga ne može biti dobar Ukrajinac. To su mu zorno pokazali prošlog decembra, na samom početku protesta na kijevskom trgu Majdan, kada mu je, dok je među demonstrantima stajao sa sinom, prišla grupa maskiranih muškaraca i oterala ih sa trga vičući: Marš odavde, đubrad jevrejska!
Iznenađujuća ubedljiva pobeda na nedeljnim izborima - Porošenko je prema nepotpunim podacima osvojio 54 odsto glasova - pokazuje ipak da se o njemu s pravom i ranije govorilo kao o daleko najpopularnijoj figuri na ukrajinskoj političkoj sceni. Istovremeno, pokazalo se i da su birači odbacili nekada popularne i sveprisutne političare koji mesecima, dok je trajao protest na Majdanu, nisu silazili sa TV ekrana i naslovnih strana. Nema bolje ilustracije za to od činjenice da je nekadašnja premijerka Julija Timošenko, koja je u nedelju zauzela drugo mesto, dobila svega 13 odsto glasova. Nasuprot njoj i drugim prvoborcima, Porošenko se tokom protesta držao dosta po strani, iako je novčano i na druge načine pomagao, šaljući ogrev i peći promrzlim demonstrantima.
Za razliku od ostalih ukrajinskih oligarha, Porošenko do velikog novca nije došao tako što je za male pare kupio neki naftovod, metalurški kombinat ili rudnik uglja, već je bogatstvo stekao proizvodnjom čokolada i slatkiša. Zato ga i nazivaju kraljem čokolade, ali i najlukavijim od svih ukrajinskih milijardera, kako ga je ocenio američki magazin Forbs. Pored koncerna Rošen, poseduje brodogradilište na Krimu, jedan popularan TV kanal i automobilske servise; vrednost njegove pokretne i nepokretne imovine procenjuje se, zavisno od izvora, na između milijardu i 1,3 milijarde evra.
Kako li će ovaj vešti preduzimač moći da razgovara sa Moskvom, kada su upravo njegove čokolade bile prve žrtve ruskog privrednog rata protiv Ukrajine prošlog leta? Rusija je bilo najveće tržište Rošenovih proizvoda, a bojkotom uvoza ukrajinske robe široke potrošnje - uključujući konditorske proizvode - Rusija je (uspešno) pritiskala tadašnji državni vrh Ukrajine da prekine proces približavanja EU. Porošenko je zbog blokade izvoza morao da zatvori jednu veliku fabriku, a po pisanju štampe u Moskvi bila su mu blokirana dva bankarska računa sa oko 53 miliona evra. U Rusiji je nedavno prikazan i TV film Zeka od čokolade, u kojem je iznet niz senzacionalističkih optužbi na račun Porošenka: da je finansirao snajperiste na Majdanu - koji su ubili na desetine demonstranata, ali i policajaca; da je na kriminalan način postao vlasnik bivših sovjetskih fabrika slatkiša; da njegove čokolade i praline sadrže kancerogeni preparat benzopiren Po tom propagandnom filmu ispada da je Porošenko doprineo radikalizaciji protesta na Majdanu, kako bi uz pomoć ultradesničarskih nacionalista postao predsednik. Pri čemu samog Porošenka još niko nije optužio ni da je ultradesničar ni da je nacionalista. Štaviše, protivkandidatkinja Timošenkova ga je u predizbornoj kampanji optuživala da je pripadnik ruske pete kolone i da je pred aneksiju Krima njegovo brodogradilište u Sevastopolju dobilo ruske narudžbine u visini od 130 miliona dolara.
Porošenko sve to negira i podvlači da nikada nije bio član niti jedne stranke. Iako je dugo na političkoj sceni - bio je i ministar inostranih poslova upravo u vladi Timošenkove - nikada nije bio u prvim redovima, a nije bio ni omiljen. Ali, ovog puta je nastupio protiv političara koji su još manje popularni i simpatični. Kako su rekli neki birači, on je bio manje zlo, i oni žele na toj funkciji menadžera, jer im je dosta nesposobnih političara. A Porošenko je pokazao da je ne samo vešt menadžer, nego i mudar političar, jer je u proteklih dvadesetak godina stalno menjao tabore. Podržavao je proruskog predsednika Leonida Kučmu, bio uz Viktora Janukoviča, a tokom narandžaste revolucije pre deset godina našao se na strani prozapadnog Viktora Juščenka; što mu nije smetalo da 2012. bude ministar privrede u vladi proruskog premijera Mikole Azarova.
I dok mu kritičari prebacuju tu političku neprincipijelnost, njegovi pobornici ovo vide kao spremnost na kompromise - što je talent najpotrebniji upravo sada: da se prevaziđe podela zemlje i uspešno pregovara sa Moskvom.
Kako će Porošenko (49) otići na istok ostaje da se vidi, jer su oblasti Donjeck i Lugansk proglasile otcepljenje, a prošlog vikenda potpisale i dokument o ujedinjenju dve narodne republike o formiranju zajedničke države pod nazivom Nova Rusija; još su pozvali ukrajinske snage bezbednosti da se trenutno povuku sa oslobođene teritorije. Da to neće biti baš tako rekao je i sam novoizabrani predsednik, koji zagovara nastavak vojno-policijske akcije na istoku, ali zahteva promenu formata: ona mora da bude kraća i efikasnija, vojne jedinice treba bolje opremiti. Ta izjava nije naišla na pozitivan odjek u Rusiji, s čijim državnim vrhom Porošenko inače namerava da se sretne u prvoj polovini juna - nakon što je, koji dan uoči izbora, ruski predsednik Vladimir Putin zvanično potvrdio da će Moskva poštovati izbornu volju Ukrajinaca i priznati rezultate predsedničkih izbora. I mada je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov u ponedeljak rekao da bi nastavak borbenih akcija na istoku, što Kijev naziva antiterorističkom operacijom, bio ogromna greška, i on je jasno stavio do znanja da je Moskva spremna na dijalog sa novoizabranim predsednikom, dodajući kako za taj dijalog neće biti potrebni nikakvi posrednici. Na ove pozitivne signale iz Moskve na primeren način uzvratio je i Porošenko, ukazujući da je Rusija najveći ukrajinski sused i da bez učešća Rusije nije moguće povratiti mir i stabilnost na istoku zemlje.
Od susreta sa ruskim partnerima Porošenko očekuje značajne rezultate. Spreman je i na dijalog sa etničkim Rusima na jugoistoku Ukrajine i obećava amnestiju za naoružane civile koji oružje nisu upotrebili. Najavio je da će ruski jezik dobiti status zvaničnog u tom delu zemlje sa velikim brojem ljudi kojima je to maternji jezik. Istovremeno, optužio je separatiste da Donbas žele da pretvore u Somaliju: Nikome neću dozvoliti da to uradi od naše države i nadam se da će Rusija podržati moj pristup. No, u to može i mora da se sumnja, jer njegova najava da neće biti promena u vladi, i da Arsenij Jacenjuk do daljeg ostaje premijer, neće naići na odobravanje Rusije, koja tu vladu smatra nelegalnom i samoproglašenom, s obzirom na to da nema izborni legitimitet nego je formirana posle prevrata. Da stvari budu još komplikovanije, Jacenjuk i dalje tvrdi da pregovori između Ukrajine i Rusije bez posredovanja SAD i EU nisu mogući.
Ovo bi uskoro trebalo da se promeni, jer je Porošenko najavio održavanje parlamentarnih izbora pre kraja godine. Ali, da li će oni dati taj legitimitet budućoj vladi, ako opet, kao u nedelju, ne bude moglo da se glasa na pobunjenom istoku?
Daleko od toga da je to jedini problem s kojim će se suočiti Porošenkova administracija. Brojni ukrajinski ekstremni nacionalisti i neofašisti ne mrze samo Ruse, već i novog predsednika: za njih je on jevrejskog porekla - navodno se ranije prezivao Valcman - pa stoga ne može biti dobar Ukrajinac. To su mu zorno pokazali prošlog decembra, na samom početku protesta na kijevskom trgu Majdan, kada mu je, dok je među demonstrantima stajao sa sinom, prišla grupa maskiranih muškaraca i oterala ih sa trga vičući: Marš odavde, đubrad jevrejska!
Iznenađujuća ubedljiva pobeda na nedeljnim izborima - Porošenko je prema nepotpunim podacima osvojio 54 odsto glasova - pokazuje ipak da se o njemu s pravom i ranije govorilo kao o daleko najpopularnijoj figuri na ukrajinskoj političkoj sceni. Istovremeno, pokazalo se i da su birači odbacili nekada popularne i sveprisutne političare koji mesecima, dok je trajao protest na Majdanu, nisu silazili sa TV ekrana i naslovnih strana. Nema bolje ilustracije za to od činjenice da je nekadašnja premijerka Julija Timošenko, koja je u nedelju zauzela drugo mesto, dobila svega 13 odsto glasova. Nasuprot njoj i drugim prvoborcima, Porošenko se tokom protesta držao dosta po strani, iako je novčano i na druge načine pomagao, šaljući ogrev i peći promrzlim demonstrantima.
Za razliku od ostalih ukrajinskih oligarha, Porošenko do velikog novca nije došao tako što je za male pare kupio neki naftovod, metalurški kombinat ili rudnik uglja, već je bogatstvo stekao proizvodnjom čokolada i slatkiša. Zato ga i nazivaju kraljem čokolade, ali i najlukavijim od svih ukrajinskih milijardera, kako ga je ocenio američki magazin Forbs. Pored koncerna Rošen, poseduje brodogradilište na Krimu, jedan popularan TV kanal i automobilske servise; vrednost njegove pokretne i nepokretne imovine procenjuje se, zavisno od izvora, na između milijardu i 1,3 milijarde evra.
Kako li će ovaj vešti preduzimač moći da razgovara sa Moskvom, kada su upravo njegove čokolade bile prve žrtve ruskog privrednog rata protiv Ukrajine prošlog leta? Rusija je bilo najveće tržište Rošenovih proizvoda, a bojkotom uvoza ukrajinske robe široke potrošnje - uključujući konditorske proizvode - Rusija je (uspešno) pritiskala tadašnji državni vrh Ukrajine da prekine proces približavanja EU. Porošenko je zbog blokade izvoza morao da zatvori jednu veliku fabriku, a po pisanju štampe u Moskvi bila su mu blokirana dva bankarska računa sa oko 53 miliona evra. U Rusiji je nedavno prikazan i TV film Zeka od čokolade, u kojem je iznet niz senzacionalističkih optužbi na račun Porošenka: da je finansirao snajperiste na Majdanu - koji su ubili na desetine demonstranata, ali i policajaca; da je na kriminalan način postao vlasnik bivših sovjetskih fabrika slatkiša; da njegove čokolade i praline sadrže kancerogeni preparat benzopiren Po tom propagandnom filmu ispada da je Porošenko doprineo radikalizaciji protesta na Majdanu, kako bi uz pomoć ultradesničarskih nacionalista postao predsednik. Pri čemu samog Porošenka još niko nije optužio ni da je ultradesničar ni da je nacionalista. Štaviše, protivkandidatkinja Timošenkova ga je u predizbornoj kampanji optuživala da je pripadnik ruske pete kolone i da je pred aneksiju Krima njegovo brodogradilište u Sevastopolju dobilo ruske narudžbine u visini od 130 miliona dolara.
Porošenko sve to negira i podvlači da nikada nije bio član niti jedne stranke. Iako je dugo na političkoj sceni - bio je i ministar inostranih poslova upravo u vladi Timošenkove - nikada nije bio u prvim redovima, a nije bio ni omiljen. Ali, ovog puta je nastupio protiv političara koji su još manje popularni i simpatični. Kako su rekli neki birači, on je bio manje zlo, i oni žele na toj funkciji menadžera, jer im je dosta nesposobnih političara. A Porošenko je pokazao da je ne samo vešt menadžer, nego i mudar političar, jer je u proteklih dvadesetak godina stalno menjao tabore. Podržavao je proruskog predsednika Leonida Kučmu, bio uz Viktora Janukoviča, a tokom narandžaste revolucije pre deset godina našao se na strani prozapadnog Viktora Juščenka; što mu nije smetalo da 2012. bude ministar privrede u vladi proruskog premijera Mikole Azarova.
I dok mu kritičari prebacuju tu političku neprincipijelnost, njegovi pobornici ovo vide kao spremnost na kompromise - što je talent najpotrebniji upravo sada: da se prevaziđe podela zemlje i uspešno pregovara sa Moskvom.
