Lala u trnju

Mnoge je začudilo kada je Bojan Pajtić odlučio da se kandiduje za mesto predsednika Demokratske stranke. Od vremena kada je počeo da osvaja sve značajnije stranačke pozicije, nikada nije pokazivao ambiciju da pređe Dunav, nije pokušao da izgradi harizmu narodnog vođe niti da ugrozi tabloidnu popularnost političkih konkurenata. Držao se svog, vojvođanskog zabrana, gde je od 2004. na vlasti, dok je u stranci godinama za njega bilo statutom rezervisano mesto potpredsednika koji dolazi iz Novog Sada. Čak i kada je 2008. unutar stranke bio predlagan za mesto premijera Srbije, a umesto njega Tadić izabrao Mirka Cvetkovića, činilo se da je bio iskren kada je rekao: Pao mi je kamen sa srca. Stvarno mislim da u Vojvodini mogu mnogo više da doprinesem, u sistemu koji sam postavio sa ljudima za koje odgovaram, koje sam ja izabrao.

U DS je ušao 1996. sa 26 godina, po završetku studija na Pravnom fakultetu. Od aktiviste koji lepi plakate vrlo brzo je postao portparol novosadskog odbora DS-a. U maju 2000. godine je sa nekoliko svojih stranačkih kolega hapšen kada su postavili štand DS-a ispred Novosadskog sajma koji je obilazio tadašnji premijer Mirko Marjanović. Zoran Đinđić je u njemu prepoznao politički talenat te ga je posle petooktobarskih promena postavio za predsednika Zakonodavnog odbora u republičkom parlamentu. Posle ubistva premijera, Pajtić zamenjuje Čedomira Jovanovića na mestu šefa poslaničkog kluba DOS-a i na toj poziciji pravi prvu političku grešku. Kada je Mlađan Dinkić ukazao na nedovoljan broj poslanika za kvorum o izglasavanju Kori Udovički za guvernera NBS, neubedljivo je pokušavao da dokaže da je poslanica Neda Arnerić istovremeno bila na dva mesta: u skupštinskoj klupi i u - Bodrumu. Nekoliko godina kasnije je rekao: Ne zaslužujem da ostanem zapamćen kao neko ko je u jednom trenutku nešto lupio, da tako kažem, u najboljoj nameri i u trenutnom neznanju da bi zaštitio poslaničku grupu, što bi učinio svaki drugi šef poslaničke grupe u toj situaciji.

Ta greška i način na koji ju je preživeo pokazala je još jedan Pajtićev talenat. I pored odijuma javnosti, pa i stranke, jer je Boris Tadić u svojoj predsedničkoj kampanji priznao pokušaj prevare demokrata, uspeo je da preživi, da neoštećen izađe iz afere i bude izabran za potpredsednika stranke. I zaista, Bodrum mu je relativno brzo zaboravljen, verovatno i zbog izbornog rezultata krajem 2003. godine koji mu je doneo poziciju predsednika Izvršnog veća AP Vojvodine. U savezništvu sa LSV Nenada Čanka i SVM Ištvana Pastora je sve do izbora, još uvek se nada da će zadržati mesto predsednika vojvođanske vlade.

Sa mesta prvog čoveka Pokrajine hvalio se kako je ona mesto najvećih investicija u Srbiji i zalagao za njenu autonomiju. Iako je bio više nego zadovoljan onim što je Vojvodina dobila Ustavom iz 2006, dve godine kasnije je poveo kampanju za donošenje zakona koji bi joj obezbedili finansijsku i statusnu posebnost. Kada je u decembru 2009. na svečanoj ceremoniji proglašen Statut Vojvodine, a on predsednikom pokrajinske vlade, predsednik njegove stranke i Srbije Boris Tadić je obilazio arheološke iskopine u Sremskoj Mitrovici. Pajtić je izdržao taj šamar i nastavio uporno, i kada je Ustavni sud počeo da obara zakonska rešenja i Statut, da brani svoje odluke. Baš kao što je branio lojalne saradnike poput Olivera Dulića, Saše Dragina ili Borislava Novakovića, kada su osumnjičeni za korupciju. Pokazao je, međutim, da je spreman da zaboravi one koji mu se suprotstave. Goran Knežević se posle spora sa Pajtićem povukao sa mesta predsednika pokrajinskog odbora DS-a. A kada je sa mesta gradonačelnika Zrenjanina završio u pritvoru pod sumnjom da je organizator građevinske mafije, Knežević je optužio Pajtića da mu je namestio aferu. Ovaj je na te optužbe kratko odgovarao da su besmislene.

Afere nisu mimoišle ni Pajtića. Posle izbora 2012, kada su demokrate izgubile vlast, osvanuo je na naslovnim stranama povodom minusa u kome se našla Razvojna banka Vojvodine čiji je AP Vojvodina bila većinski vlasnik. U intervjuu za NIN, pitanje kolika je njegova odgovornost za propast te banke ocenio je kao nekorektno: Ja ne sedim za šalterom, niti sam sedeo, niti sam delio kredite, čak nije ni primereno pitanje kolika je moja odgovornost, zato što sam ja predsednik pokrajinske vlade. Za propast banke optužio je ne one koji su davali kredite bez pokrića njegovoj stranci već zvaničnike republičke (Dačićeve) vlade koji su sa skupštinske govornice prozivali njene deponente i više nije bilo moguće održati likvidnost banke.

Teško podnosi kritike, srčano brani svoje stavove, čak i kada ih očigledno menja i stalo mu je da javnost ubedi kako sve što obeća i ispuni. Kaže da ga je politika naučila oprezu a njegov politički konkurent, Dušan Bajatović, ga je opisao kao čoveka koji je težak za pregovore, uglavnom zna šta hoće, ume dobro da trguje, morate da pazite šta pregovarate sa njim jer nije mu problem da okupi dobar tim da bi razmotrio neki problem. NJegova prednost, ukoliko je to merljivo na političkoj sceni Srbije, jeste što je redak intelektualac među političarima. Odrastao u Senti, u porodici pravoslavnog sveštenika, u kući, kako je sam pričao, prepunoj knjiga, od Nikolaja Velimirovića do Marksa, od Berđajeva do Bukovskog. Kao srednjoškolac glumio je u lokalnom pozorištu koje je vodio njegov otac, u dramama Čehova i Tenesija Vilijamsa. Na Pravnom fakultetu u Novom Sadu je ostao i posle studija do današnjih dana, kao docent na katedri za obligacione odnose. Jednom prilikom je na pitanje šta mu je krajnja politička ambicija rekao da želi da postane evropski komesar za obrazovanje, jednog dana kada Srbija bude u EU.

Posle izbora 2012, kada ga je Boris Tadić predlagao za svog naslednika na čelu stranke, Pajtić je podržao Dragana Đilasa u odluci da uz dogovor a ne na izborima preuzme DS. Postao je Đilasov zamenik, zaokupljen pre svega time kako da održi sebe na vlasti u Novom Sadu, Ištvana Pastora i Nenada Čanka kao koalicione partnere i vlast u lokalu koju mu već dve godine uzima SNS. Na republičkim izborima u martu, demokrate su u Vojvodini osvojile tek 5,86 odsto glasova, neuporedivo manje u odnosu na 2012. kada su dobili 24,98 odsto ili 2008. kada je za njih glasalo 41,83 odsto građana Vojvodine.



Bez obzira na većinu koju DS ima u pokrajinskom parlamentu, ulazak Saveza vojvođanskih Mađara u Vladu Srbije i sve glasnije opaske iz Lige da se ne može zanemariti činjenica da je DS dramatično izgubio uticaj u Vojvodini te da se razmišlja o rekonstrukciji vlade ili o vanrednim parlamentarnim izborima, nagoveštavaju mogući kraj koalicije. Najnoviji potpisi 64 pokrajinska poslanika koji nisu iz DS-a i koji podržavaju zahtev LSV za promenu izbornog sistema u Vojvodini ukazuju da se stvara nova većina i da opasnost po demokrate ne preti samo od SNS-a koji već dve godine traži Pajtićevu ostavku već i od Nenada Čanka. Nije tajna da Čanak i Pajtić već godinama nisu u prisnim odnosima i da ih je do sada vezivao samo koalicioni interes. A sada će, kažu u DS-u, Pajtić morati da pregovara sa Čankom, koji traži više mesta za svoju stranku u pokrajinskoj vlasti ali i uklanjanje Dragoslava Petrovića sa mesta potpredsednika vojvođanske vlade, koga ligaši opisuju kao sivu eminenciju u Banovini koji blokira sve dogovore. Sigurno je da će postojeća koalicija u Skupštini i Vladi ostati do kraja, izjavio je Pajtić početkom ove nedelje ali takvu samouverenost ne dele njegove stranačke kolege u Beogradu.

Pre samo dva meseca je govorio da je svoje političke ambicije ostvario i da ne razmišlja o kandidaturi za prvog čoveka demokrata. Od nekog trenutka, kada je uz podršku predsednika beogradskog odbora DS-a Balše Božovića, Radoslava Milojičića Kene iz Smederevske Planke, Dejana Nikolića iz Sokobanje i vojvođanskih odbora odlučio da izađe na crtu Draganu Đilasu, u kratkoj kampanji uspeo je da sabere delegate, Forum žena i omladinu i da ga sa 184 glasa pretekne. Dobio je zauzvrat potpredsednike od kojih su četvoro podržavali Đilasa: Borka Stefanovića, Gorana Ješića, Natašu Vučković i Maju Videnović. Samo je Gordana Čomić izabrana sa liste njegovih kandidata Istoga dana kada je postao predsednik, dobio je i udarac jednoga od njih, Goran Ješić je dao ostavku na mesta na koja ga je sam Pajtić doveo odlučio je da se povuče sa mesta potpredsednika vojvođanske vlade i pokrajinskog sekretara za poljoprivredu.

U DS-u iščekuju poteze novog predsednika: hoće li Ješićevu ostavku prihvatiti, koga će izabrati za zamenika a koga za šefa poslaničkog kluba u republičkom parlamentu, s obzirom da to, kako se najavljuje, više neće biti Dragan Đilas. Tim funkcijama bi mogao da se nada Borko Stefanović koji je dobio najviše glasova za mesto potpredsednika stranke. Statut propisuje da predsednik bira svoje najbliže saradnike i već se spekuliše da će se Pajtić odlučiti da za zamenika izabere Gordanu Čomić a za šefa poslaničkog kluba Natašu Vučković. Ta odluka će biti njegov prvi predsednički manevar unutar stranke, koji će pokazati na koji način nagrađuje lojalne saradnike, kako pasivizira moguće oponente, a šta nudi budućim saveznicima.



Iako je skoro dve decenije u stranci Pajtić se nije potrudio, čak ni u kampanji za predsednika, da obilazi odbore po centralnoj Srbiji čiji članovi čitaju novinske naslove kako su sada Vojvođani preuzeli DS. Sada najavljuje da će živeti između Novog Sada gde je vlast i Beograda gde je opozicija. Moraće da se bavi strankom koja se još uvek nije oporavila od gubitka vlasti, koja je za dve godine promenila tri predsednika, čiji su članovi što po zatvorima što po tabloidnim poternicama. Imaće posla i sa ambicioznim članovima stranke koji će od njega očekivati ne samo službene automobile i stranačke funkcije već i paktiranje za deo vlasti u državi. Možda će morati da se navikne i na gubitak pozicija koje u Vojvodini ima. Moraće da računa i na to da će mu politički protivnici iz vlasti i njihovi službeni glasnici pratiti svaki korak, loviti svaku grešku, brojati svaku paru, baš kao što su njegovom prethodniku Draganu Đilasu. Moraće pažljivo da bira saveznike.

I pored toga što svi podržavaju ideju da DS postane stožer opozicije oko koje bi se okupile stranke poput LDP-a, NDS-a, regionalni lideri URS-a, nevladine organizacije, sindikati i javne ličnosti, u stranci već sa negodovanjem komentarišu njegovu izjavu da neće biti gadljiv na saradnju sa Tadićem i ne razumeju njegov stav da DS koja je na levom centru treba da sarađuje sa onima koji zastupaju ideje suprotne socijaldemokratskim. Kao što neki nisu ubeđeni da ideja vlade u senci, koja ni devedesetih nije uzdrmala SPS, može sada da naudi SNS-u. I moraće, osim demokrata, da ubedi birače da su baš on i njegova stranka alternativa režimu Aleksandra Vučića. A da bi to uspeo, mora pre svega da se dokaže na delu kao jaka i beskompromisna opozicija.