Odbrana i opasni dani

Baš zanimljiva koincidencija: u danu kad je premijer Aleksandar Vučić pisao ljutito pismo OEBS-u, tražeći izvinjenje zbog navoda o cenzuri u Srbiji, stigla je vest da je savetnik turskog premijera Redžepa Taipa Erdogana kritikovao nemačke medije zbog neprijateljskog pisanja o turskoj vladi. Koja je u savetnikovoj verziji poistovećena sa državom, baš kao što je u reakcijama srpskog premijera svaka kritika na račun vlasti koju predvodi - neprijateljski akt prema državi.

Da koincidencija bude još neprijatnija, teška kiša u ponedeljak je poplavila Istanbul, a list Hurijet konstatovao je da opozicija sada ima više municije da kritikuje vladajuću Partiju pravde i razvoja zbog vođenja grada, nekoliko nedelja nakon pobede na lokalnim izborima 30. marta?!
Sve to nije dovoljan argument za potvrdu teze o Vučićevoj nameri da kopira stil (dugotrajnog) vladanja turskog političara poznatog po ogromnoj moći i čvrstoj ruci. I to ne samo zato što je u Srbiji bilo samo hapšenja zbog pisanja na društvenim mrežama, ali ne i zabrane neke od njih, čemu je pribegao Erdogan. Ni zbog ogromne razlike u pozicijama premijera velike zemlje koja je snažan privredni razvoj zabeležila upravo u Erdoganovo vreme i predsednika vlade male Srbije, gotovo na smrt izubijane i pre biblijskog potopa koji je zadesio prošlog meseca. Na još jednu bitnu razliku ukazuje sociolog Jovo Bakić: Erdogan je počeo da pravi greške kad je video da ima masovni otpor, a Vučić to radi iako nema gotovo nikakav otpor.

U celoj frtutmi u kojoj se Srbija našla, gotovo su zaboravljene neke važne činjenice: da je Vučićeva stranka izborno trijumfovala, osvojivši natpolovičnu većinu mandata, pre samo dva i po meseca (16. marta), da je nekadašnji moćni PPV vladu u kojoj ima neprikosnovenu poziciju formirao pre nešto više od mesec dana (27. aprila) i da je tom prilikom dato obećanje i stvoreno očekivanje da će vlada sa tako snažnim kapacitetom napokon pribeći bolnim reformama. Onim koje se godinama najavljuju, a čije dalje izbegavanje, prema procenama ekonomista, vodi direktno u bankrot.
A onda je krenula serija čuda dovoljnih da svaki reformski voz natera u drugi kolosek. I bez konfuzne i panične reakcije premijera, koju su analitičari Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić onako precizno secirali u analizi javne sednice Vlade od petka 16. maja, i bez širenja panike s naslovnih strana provladinih tabloida i naročito bez opaski običnih smrtnika na društvenim mrežama - bilo je jasno da su teške majske kiše ozbiljno poplavile šanse za ekonomski oporavak zemlje. Zvanične procene se još čekaju, ali teško da je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) baš totalno promašila kad je procenila da je Srbija zbog poplava pretrpela štetu u vrednosti od dve milijarde evra. Stručnjaci EBRD upozorili su i da će se posledice poplava odraziti i na privredni rast i inflaciju u budućnosti. Ekonomsko obrazovanje nije neophodno za zaključak da će onoliko poplavljeno zemljište doneti i različite probleme sa hranom od nedostatka do sumnjivog kvaliteta i kratkoročnih i dugoročnih posledica koje bi time mogle biti izazvane. Bogato iskustvo, s druge strane, dovoljno je za ozbiljnu bojazan da će potreba za hitnom rekonstrukcijom poplavljenih kuća i infrastrukture dovesti do špekulativnih pokušaja koje će teško biti u potpunosti suzbiti...

Kao da to nije dovoljno dugačak spisak novih problema za vladu zemlje prebogate starim, nerešenim problemima, reakcije vlasti na svaku iznesenu sumnju ili postavljeno pitanje bile su takve da je stvoren niz novih nevolja. Ali i produžetak neproglašenog vanrednog stanja u kome se Srbija nalazi već skoro dve godine, gotovo od samog početka naprednjačke vladavine. Pretnje vanrednim izborima, nije zgoreg podsetiti, sevale su od samog starta rada vlade koju je, formalno, predvodio Ivica Dačić. Samo privremeno gurane su u drugi plan sikterušom za Mlađana Dinkića, višemesečnom agonijom oko rekonstrukcije vlade, aferama banana, aflatoksin, prisluškivanje, izdajnik u vladi i drugim, da bi ova godina započela pripremom za dugo najavljivane izbore, njihovim održavanjem i formiranjem vlade od koje se, napokon, očekivao početak stvarnog rada.
A onda su, dakle, izbile poplave, nervozna Vučićeva reakcija i neočekivani problemi tamo gde je retko ko mogao da ih očekuje, s obzirom na imidž zapadnog miljenika zaslužen potpisivanjem Briselskog sporazuma. Nije samo predstavnica OEBS-a Dunja Mijatović iznela već legendarne tvrdnje o postojanju cenzure u Srbiji, zbog kojih je Vučić sročio još legendarniju sitnu knjigu u kojoj tvrdi da se protiv njega vodi najprljavija kampanja i u zemlji i u inostranstvu i da se nada da će dočekati ili izvinjenje OEBS-a ili dokaze za tobožnje kršenje ljudskih prava u Srbiji. Neobično kritički tekstovi počeli su da se pojavljuju i u nemačkim medijima tako je Tagescajtung iz Berlina u tekstu u kome tvrdi da vlasti u Srbiji, kandidatu za EU, posežu za cenzurom kao u svoja najgora vremena, da je Vlada skoro celo medijsko tržište učinila svojim podanikom, ali i da je premijer tokom poplava svojim šou-nastupima i autoritarnim ponašanjem, koje su non-stop pratile televizijske kamere, sejao paniku, zbunjivao vlasti i pojačavao haos i konfuziju.



I tako smo, tek što su silni evropski prijatelji otišli iz Beograda gde su pohrlili da čestitaju izbor nove vlade, dospeli u dobro poznatu situaciju u kojoj verujemo da nam, zapravo, taj Zapad kome želimo da se približimo radi o glavi. Rekao sam našim stranim prijateljima: ako hoćete da me rušite zbog toga što je Srbija pokazala da se ponaša kao slobodna zemlja i donosi slobodne i suverene odluke u vezi sa Rusijom i Ukrajinom, ja ću se skloniti, jer ne želim da štetim zemlji, rekao je Vučić u jednom od skorašnjih gotovo svakodnevnih TV nastupa i dodao da je na tom mestu da zastupa interese Srbije, a ne Amerike, Rusije ili EU.

Nevolja, međutim, ne dolazi sama. Osim moćnog spoljnog neprijatelja i unutrašnje džangrizave ekipe iz Užičke republike, kako je društvene mreže u Srbiji nazvala Al DŽazira, premijera su napale i mračne policijske snage, zbog čijih spletki je umalo podneo ostavku. Još jedan primer vrlo opasne zloupotrebe položaja i mogući makar podjednako opasni uzrok o kome se spekuliše hapšenje Darka Šarića, optuženog za šverc više tona kokaina, i te kako su dovoljan razlog za ozbiljnu brigu i još ozbiljniju reakciju. Ali je, ponovo, umesto hirurški preciznog odstranjivanja opasnog tumora u miru i tišini, preko bliskih medija brzopotezno podignuta medijska panika iz čijih nastavaka se moglo saznati čak i da premijer, u najmanju ruku, poseduje neku vrstu vidovitih moći. Cela priča u kojoj je lažno optužen njegov maloletni sin iskonstruisana je, prema tim navodima, nakon telefonskog razgovora u kome je premijer svom nasledniku posebno naglasio da će podneti ostavku ako bude umešan u neku tuču u kojoj bude povređen pripadnik policije. Ništa čudno, uostalom, uvrežen je to strah jednog srpskog oca, zar ne da mu maloletni sin pretuče policajca, i eto belaja.
Kao šlag na tortu, pojavila se analiza doktorata Nebojše Stefanovića, Vučićeve desne ruke trenutno raspoređene na funkciju ministra unutrašnjih poslova. U analizi objavljenom na sajtu Peščanik zaključuje se da je pisac doktorata ozbiljno plagirao tuđe radove i promašio temu iz naslova pride ali izgleda da je ono zbog čega su u svetu podnošene ostavke, ovde samo prazna puška nemoćnih. Premijerova presuda je neumoljiva: Gluplje obrazloženje nisam nikad čuo, uzvratio je Vučić trojici naučnika iz eminentnih britanskih institucija. A kad premijer tako kaže, ko bi mogao da porekne, sem gnusnog neprijatelja države?

Ako je, dakle, premijer ni kriv ni dužan, tako mučki napadnut sa svih strana, i ako je njegov drugi bliski saradnik, imenjak Vulin, već objasnio da velike sile ne žele premijera koji ima podršku 50 posto birača, šta nam je očekivati u svetloj budućnosti koja dolazi?
Imamo premijera koji snažno doživljava kritiku, kaže analitičar Dejan Vuk Stanković. Burno reagujući na osporavanje, on unosi dodatnu tenziju koja nije neophodna i nije relevantna za politički proces, a sve mu to troši psihičku energiju i narušava imidž i politički autoritet. I sve to uprkos činjenici da mu ogromna većina koja ga podržava obezbeđuje poziciju u kojoj ne bi morao svakome da odgovara i da se troši na nepotrebne polemike. Naročito ne pre ozbiljnih tenzija do kojih bi mogla dovesti primena najavljenih mera štednje. Važno je da li će prekršiti ovlašćenja i krenuti na represivne mere. Sada imamo psihološki pritisak koji je nesumnjiv kad neko sa pozicije premijera nastupa tako kako je Vučić nastupao, kaže Stanković. On ne očekuje dramatične promene premijerovog ponašanja, ali, ipak veruje da, bez obzira na intenzivnu reakciju, to neće biti Vučić iz devedesetih. Važno je, dodaje Stanković, reći i da premijer ne vatrira samo zbog svoje psihološke konstrukcije, već zbog političkog obrasca u kome se razlike ne smatraju legitimnim. Demokratija se uči, a mi se, kao što je poznato, u toj školi još nismo istakli.

Jovo Bakić misli drugačije: Vučić je najveći neprijatelj samom sebi. Da ume sebe da kontroliše, ko zna koliko bi vladao. Bakić primećuje da je delovalo da je u stanju da obuzda sopstvenu impulsivnost, ali se ispostavilo da je za njega, ipak, moć kao droga, te da je previše moći isto što i predoziranje. On nije baš uveren u teoriju prema kojoj premijer svesno nastupa tako što temeljnije širi strah kako među svojim saradnicima, tako i u široj javnosti. Pre mu se čini da je izgubio kompas u ovom trenutku. Pa objašnjava: Ponaša se kao grogirani bokser koji udara bilo kuda. Iako ima ogromnu podršku među građanima, subjektivno se oseća ugroženim. Trudi se da učini dobro, ali je nesvestan da čini gomilu grešaka, a kad ga zbog toga kritikuju, doživljava ih kao neprijatelje. Ideologija SRS jeste napuštena, ali je politički stil ostao isti. Ne može se pretpostaviti šta će za njega biti izazov i kako će reagovati. Vuče neočekivane poteze, što je problem i za njega i za političku zajednicu. A sve to je recept za katastrofu, sumira Bakić i daje kratku prognozu budućih dostignuća: Možemo očekivati srljanje. Nada, ipak, umire poslednja, a utehe ima i u cinizmu: ako su nas promišljeni potezi doveli do potopa koji nije samo bukvalan, možda srljanjem nekako izbauljamo na suvo?