Nije država jedan čovek

Poslednji godišnji izveštaj o radu Kancelarije zaštitnika građana, iako oštriji od svih prethodnih, ostao je na marginama interesovanja izvršne vlasti sve dok Saša Janković nije upozorio da su mediji ozbiljno ugroženi cenzurom. Preko noći je procenjeno da mu baš i nije potrebno toliko istražitelja, moglo bi bar 20 manje, da mu nisu potrebna ni vozila za kontrolu, da mu je plata previsoka, a da je sam izveštaj pamflet. Zbog toga se otvara pitanje da li nakon ovakvog nastupa mnogih aktera vlasti postoji opasnost od procene da nam ni nezavisni kontrolni organi nisu potrebni kada već sami funkcioneri procenjuju da je sve idealno.

Nekoliko puta ste javno upozorili da država i Vlada nisu isto. Kako i kada smo stigli do toga da je neko izjednačio ta dva pojma?

To nije problem samo Srbije. I druge države se suočavaju sa tim da izvršna vlast dobija prevagu i da klasična reprezentativna demokratija nije dovoljna da obezbedi istinsku vlast naroda. Zbog toga se i razvija koncept participativne demokratije koja teži većem učešću civilnog sektora i različitih društvenih grupa u donošenju odluka, a više ili manje formalno iskristalisala se i četvrta grana vlasti u vidu nezavisnih državnih kontrolnih organa. Kod nas, međutim, a to sam ovih dana imao priliku da čujem i u Skupštini, često važi da sudovi nisu država, da zaštitnik građana i drugi nezavisni kontrolni organi nisu država, već je to samo Vlada, jer se pokazuje da sve zavisi od nje. Kod nas su svi činioci koji omogućavaju održavanje ravnoteže vlasti, slabi. Pre svega sudstvo, sa već dugo gaženom nezavisnošću, mediji nemaju više moć da slobodno i bez uticaja netransparentnih vlasnika i finansiranja otvaraju pitanja od društvenog interesa, položaj političke opozicije je objektivno slab, parlamentarna kontrola izvršne vlasti je rudimentarna, jer parlament prečesto sebe shvata kao zaštitnika i advokata Vlade u kojoj uglavnom sede stranački šefovi poslanika. Međunarodna zajednica takođe je jedan korektivni faktor, a ona je poslednjih godina fokusirana na pitanje Kosova i sve dok Beograd sarađuje na tom planu ostale teme nisu visoko na dnevnom redu. Nezavisni kontrolni organi su novi u Srbiji i ne može se snaga ombudsmana u Švedskoj, gde postoji 200 i više godina, objektivno upoređivati sa zaštitnikom građana u Srbiji.
Problem je što smo svi mi u isto vreme doživljeni kao potencijalna opasnost za vlast. Da li je bilo ko od nezavisnih kontrolnih organa pozvan na svečano polaganje zakletve nove vlade? Pogledajte kako su rangirani u preseans listi Vlade, Skupštine, predsednika države, ako te liste više i postoje. Sve su to indikatori da je neophodna ravnoteža narušena.

Kada je taj problem počeo da se pojavljuje, a kada je eskalirao?

Svi moji izveštaji su u poslednjih sedam godina ukazivali na to, ali je trend loš, problem eskalira. Koliko su nezavisni organi ojačali nije na meni da procenjujem, ali verovatno jesmo s obzirom na to da su neki od nas postali meta takve vrste napada koji su do sada primenjivani samo prema političkoj opoziciji.

Poslednji napad je stigao direktno od premijera Vučića koji je u pismu predstavnici OEBS-a za slobodu medija naveo da je lažne informacije o stanju u medijima dobila od tzv. nezavisnih institucija. Da li se to odnosi na vas?

Ne znam, ali ako jeste mogu samo da izrazim svoje duboko žaljenje i razočaranje zbog takvog njegovog stava.

Kad kažete da je narušena ravnoteža, mislite li da izvršna vlast ima preveliku moć?

Izvršna vlast faktički ima najveću moć, sve oči su uprte u nju. A u izvršnoj vlasti, ministri i načelnik Generalštaba ćuteći zapisuju direktive u resoru kojim bi trebalo da rukovode. U takvoj atmosferi je veoma teško poverovati da postoji neko ko donosi svoju odluku. Ali takvih ljudi ima, i sebe smatram jednim od njih. Nekorektno i štetno je rušiti veru u mogućnost da i u Srbiji mogu da zažive nezavisne kontrolne institucije. I da i ovde ima ljudi koji odluke donose nezavisno od političke volje.

Nedavno je predsednik Nikolić ocenio da je rad vlasti tokom poplava bio dobar ali da su zakazali građani. Premijer je ocenio da je kao suza jasno da je Srbija slobodna i demokratska zemlja. Znači li to da se uspostavlja trend samoocenjivanja?

Iako ću kao zaštitnik građana tek sprovesti postupak kontrole o tome da li je u vanrednoj situaciji bilo propusta organa vlasti na štetu građana, preliminarno mogu da kažem da su građani poslednji koje bi trebalo kriviti. Ako su kanali ispred kuća bili zapušeni, i za to su krivi državni i lokalni inspekcijski organi koji se staraju da se propisi o kanalima poštuju. Organi vlasti i zakoni postoje da bi se uredili odnosi i organizovali poslovi bitni za društvo i pojedinca, koje građani ne mogu da demokratski urede i organizuju sami. To je suština države.

Među prvima ste reagovali povodom privođenja građana zbog aktivnosti na društvenim mrežama.

Saopšteno je da su pod istragom zbog krivičnog dela širenja panike. Sigurno je da su njihove poruke izazvale različite emocije, verovatno i strah, ljutnju, bes, nevericu, uznemirenost... I sigurno je da bi bilo mnogo bolje da se to nije desilo. Na kraju krajeva, i ja sam na društvenim mrežama pozivao da se ne šire neproverene informacije. Možda je, dakle, zbog straha i uznemirenosti moglo doći do panike, ali nije. Nije se desilo da u nekom ljudskom stampedu neko bude povređen, nije došlo do masovne histerije i nemira u kojima je neko nastradao... Iako bi mnogo bolje bilo da dezinformacija nije bilo, treba uočavati razloge zbog kojih su se one širile. Državni organi imaju dužnost da građane o svim pitanjima od javnog interesa informišu potpuno, istinito i blagovremeno. Mislim da to u potpunosti nije bio slučaj i da je to stvorilo informacioni vakuum, prazan prostor u koji je svako mogao i imao potrebu da se uključi.

Da li je pritvor u koji su neki smešteni adekvatni način obuke?

Kod nas je u proteklim godinama, i o tome sam izveštavao Narodnu skupštinu i javnost, pritvor postao neformalna kazna jer ljudi provode i po godinu i više dana u njemu, pa im nakon toga i ne treba kazna zatvora, sve ako se i ispostavi da je krivično delo počinjeno, što prečesto nije slučaj. Postoji bojazan da je pritvor i u ovom slučaju poslužio kao neformalna kazna za delo koje je teško dokazati. Razlozi za određivanje pritvora su konkretni, na primer opasnost da se ne ponovi krivično delo, a teško je očekivati da će se poplava ponoviti i građanin ponovo na isti način izazvati paniku. Teško je i da će, bez pasoša, izbeći krivično gonjenje, jer, koliko znam, ne radi se o ljudima koji imaju sredstva da organizuju ilegalni odlazak iz zemlje. Nemoguće je i da utiču na svedoke, to što su napisali bilo je dostupno svima i oni ne bi mogli da obiđu svakog i ubede ga da nije paničio. Ne znam kako bi, sa slobode, ugrozili postupak koji je pokrenut protiv njih. Zato sam pozdravio odluku Krivičnog veća Višeg suda u Beogradu da ukine rešenje o pritvoru koje je doneo postupajući sudija tog suda.

U godišnjem izveštaju ste napisali da smo od tabloidizacije medija stigli do tabloidizacije države. Nedavno ste upozorili na cenzuru, a sada smo imali hapšenja zbog javno izrečene reči?

Postoji više načina da se uspostavi stanje kontrole javne reči, čak i bez nečije posebne namere da to uradi. Može se stvoriti atmosfera da se kritika smatra nepoželjnom od strane onih ili onog koji demonstriraju najveću moć, i to mogu učiniti taj čovek ili grupa, ili krugovi bliski njima. Mislim da je predsednik Vlade preemotivno dao neke izjave, ljudski povređen zbog onog što se njemu i vlasti spočitavalo, a što ne smatra ili zna da nije tačno. Ponovo je pokrenuta mašinerija protiv unutrašnjeg neprijatelja, kritika je označena kao nepatriotska i podla aktivnost i počela se vezivati za narušavanje ugleda Srbije zbog čega ćemo navodno teže ući u EU. Urednik lista koga mnogi vide bliskim vlasti, pravdajući predsednika Vlade napisao je da Aleksandar Vučić nikog ne smenjuje po medijima i kao ključni dokaz ponudio činjenicu da za 15 minuta može da smeni kompletno uredništvo renomiranog dnevnog lista Politika, a to, eto, ne radi. I onda dobijamo autocenzuru, za koju se kaže da je krajnji vid cenzure.



U ponedeljak ste tim povodom imali sastanak sa premijerom, ali je nakon toga objavljeno njegovo pismo predstavnici OEBS-a iz kojeg se jasno vidi da on negira bilo kakvu odgovornost za cenzuru?

Stav premijera je da Vlada ni u jednom momentu nije izvršila nijedan čin koji bi se mogao okarakterisati kao akt cenzure. Nijednog trenutka nisam ni tvrdio da je on ili neki od ministara pozvao urednika i naredio skidanje teksta ili nešto slično. Pokušao sam da objasnim da kada Vlada ima veliku moć, a njen predsednik uživa ogromnu podršku, svaka reč ima posebnu težinu i rezultuje određenim promenama u ponašanju.
Ako se iznete kritike okarakterišu kao pokvarenost, kritizerstvo, jasno iskaže nezadovoljstvo i ljutnja zbog osporavanja nekih određenih poteza, onda to uzrokuje samocenzuru i podstiče njegove najbliže saradnike da se postaraju da ga ništa ne ometa, čak iako ne sumnjam u to da nije pozvao nikog i rekao: skini to sa sajta. Veliku štetu je nanelo to i što je urednik jednog lista sa državnim vlasništvom izjavio da premijer može da smeni uredništvo Politike za 15 minuta, a na to niko nije reagovao. Lično ne bih voleo da me iko brani kao što je taj urednik branio predsednika Vlade. Što je veća moć, veća je i odgovornost posle određenih signala, većina ljudi počinje da se ponaša u skladu sa sugerisanom matricom. Ne može se sloboda medija zasnivati na ličnoj hrabrosti novinara da istupi protiv vladajuće klime.

A koja nam se poruka šalje kada se premijer na sednicama Vlade i ministrima obraća na način koji bi svakog uplašio?

Demonstriran je i promovisan način odlučivanja koji odudara od propisa. Vlada ima najveću izvršnu vlast i najveće mehanizme prinude, ali je istovremeno i kolektivni organ koji odlučuje glasanjem. I koliko god odluke koje jedan čovek donosi možda jesu dobre, njihovo prihvatanje bez bilo kakve diskusije, razmatranja opcija, umanjuje značaj ministara i Vlade kao institucije videlo se da prvi među jednakima odlučuje, a ostali zapisuju. Ako se Vlada svede i postane izvršni organ predsednika Vlade zato što je on možda odgovorniji, predaniji, sposobniji od svih, onda se izlažemo opasnosti da sutra na tom mestu neko donosi i loše odluke, a da se to ne može korigovati. Postoje pravila demokratije i Ustav koji štiti da malo pomalo ne dođemo u status nedemokratije, podaništva, a moja dužnost nije da čekam da se to zaista i desi, pa da reagujem. Dužnost mi je da upozorim da se razvija pojava koja bi za posledicu mogla imati takvo stanje. Posebno se od zaštitnika građana očekuje da to učini kada takva ocena nije dobrodošla i sa zadovoljstvom prihvaćena.

Izgleda da je opasno reći to što vi kažete u međuvremenu su pokušali da vam smanje broj istražitelja, a kada ste na to upozorili, predsednik skupštinskog Administrativnog odbora Zoran Babić vas je prozvao po raznim osnovama.

Ne bih komentarisao izjave g. Babića. Ohrabruje da se, možda po prvi put u ovoj tabloidizovanoj današnjici, dogodilo da je veliki deo javnosti prepoznao demagoški napad na zaštitnika građana i većina je bez posebnog obrazloženja shvatila o čemu se radi. I ranije se dešavalo da se na teška pitanja javnosti baca prašina u oči i menjaju teze. Inače lično sam, zbog ekonomske situacije, podneo amandmane na Zakon o ograničavanju zarada u javnom sektoru i predložio da se uvede ograničenje primanja, ali ne ograničenje na plate, već na ukupna primanja iz javnog sektora jer se zna da su neke plate relativno male, ali se dopunjavaju iz drugih javnih izvora, manje vidljivih. Amandmanima sam tražio i da niko, pa ni zaštitnik građana, ne bude izuzet od ograničenja. Narodna skupština je to glatko odbila. Na sednici Administrativnog odbora rečeno mi je i da se zna da njihovi šefovi ne žive od plate, ali da nije primereno da zaštitnik građana ima veliku platu. Čiju visinu inače oni utvrđuju, jer je plata ombudsmana zakonom vezana za platu predsednika Ustavnog suda. Ako ja kao zaštitnik građana ne radim dobro svoj posao, neka me Narodna skupština smeni, ali nijedan zaštitnik građana ne sme imati platu manju od plate predsednika Ustavnog suda. Ako neko smatra da zaštitnik građana prima platu da puni džakove sa peskom i ne meša se u svoj posao, moraće da izaberu nekog drugog.

Kažu da ste se loše poneli i u poplavama?

Da, tako je rečeno. Istina je, nisam snimao šta smo saradnici i ja radili. Smatram da sam preduzimao upravo one aktivnosti koje se od ovog državnog organa očekuju: starao sam se o poštovanju prava evakuisanih ljudi u centrima za prihvat timovi ove institucije su ih skoro sve obišli i davali preventivne i korektivne preporuke u pogledu uslova smeštaja, premošćavali smo manjak komunikacije između različitih organa i službi. Pružili smo posebnu logističku podršku jednom od centara, automobilima i na drugi način, dva informatičara uputio sam u Ministarstvo unutrašnjih poslova da pomognu na elektronskim prezentacijama informacija za građane, preporučio sam, u saradnji sa poverenikom Šabićem i MUP-u i Crvenom krstu da objave spiskove evakuisanih radi smirivanja tenzija i brige porodica, i to su odmah izvršili. Jedan radnik iz Obrenovca bio je čak smešten u sedištu zaštitnika građana... Pomogli smo i pomažemo i na druge, ljudske načine o kojima se u mom svetu ne priča. Međutim, kao zaštitnik građana nisam dobio pristup aktuelnim podacima o poplavi, koji su u posedu državnih organa, iako sam ih tražio i morao da ih dobijam redovno. Sve što je urađeno, urađeno je na inicijativu iz moje institucije. Moj stav je da svako kome nije posao da puni džakove ima obavezu da svoj posao radi najbolje što može.

Kao jedna od mera sa kojom ste se suočili je i nalog da službena vozila možete da koristite samo ukoliko napišete zahtev. Koliko će to smanjiti mogućnost iznenadne kontrole koja je sastavni deo vašeg posla?

Neću nikom pisati molbe i zahteve.

Prošlog četvrtka je Odbor za pravosuđe trebalo da raspravlja o godišnjim izveštajima nezavisnih kontrolnih tela, ali nije bilo kvoruma. Da li je to dokaz koliko je vlast zainteresovana za vaš rad?

Ne znam, to morate da pitate njih. Ono što mogu da kažem je da je sednica zakazana samo tri dana ranije što je kratak rok da zaštitnik građana, poverenik za informacije od javnog značaja i Agencija za borbu protiv korupcije otkažu svoje aktivnosti. Otišao sam sa moja četiri zamenika, došli su i poverenik i direktorka Agencije sa zamenicima i pomoćnicima, svi smo ostavili svoje dnevne obaveze. Kvorum za rad Odbora je osam ljudi, a od 30 članova i zamenika članova Odbora koji mogu da ga daju, bilo je prisutno samo sedam. Koliko je to gubljenje vremena koštalo poreske obveznike, ostavljam nekom drugom da izračuna.

U ponedeljak je sednica, ipak, održana. Kako je ocenjen vaš godišnji izveštaj?

Mislim da je to bila jedna kvalitetna diskusija, uključujući i jedan izuzetno kritički pogled na izveštaj. Za mene je bilo veoma bitno da saslušam tu kritiku i ne mislim da je bila zlonamerna. Ne slažem se sa svim što je izrečeno, ali ne mislim ni da mi je izveštaj toliko sjajan da iduće godine ne bi mogao da bude još bolji. Za mene je svrha rasprave ispunjena time što sam saznao kako izveštaj izgleda u očima poslanika.

I niste pitali kritičara šta je radio u poplavama i kolika mu je plata?

Ne, njegov posao je da u Odboru razmatra moj izveštaj i da kaže šta misli da je dobro, a šta ne i za to je plaćen. Prima onoliku platu koliku je sam sebi odredio, kao član Administrativnog odbora koji utvrđuje koeficijente, i poslanicima i zaštitniku građana. A da li je punio džakove nije moje da ga pitam, niti njegovo da pita mene.