Anđin svet

Policija je sinoć bila tu gde siromaštvo i nemoć demonstriraju svoju silinu. Sve tu je gadno. Deponija pored. Kanal ustajale vode. Roj komaraca. Niz belih kućica olupanih prozora i rašivenih komarnika. Zmije po sobama prljavožutih zidova sa dva, tri kreveta. Kamenice kojima stanovnici romskog naselja odmah pored iskazuju dobrodošlicu uz muziku, kao sa razglasa, u sitne sate noću. Vaške koje se brzo šire. Stomačni problemi izazvani višednevnim obrocima suve hrane.

Dan posle. Doktorka u jednoj od tih kućica u kojoj je smešten medicinski tim traži telefonom od nekoga da se izbeglički kamp zatvori dok ne reše problem sa vaškama, plaše se zaraze. Dve žene u belim platnenim mantilima sa maskama na licima i platnenim belim rukavicama prolaze putićem i zamiču u jednu od kućica, odbijajući da kažu kakva je situacija i šta misle o okolnostima pod kojima su se u tom izbegličkom centru u Krnjači našli Obrenovčani, mahom iz predgrađa Šljivik i Zabrežje. Oni koji nisu imali gde da se sklone ni pre tog dana kada je olujni ciklon pokazao svoju snagu, poput Anđe, koja 12. juna puni 10 godina, njene mame i petogodišnjeg brata.

Anđa, živahnih svetlih očiju i lakog osmeha, igra se sa tri godine starijim Srđanom, čija je mnogočlana romska porodica smeštena u kućici preko puta. Anđa brzo priča, rečnikom odrasle osobe. O tome kako ovde ni voda nije dobra, kako je sinoć njena mama sipala tek novu vodu i granule za Malu. Mala je moje kuče. I, kada smo se probudili voda je počela da se peni i pretvara u kašicu one granulice male za kuce, crvene i žute. O tome kako joj se ovde ništa ne sviđa sve je kao zabuđalo Kako je kada je kiša počela da pada pomislila: Ma, nije to ništa, to je samo mala kiša. Kako je u početku mislila da je zabavno, imali su ugalj i dok je voda preplavila prvi sprat, na gornjem su pravili roštilj. Ali ono što je videla sutradan bilo je baš gadno. Voda je prekrila njihov auto kupljen dva dana pre, da se ni antena nije videla, kada joj je mama rekla da se ona i njen brat spreme.

Kako su im zakačili merdevine, spustili ih u čamac i o onome što sledi a o čemu ne želi više da misli i što premašuje sve ruglo, jad i bedu koja je snašla u ovom izbegličkom kampu iz kojeg još nisu iseljene sve porodice izbeglih tokom prethodnog građanskog rata. Anđa je stajala ispred prozora nekada bele kućice, vrteći prstićima, kratko isečnih noktiju obojenih crvenim lakom, neku pantljiku na šortsu. Srđan, ovaj mali Rom, bio je pored, Mala, Anđino kučence, virila je kroz prozor, a ona je pričala i pričala ono o čemu niko ovde ne želi ni da je pita, jer svi bi hteli da tu scenu ona zauvek zaboravi. To kako je kada su bili kod izlaska iz Obrenovca iz čamca videla ženu koja nosi dve bebe u naručju i kako bujica odnosi jednu. Voda je jako udarila u majčino naručje. I jedna beba je pala u vodu. Nisam videla dalje. Nije to trebalo ni da gledam, trebalo je da izađem, ali nisam znala da će to biti.

Anđa kaže da nema problem sa hranom koju ovde dobija. Obroci su neograničeni, ali hrana je suva. Ima i svoje garderobe koju je spakovala njena mama, ali ne baš sve što je iznela iz kuće. Sve njih su izvadili iz čamca, mog brata, komšinicu, i njenu decu, mene je poslednju trebalo da prenesu, ali su otišli. Sama sam izašla i otrčala do njih jer nisu videli da sam u brodu. Pratila sam ih peške. Ne, ne po vodi, već po blatu. Imala sam puno stvari i dok smo se vozili u kamionu, stavila sam torbu iza sebe. Zaboravila sam da je ponesem. Gde je, to ne znam.
Kao i Srđan, a i njegov brat Slavko, Anđa je prebačena u Krnjaču iz hotela Slavija, odakle su im rekli da kao i svih 200 Obrenovčana, moraju da odu, jer su demolirali hotel, sa štetom procenjenom na oko 100.000 evra.

Koliko imaš kila?
Oko 30, odgovara Anđa.
Nemoguće! Mora da imaš više. Makar 130. Jer kako bi inače polomila krevet u tom hotelu?
Moguće je! Merila sam se skoro. I nisam ja slomila taj krevet, bio je puknut.
Možda te zovu da ga platiš?
Ne! To je platio jedan čika za mene. Čika iz hotela. Nisu rekli da ja moram da platim. Čika je video da je bio slomljen pre, i rekao, je: Nema veze, i da si ti slomila, platiću ja. Taj čovek radi u hotelu, nekad poslužuje jelo, ponekad je tamo na recepciji. Bila je klimava i stolica. Naslonila sam se na stolicu. I pukla je. Nisam ja polomila ni krevet ni stolicu. Stolica je bila klimava, zato su je sklonili sa strane. Mislila sam da je ispravna. Jedna mala, klackala se na stolici. Druga devojčica je slomila dve, tri čaše za vreme jela. Maminu, slučajno, i još od nekoga. Bila je nemirna i trčala je po celom hotelu.
Srđan se ne žali. NJegove kuće više nema. Pušta Anđu da priča. Gurka Slavka i osmehuje se.
A ti Srđane? Šta si ti slomio?

Prvo smo bili u Kosovskim partizanima a onda je stigla voda, pa su nas spremili u hotel Slavija. Gazda tog hotela je rekao da moramo da izađemo. Valjda zato što se lift pokvario. Ja nisam polomio ništa. Anđa kaže kako je videla da su ljudi čačkali liftove i pokvarili sve i da je samo jedan ostao da radi. To je već negde oko 60.000 evra, pa je trebalo da plate. Tako nešto su pričali zaposleni i gazda dok smo izlazili. Tamo je bilo lepo, ali opet, mnogo staro.

Ona kaže da i ovde u Krnjači sada lepo spava, ali ako je već pitamo, da, brine da se njena kuća u Obrenovcu ne sruši. Kada sam se jednom nagla i pre no što smo krenuli, malo se klatio zid. Tako sam primetila da su temelji slabi i da se pravi rupa svuda okolo, malo je počelo da puca. Moja baba je otišla krišom da je neko ne vidi i videla da ništa ne može da se otvori jer je sve zarđalo od vode, ne mogu da se otvore vrata i ne znam kako ćemo kada budemo hteli da se vratimo u kuću, moraćemo nekako kroz prozor.
Strahujući da je njegovo romsko naselje Šljivica u predgrađu Obrenovca potpuno nestalo, Aleksandar Kostić kaže, skrivajući lice: Ne smem da plačem, deca da ne vide, da ih ne plašim, naplašena su već od te vode, te bujice, hvala bogu kad sam ih spasao. Bio se prevrnuo čamac, probušio se, pa su dozvali drugi da ih spase. Deca od traume ne znaju gde će, šta će. Puštam ih da šetaju, trče, da to zaborave, eno ih, igraju se loptom, da se to, bujica, malo zanemari.

Kaže da su mu javili da se voda povukla, ali i da tu nema više života. A nije ga bilo ni pre. Šljivica, Zabrežje. Sve je to uništeno. Uništen je ceo Obrenovac, ali Šljivica je prva potopljena jer do Kolubare nema stotinak metara. Da je nešto minirano, da sam video, nisam, a da sam čuo, svašta se priča Bili smo u hotelu Slavija, pa nas premestili ovde, a zašto, ne znam. Hotelsko osoblje kaže da nisu platili, država im ništa nije dala. Kakva šteta? Ne znam. Ja nisam pravio ništa. Bilo je preko 200 ljudi, sad ja da idem svaki sprat da gledam Vodio sam računa kao da je moje, drao sam se na decu da budu mirni. A šta ima da lome? Dva kreveta, po dve stolice, i taj ormar, ništa više, i kupatilo. A liftove što su pokvarili, normalno deca ne mogu da budu zaključana, jer bili su slobodni tamo u Obrenovcu. Jeste, pravili su đubre napolju, narod je dole pušio, bacali su pikavce, jedino zbog toga, šta drugo. Šta ste čuli vi, ja ne znam.



Ima petoro unučadi. Jedna unuka je bolesna, dva meseca pre poplave bila je u bolnici. NJegova snaja je trudna i pita se gde će i kako će odavde. I pre poplave sam imao težak život, a sad nemam ništa. Trpi ovo, šta ćeš.
Kada su stigli u ovaj izbeglički kamp, bilo ih je 42, sada ih ima oko 35. Vratili su se oni iz čijih kuća se voda povukla. Ali nema struje, vode, ni prodavnice, ni hleba. Nisam hteo da ostavim kuću. Ali kada je svom silinom voda jurnula, trčao sam sa punoletnom decom, koja su ostala, mlađe su sklonili ranije, a ono voda ide za nama.

Nikola radi u gradskoj čistoći u Obrenovcu. Snašao se nekako za prevoz iz Krnjače i obišao je svoju kuću. Unutra, 30 centimetara mulj, ne znam kako ću sa malom bebom da se vratim tamo. NJegova majka plače neprekidno. I ako i sumnjate u njen plač, beda u kojoj živi ceo svoj život je istina. Dve pumpice koristim, zbog gušenja, otkako smo došli i plus injekcije i sve lekovi, i suze više nemam da plačem. Ja od straha ne znam šta ću, vučem samo ono ćebe i drhtim. Odmah kada smo došli ovde u deponiju, primila sam dve injekcije jednu protiv gušenja, drugu za smirenje.
Smiri se, majka, kaže njen sin.

Ne mogu sine, krvavo smo radili. Ne mogu ja da se smirim.
Smiri se da ne ideš po bolnicama. Još ta mi briga treba.
Juče je trebalo da postim, a ja mislila da je utorak. Postim svaku sredu i petak. I ne znam više ni koji je dan.
On je sedeo na klupici sam, oslonjenih štaka na betonski stub. Ovde u izbegličkom kampu je uz još desetak izbegličkih porodica, od kraja rata u Hrvatskoj, 19 godina.
Ratna rana?
Ne, karcinom, kaže pokazujući na patrljak koji visi ispod kuka.

Ne radi ništa. Na birou je otkako je regulisao status. U mesto kod Knina, odakle je, ne ide. Depresiju ne leči više alkoholom i ta bolest ga ne napušta. Priča o Nataši. Upravo su razgovarali telefonom. Nataša je iz Obrenovca i napustila je kamp juče, ovde nije mogla da izdrži i otišla je u Arenu.
Anđina mama je gore kod izlaza. Priča kako bi već trebalo da počne da radi. Ne kaže s kim bi ostala deca. Žali se na Rome iz naselja pored: Ne znam kako ću noću da se vraćam kući. Radim u jednoj trafici, i moraću da napunim džepove kamenicama. Tako se prolazi ovim putem ovde.
Dve starije žene sede na gomili razbacanog nameštaja, kao na deponiji. Pričaju o životu u Hrvatskoj, sinovima koje neće nijedna Beograđanka. Znaju se još iz Hrvatske. NJen muž, kaže jedna, predavao je mojoj deci. Bio je profesor. Skoro dve decenije su ovde, bez izgleda da će njihov život ikada da se pokaže u nekom boljem izdanju. Posmatraju sa strane pridošlice, bez pesimizma, skoro ravnodušno, i prema sebi i prema drugima. Ne pitaju se, to već znaju, šta čeka one čije su kuće zauvek nestale u zemlji beznadežnog siromaštva i državi fatalne neorganizovanosti, koju ni priroda ne štedi.