Početak novog hladnog rata

U moru tema koje su autori obrađivali u filmovima koji su se ove godine takmičili za Zlatnu palmu u Kanu, pažnju su privukla dva ostvarenja koja se direktno i indirektno bave Rusijom u periodu od 1999. godine do danas.
Ruskom reditelju, jednom od najuspešnijih i najpriznatijih u svetu Andreju Zvjagincevu, kome je put ka festivalskoj slavi prokrčio prvenac Povratak nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji a vrata Kana otvorila Elena sa specijalnom nagradom žirija u programu Izvestan pogled, najnoviji film Levijatan doneo je nagradu za najbolji scenario 67. kanskog festivala. Zvjagincev, koji u sebi nosi duh Tarkovskog i Bergmana, postepeno se menjao. Od tipičnog ruskog art reditelja postao je politički i socijalno osvešćen autor. Levijatan, film nazvan po morskoj nemani koja se pominje u Starom zavetu, zapravo je savremena verzija biblijske priče o Jovu, zasnovana na ruskoj stvarnosti. Najbliže, reč je o metafori vlasti i protesta protiv stanja u Rusiji opterećenoj korupcijskim aferama, posebno izraženim među lokalnim moćnicima koji kontrolišu policiju i sud.

Reditelj Zvjagincev je kao početnu tačku za socijalnu dramu dinamičnih dijaloga i događaja kojoj je pridodao i trilersku notu, uzeo slučaj koji se dogodio 2004. godine u Americi, Koloradu. To je priča o sukobu vlasti i malog čoveka sa tragičnim krajem. Nakon što je Marvinu DŽonu Himejeru, inače variocu, dosadila borba za sopstvena prava i opstanak, seo je na ogroman buldožer koji je prekrio metalnim pločama. Sa spoljne strane vozila postavio je kamere kako bi u kabini imao sliku onoga što se dešava spolja. Kada je sastavio svoj kildožer, izašao je iz garaže, odvezao se u grad i srušio nekoliko zgrada lokalne vlasti: gradsku skupštinu, policiju, sud.

Prva ideja bila je da jednostavno rekonstruišem taj događaj na ekranu, i to u Americi, na engleskom jeziku i sa američkim glumcima. Međutim priča je dublja od jednog savremenog događaja i slučaja jednog čoveka. Ta priča zapravo ima veoma duboke korene. Imamo čoveka koga, malo pomalo, lišavaju svega i koji gubi svaki oslonac u životu. Ostao je potpuno sam i očajnički je tražio od Boga da mu odgovori zbog čega ga je sve to snašlo. To smo uzeli kao osnovu, ali bilo je jasno da je reč o univerzalnoj priči koja se može preneti na naš teren, u Rusiju. Bilo mi je lakše i zbog toga što se radilo na ruskom jeziku, jer bi mi rad na engleskom bio previše složen. I, malo pomalo, ta priča je na ruskom tlu dobila druge crte, objašnjava Zvjagincev.

U toku aktuelnih sukoba u Ukrajini u Kanu je prikazan film Potraga o drugom čečenskom ratu iz 1999. godine. Ambiciozni projekat francuskog sineaste litvansko-jevrejskog porekla Mišela Azanavisijusa, prvi je posle osvajanja čak pet nagrada američke filmske akademije za crno-belu nemu posvetu Holivudu Glumac. Nakon uspeha u fabrici snova, Azanavisijus - koji u sebi gaji spilbergovski sentiment - očito je iskalkulisao da bi mu posle ležernog i nepretencioznog filma bio potreban projekat sa velikom temom, po kojoj će biti upamćen. Zato je za ovu ratnu dramu inspiraciju pronašao u istoimenom filmu Freda Cinemana iz 1948. s tim što je Drugi svetski rat i priču iz Aušvica preselio u Čečeniju, a lik američkog vojnika koga je igrao Montgomeri Klift, zamenio je predstavnicom Misije Ujedinjenih nacija koju tumači njegova supruga Berenis Bežo.

U fokusu priče je izgubljeni čečenski dečak koji je nakon ubistva roditelja zanemeo od užasa, iako mu oči govore više od hiljadu reči. Uprkos oštrim kritikama zvanične ruske politike u Jeljcinovo vreme, ali i međunarodne zajednice zbog ravnodušnosti prema dešavanjima u Čečeniji, ova složena i emotivno teška drama je i antiratni film. Ako je suditi po ovom filmu, stiče se utisak da je vreme novog filmskog hladnog rata otpočelo.
Priča koju pripovedam u ovom filmu dogodila se pre petnaest godina. Prednost snimanja filmova nad prenošenjem vesti jeste to što imaš vremena. Kada praviš vesti, govoriš o onome što se desilo sada ili juče. Ali na filmu imaš vremena da razmišljaš, da čitaš knjige, da razgovaraš sa ljudima koji su se bavili činjenicama, o onome što se događalo. To je veoma važno. Mislim da sada možemo da snimamo filmove o onome što se dešava u našem svetu, objašnjava Azanavisijus.

Francuski reditelj bio je kritičan i u ranijim radovima poput OSS 117, pravivši duhovite aluzije i šale na račun političkih tema kao što su demokratija ili nacizam. U slučaju Potrage njegova angažovanost veoma je ozbiljna.
To je kao u životu. Kad imaš prijatelja koji je vrlo duhovit i koji stalno pravi aluzije, u jednom trenutku poželiš da znaš više. Ako ti je pravi prijatelj, poželećeš da sa njim ozbiljno razgovaraš. Ne možeš uvek da se šališ i da se trudiš da budeš duhovit. Moj odnos sa filmovima je takav. Ovoga puta sam hteo da imam direktan odnos i sa junacima i sa pričom, a ne da se pravim pametan. Kad unosiš ironiju u sve što radiš, onda je lako. Hteo sam da pokušam da budem direktan. To može da bude rizično, možeš da ispadneš i smešan, ali želeo sam da pokušam, objašnjava Azanavisijus.
Većina kritičara u Kanu nije imala reči hvale za film francuskog sineaste. Posle novinarske projekcije čuli su se i zvižduci.