Bog te video, Montevideo!

Kako god da počnem ili završim, ovaj tekst imaće vrlo ličnu notu ali, jednostavno, ne mogu da budem neutralan, skroman ili hladnokrvno objektivan pred činjenicom da sam čitavu lavinu zvanu Montevideo, Bog te video pokrenuo, pre više od 4 godine, upravo ja. U aprilu 2010. pojavila se moja knjiga, ali je snimanje filma i TV serije već bilo uveliko u toku jer je producentska kuća Intermedianetwork prvo na osnovu moje priče a potom i na osnovu rukopisa shvatila kakve mogućnosti nudi i hrabro se upustila u realizaciju velikog projekta. Pre pisanja knjige bio sam dva puta u Južnoj Americi, ali ne i u Urugvaju, tako da sam pisao na osnovu ono malo dostupnih izvora i mašte. Pomišljao sam da odem u Montevideo, ali nekako se nije uklopilo. Ostala je želja koju sam ispunio sam sebi, spajajući Svetsko prvenstvo u Brazilu sa svraćanjem u Montevideo.

S obzirom na to da sam u Urugvaj stigao u subotu po podne po kiši koja mi nije dozvolila da izađem iz hotela kao i činjenici da je u nedelju grad bio avetinjski prazan, ostao mi je samo ponedeljak da bar nešto vidim od onoga zbog čega sam došao. Istina, prvi znak ohrabrenja našao sam u jednoj suvenirnici preko puta luke u koju sam išao da vidim gde su davne 1930. stigli Tirke, Moša, Milutinac, Jakša i ostali fudbalski junaci i odakle su krenuli nazad, prvo do Buenos Ajresa, pa preko Rio de Žaneira do Bordoa i posle vozom do Beograda. Dok sam kupovao majicu sa logotipom prvog svetskog šampionata i druge suvenire sa istim znakom, pričam sa prodavcem. Kad je čuo da sam iz Srbije reče mi da je od jednog turiste čuo za neki film koji je u Srbiji snimljen o prvom šampionatu sveta i koji je tamo jako popularan. Rekoh mu da je istina i da to znam iz prve ruke.



U rečeni ponedeljak sedoh u taksi i pravac Sentenario, odnosno Muzej fudbala. Ulaz otvoren, ali hol u skelama i najlonima! Žena na recepciji kaže da se muzej renovira i da do daljeg ne radi! Kakav šok. Toliki put da poljubim vrata! Nikakvo ubeđivanje ne pomaže, kaže, dozvolu može da izda samo direktor a on nije tu, dolazi za sat. Kaže da mogu da obiđem stadion, ulaz 11... Stadion spolja ne deluje reprezentativno, vidi se da ima 84 godine. Na fasadi velika spomen-ploča, sa imenima svih igrača koji su osvajali olimpijska zlata 1924. i 1928, odnosno svetska prvenstva 1930. i 1950. Ulazim na tribinu koja se zove Olimpijska, odgovara našem zapadu. One dve iza golova zovu se Kolomben (stadion u Parizu) i Amsterdam, po gradovima u kojima su osvojene zlatne olimpijske medalje. Ona na istočnoj strani zove se Amerika. Stadion je prilično zapušten, traži renoviranje, ali meni je svakako drag. Naši su davne 1930. ovde igrali samo jednu utakmicu, Brazil i Boliviju tukli su na stadionu Nacionala, ovde su izgubili od Urugvaja sa 1-6. Da li je Vujadinović dao vodeći gol ispred tribine Amsterdam ili one ispod Kolomben? Da li je onaj policajac vraćao loptu u teren iza ovog ili onog gola? Da li je Andrejka bio uz Božu Dunstera na klupi ili svečanoj loži? Gde bi mogla biti metalna kapija koju su naši preskakali jer su, zbog neviđene gužve, gotovo zakasnili na otvaranje.



U međuvremenu, prilazi mi čovek koji se predstavlja kao Herardo Kol, radi na stadionu kao neka vrsta domaćina, po potrebi vodiča. Priča mi istoriju zdanja i iznenađuje se kad ga prekidam podacima o izgradnji. Pita odakle sam a kada je čuo odgovor, reče: Hm, zanimljivo... Poslednjih godina imali smo relativno dosta posetilaca iz Srbije ali i iz drugih krajeva bivše Jugoslavije. U Srbiji je snimljen jedan film o prvom šampionatu sveta i to je Montevideo učinilo popularnim.

Ne izdržah, rekoh mu da je priča počela od mene, odnosno moje knjige. Prijatno se iznenadio i poželeo sreću kod direktora. Doktor Mario Romano Alonso me je primio veoma ljubazno, saslušao priču i rekao da zna za film jer je kod njega bila ekipa, nameravali su da snimaju ovde ali su na kraju odustali. Zove Herarda i kaže mu da me provede kroz muzej bez obzira na radove, moj slučaj zaslužuje izuzetak. Zauzvrat, dobija na dar DVD sa prvim delom filma, pa još sa titlom na španski. Izuzetno se obradovao. Herardo me provodi kroz skele do prvog sprata na kome je najveći deo eksponata vezanih za prvi šampionat sveta, iako muzej nije posvećen samo njemu već predstavlja istoriju urugvajskog fudbala. Slike, trofeji, medalje, istorija... Pitam ima li neka slika naših, kaže ima i vodi me do vitrine u kojoj vidim 17 naših igrača, ispred njih neka dva pehara i potpis Jugoslavija. Kaže da je to jedina. Nema veze, dovoljno. Naši Urugvajci su u Muzeju urugvajskog fudbala. I istoriji. I srcima ljudi koji su pratili njihov put, dogodovštine i sportski podvig. Na izlazu, na jednoj klupi u hodniku, primećujem pločicu na kojoj piše da je to bila klupa u svečanoj loži 1930.



Odlazim zadovoljan, jedna misija je ispunjena, jedan san ostvaren. Sledeća stanica je biblioteka, želeo sam da pregledam urugvajsku štampu iz vremena Mundijala 1930. Jedini digitalizovani list je El dia dok prilično raskupusane kompleta El paisa naredna tri sata listam veoma pažljivo i fotografišem cele strane velikog formata. Puno je korisnih informacija, kamo sreće da sam mogao da dođem dok sam pisao knjigu. I ovako će biti koristi. Posebno me zabavlja transkripcija imena naših igrača, gotovo nijedno nije napisano kako treba. Nailazim na puno informacija o našoj ekipi koja je tretirana veoma dobro. Poslednja stanica u misiji tragom naših Urugvajaca bila je jedna izložba u centru grada posvećena prvom šampionatu sveta. Sjajne slike od postavljanja kamena temeljca za izgradnju Sentenarija do proslave titule prvaka Urugvaja. Svi timovi, puno detalja iz igre, slike i sa naših utakmica. Vredelo je doći



Sutradan odlazim brodom u Buenos Ajres, baš kao i moji junaci dan posle finala 1930. Zanimljivo je da je u glavni grad Argentine pre njih stigao njihov prtljag. Naime, oni su pre finala izašli iz hotela, prtljag je poslat na brod koji je kretao iste večeri. Kada su posle finala došli do luke, nisu mogli da priđu do svog broda od desetina hiljada Argentinaca koji su se vraćali kući, a jedna grupa je ušla tako što je vođa izvadio pištolj, pucao u vazduh i tako krčio put ka brodu! Naši su na povratku izgubili u Buenos Ajresu sa 3-1, a Argentina je kod FIFA prijavila susret kao zvaničan A selekcija iako su naši nastupili kao BSK, sa rezervama koje nisu igrale u Montevideu. Sledeća stanica bio im je, kao i meni, Rio de Žaneiro s tim što sam ja došao avionom. Tamo su odigrali dve utakmice i obe izgubili ubedljivo, od selekcije Rija sa 1-4, a od Vasko da Gama sa 1-6 u prvoj noćnoj utakmici koju su odigrali u životu. Te tri utakmice bile su deo komercijalne turneje koja je u kasu saveza slila lepu sumu novca, ali će po povratku kući izbiti takozvana urugvajska afera oko podele para. Afera se povlačila mesecima, ali to je druga priča.