Politika je otrovna vulgarna igra

Foto MUHSIN AKGUN

Roman Noć zelene vile, delo jedne od trenutno najprevođenijih turskih književnica Ajfer Tunč, krajem prošle godine se pojavio na srpskom jeziku u izdanju Geopoetike. Važna konstanta njenog stvaralaštva je pažljivo i spretno prepletanje i sukobljavanje intimnog i javnog, životnog i političkog, pa i turskog i evropskog. Kada ne secira tursko društvo kroz književnost i umetnost, to čini javnim angažmanom, pa je bila jedna od prvih javno prepoznatljivih glasova koji je na prošlogodišnjim protestima u Gezi parku poslao jasnu poruku turskoj i svetskoj javnosti: osvajanje slobode nikada nije lako, i baš zbog toga ga treba bezrezervno podržati.

Čitav roman Noć zelene vile je građen na podeli koja takođe reflektuje podele u turskom društvu. U srži dela je sudbina vanredno lepe žene, oblikovana igrom tuđe ljubomore i požude, a ne njenim odlukama. Tek kad postane dehumanizovani plen, shvatiće da se smisao života krije upravo u borbi i osvajanju slobode. Tada će na 20 adresa poslati kompakt-diskove čija će sadržina iz temelja uzdrmati društvenu i političku dvoličnost Turske. Dvoličnost koja je, čini se, prisutna svuda u svetu

Glavna junakinja koristi tradicionalno muške kvalitete hrabrosti i upornosti, poput Izabele Arčer, Eme Bovari i Ane Karenjine, kako bi ogolila nevidljive mehanizme patrijarhalnih vrednosti. Koliko je moderno tursko društvo opterećeno tradicijom?

Percepcija Turske kao bipolarne države, rastrzane između modernog i tradicionalnog, ima veze s političkom istorijom Turske. Datira od procesa vesternizacije koju je započeo Mustafa Kemal Ataturk. Otomansko carstvo se tada ekonomski i politički približilo Zapadu i stvorilo je prvu klasu prozapadnih političara. Ta struja je bila nadmoćna do ponovne pojave tradicionalista, koja je pod kemalistima bila demonizovana i koja danas ne preza od najnemoralnijih dela kako bi opstala na vlasti. Prozapadni političari, s druge strane, čine sve kako bi uopšte opstali, a to povremeno podrazumeva i trule kompromise. Ženski pripovedač u romanu je žrtva svih negativnih efekata ovih vrednosnih sistema i mora da koristi poroke obe političke frakcije kako bi, što kažu, ostala na nogama. Jedini njen izbor je da preuzme rizike koje joj nameće beznadežna i ponižavajuća situacija u kojoj se našla. U patrijarhatima poput Turske, žene mogu da prežive i da se osvete za nepravde samo ako iskoriste muške vrednosti i ako rizikuju koliko god mogu. Kako glavna junakinja kaže: Hrabrost je vrlina čiju nemogućnost shvatimo tek kad moramo da je pokažemo.

Kraj romana zaključuje da je turska javnost bila više zainteresovana za politički skandal negoli za tragediju koju je glavna junakinja proživela. Koliko danas politika određuje naše živote i mislite li da se situacija u Turskoj razlikuje od ostatka sveta?

Vremena velikih promena su nasilna, bolna, gde god da se odigravaju. Turska je već neko vreme izuzetno osetljiva kad je reč o političkim previranjima. Ova previranja se na nekom nivou tiču svakog građanina Turske. U prisustvu svakodnevne političke tenzije, malo koga zanimaju individualne tragedije. Zapravo, u svetlu svega što se dešavalo u Turskoj u poslednje dve godine, od niza političkih skandala do prošlogodišnjih protesta, čini mi se da je moj roman previše naivan i dobronameran, da je sposoban da prikaže vrlo mali delić realnosti. Sve i da je junakinja svoju nevolju predstavila svakom građaninu Turske, a ne samo dvadesetoro novinara, pobudila bi u čitavom društvu tek najtiše negodovanje, što je veoma tužno.

Roman je pisan kao meditativna ispovest u kojoj su misli, osećanja i oseti glavne junakinje potpuno ogoljeni pred čitaocima. Da li se sreća pre može naći u ličnim ili u društvenim revolucijama?

Roman sam vrlo promišljeno konstruisala na jeziku. Junakinjin glas morao je da bude taman onoliko oštar, revolucionaran i hrabar koliko su to njena dela. Drago mi je ako je intenzitet njenih misli i osećanja prisutan i u prevodu na drugi jezik. Roman sam pisala pre protesta u parku Gezi. Da li bih ga pisala drugačije da sam prvo iskusila proteste? Ne. Gezi je promenio mnogo toga, otkrio je konflikte koji su u srži našeg društva, pokazao je samosvest omladine, dokazao je da se liberalni delovi Turske neće predati toliko lako. Međutim, pokazao je i političku nemoralnost vlastodržaca, koja daleko prevazilazi moju maštu. Ako je suditi prema delima i misaonim procesima glavne junakinje, lična revolucija je ostvariva. Ako je suditi po stanju u Turskoj, revolucije koje smatramo ličnima mogle bi u nekom trenutku da poprime društvene dimenzije.

Rekli ste da pišete jer vam život nije dovoljan. Kakve lične sudbine vas kao nekoga ko stvara najviše privlače?

Otkad znam za sebe, pripovedanje i život su me mnogo interesovali. Volela bih da mogu da iskusim sve epohe sveta, da živim u svakoj državi. Život je za mene totalitet iskustava od kojih neću iskusiti ni stoti milion. Pisac sam života, svaka priča je za mene svet. Ali, ovo je vrlo širok pogled. Ako bih morala da ga suzim, moja područja interesovanja su egzistencijalni problemi, komplikovani život gradskog čoveka i usamljenost na ontološkom nivou. Iako nisam melanholik, melanholija je prisutna u mom pisanju. Mislim da je to zbog ljubavi koju gajim prema srednjoevropskoj književnosti u kojoj je svaka priča o običnom čoveku smeštena u melanholičnu atmosferu. Ipak, mislim da se ni svaka priča ne može nazivati običnom, svako je jedinstven, poput otiska prsta, pa je i svačija priča posebna.

Kakva je bila reakcija turske javnosti na prošlogodišnje proteste na trgu Taksim i u parku Gezi? Kako vi to posmatrate?

Reč je o najvećem događaju u istoriji naše republike, jer je turska omladina, koja je pre toga bila i previše pokorna i koja je državu prihvatala kao nezgodnog oca preke naravi, konačno rekla: Ne, mi nismo takvi. Protesti su kristalisali društvene tenzije, možda i dodatno polarizovali ljude, ali su i ukazali na uzroke i posledice nejednakosti u strukturi turskog društva. O tome treba svi da porazmisle, i političke partije, i društveni analitičari. Dve zamerke koje pripisujem svom narodu su nerado osvajanje slobode i nebriga za prevazilaženje podela. Noć zelene vile napada baš ove hipokrizije. Protesti me baš i nisu ubedili da će one potpuno nestati, niti su me ispunili nadom da će se nekako promeniti, ali se nikada više nisam radovala zbog toliko glasnog zahtevanja demokratije.

U otvorenom pismu s protesta ste napomenuli da su protesti uzrokovali pojavu i izgradnju solidarnosti koja nema veze s konkretnim političkim idejama. Da li je solidarnost nestala s protestima?

Definitivno sam levičarka, a moje razumevanje levice ne potpada pod određenu ideologiju. To je za mene življenje u skladu sa savešću, slobodom, jednakošću i pravednošću. Na protestima sam videla da nisam jedina u tome. Oni jesu bili politički, ali su suštinski bili osvešćenje ponosa i samopoštovanja u onom delu društva koji vlast konstantno omalovažava i ponižava. Nisam mogla ni da zamislim toliko jedinstvo. Solidarnost nije nestala s prestankom borbi na ulicama, ali, znate, današnja politika je otrovna, vulgarna igra i lako može da uprlja čak i najnaivnije, najhumanije pobude. Učesnici u protestima su definitivno uvideli da nereagovanjem sopstvenu budućnost stavljaju pod hipoteku, svakim korakom, ali su i dovoljno razumni da ih niko ne može provocirati ili iskoristiti. Menjanje budućnosti i transformisanje nesreće u sreću je ispit strpljenja. Vrlo dug put na kojem je diskrecija presudan faktor, a učesnici na protestima trenutno ispoljavaju upravo diskreciju, finu osećajnost. Drago mi je da se nisu predali.

Da li je sartrijanski tip intelektualca, moralnog i političkog autoriteta zainteresovanog za sve aspekte društva, danas prevaziđen?

Neki takozvani stvaraoci javnog mnjenja smatraju da je prevaziđena Sartrova ideja prema kojoj smo odgovorni za svaki delić sveta i za svaki minut života na Zemlji. Međutim, osećam da nam baš ona treba više nego ikad. Danas se samo neka sredstva za rad mogu smatrati zastarelim, ništa više. Savest iz koje proizlazi odgovornost je uvek izvan domašaja vremena, kao što ćemo i videti čim se magla koja nas je danas nadvila raziđe. I sami intelektualci su se previše upetljali u prevaziđene ideje. Zabavljaju se stvarima koje ne mogu da izleče rane čovečanstva. Opet, postoji i sentiment prema kojem je vreme velikih ideja prošlo. Tačno je da njihov uticaj na svet više ne postoji i da je era fragmentacije, globalnog kapitalizma i svih njegovih vulgarnih mehanizama sveprisutna.



Kako savremena turska književnost komunicira s nacionalnim i društvenim identitetima i očiglednim podelama?

Nemoguće je opisati ovdašnju književnu scenu u jednoj rečenici, osim što se razvija uprkos vladavini popularne kulture. Od vojnog udara 1980, kulturni život u Turskoj se sistematski uništava, a kultura je izgubila status životne potrepštine. Ipak, naša savremena književnost je prošarana raznovrsnošću i sukobljenošću, baš u vremenu u kojem je i tursko društvo obeleženo svakodnevnim sudarima vrednosnih sistema. Kod mladih stvaralaca su prisutni i ozbiljna kritika, i tekstovi koji se upuštaju u analize identiteta, kao i umetnički eksperimenti. Ipak, pitanje identiteta je najvažnije.

Svojevremeno ste rekli da je Turska u specifičnom geopolitičkom i kulturnom položaju Istok je Zapadu i Zapad Istoku. Orhan Pamuk je kritikovao stav Evropske unije prema Turskoj, koja je u pristupnim pregovorima još od 2005. Kako se ovo čekanje odražava na savremeno tursko društvo?

Tursku je geografski stvarno moguće definisati na mnogo načina. Ona je evropska država, ali pripada i Bliskom istoku, Sredozemlju, Crnom moru, Balkanu, pa i Aziji. Ovo nam daje veliko bogatstvo identiteta, ali je i izvor konfuzije. Evropa je, naravno, najvažnija odrednica Turske, s obzirom na uticaj koji je imala na svet i kulturnu istoriju. Ako ostavimo politički diskurs po strani, istorija Turske je istorija rastrzanosti između Istoka i Zapada. To se i danas oseća. Ako moramo da uđemo u politički diskurs, aktuelna vlada je na vlast došla obećanjima o najvišim oblicima saradnje s EU. Ali, mnogo se toga promenilo u poslednjih desetak godina. U početku su svi, bilo prozapadno orijentisani ili tradicionalisti, bili naklonjeni EU. Danas je procenat izuzetno mali. Turski narod je žudeo za Evropom, ali je zbog ogromnih zahteva pojedinih država, naročito Francuske, izgubio veru u ovu konstrukciju. EU više nije ideal za većinu stanovništva, jer se stekao utisak da nas Evropa ne želi. Ozlojeđenost se s vremenom pretvorila u zlovoljno, kivno gunđanje.

Serije isplative, knjige nisu

Telenovele su najbolji izvozni kulturni proizvod Turske. Istovremeno, jedino je Orhan Pamuk od vaših kolega i sunarodnika postao planetarno priznat. Kako ovo objašnjavate?

Logikom tržišta. Televizija je svuda najmoćniji mehanizam popularne kulture, a Turci najveći deo vremena provode pred televizorom. Ima nas preko 76 miliona, mnogobrojna smo publika. Kad veličinu tržišta spojite s isplativošću, logično je da se najniži refleksi ekonomije pokrenu sami od sebe. Telenovele su se pojavile jer je potražnja za njima bila velika. Vizuelni i tematski kvalitet je brzo narastao, pa su i druge zemlje poželele da ih gledaju. Nije slučajno što su najpopularnije na Bliskom istoku, u Aziji i na Balkanu. To su područja u kojima je postojala kulturna razmena s Turskom, gde postoji nekakva predstava o nama. S rastom tržišta, rasla je i isplativost. Književnost nije isplativa. Pisci koji ne žele da pišu popularnu beletristiku moraju da se snađu kako znaju i umeju, samo da bi spojili kraj s krajem. Pamuk je izuzetak, poseban i srećan primer.