Apel za tolerancijom

Foto Dalibor Tonković

Odnos Holivuda i Brodveja se u poslednjih pola veka iz korena izmenio. Dok je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, u vreme zlatnog perioda mjuzikla Holivud vrlo često ekranizovao uspešne mjuzikle, danas su najveći brodvejski hitovi u stvari mjuzikli nastali po omiljenim, često neočekivanim holivudskim hitovima (recimo Roki ili Aladin od ove godine). Viktor, Viktorija je ipak projekat sa malo drugačijom istorijom. Klasičan film jednog od najboljih reditelja komedija do sada, Blejka Edvardsa, već je sam po sebi rimejk nemačkog filma iz tridesetih. Muziku je komponovao legendarni otac Pink Panter teme Henri Mancini, koji je nažalost umro pre završetka rada na brodvejskom mjuziklu. Pored Oskarom nagrađene muzike, film je već sam po sebi imao sedam pesama koje su bile nerazdvojni deo fabule, te se već i u tom kontekstu može govoriti o mjuziklu. Brodvejska verzija, sa dodatnim songovima Frenka Vajldhorna imala je, kako Amerikanci kažu, solidan run od 734 izvođenja i nastavak života na londonskom Vest Endu.

Neodoljiva priča o ženskom sopranu koji se pretvara da je muški imitator žena u dekadentnom Parizu tridesetih, uz sva moguća poigravanja sa travestijom, seksualnim identitetima i kempom, bila je za Blejka Edvardsa zapravo prilika da se progovori o muško-ženskom odnosu, o teškoći da se uspostavi iskrena emotivna veza dok god smo zaslepljeni rodnim ulogama koje nam društvo nameće. U predstavi pak, koja se inače gotovo u celosti zasniva na do detalja transponovanom scenariju filma, težište se blago pomera u LGBT pravcu, te ona zapravo postaje veseli apel za toleranciju i prihvatanje različitosti. Sam mjuzikl donekle trpi zbog kvaliteta songova, jednostavno numere Frenka Vajldhorna iako zanatski vešto odrađene, po kvalitetu ne dostižu nadahnutost Mancinijevih tema, te umesto da predstavljaju vrhunce predstave pre smetaju njenom brzom ritmu.

Beogradska verzija mjuzikla solidna je u svakom pogledu, režirana lakom ali sigurnom rukom Mihaila Vukobratovića sa podelom u kojoj dominira, kao što se i očekivalo vrlo dobra Mina Lazarević, gde je Aleksandar Srećković pokazao svoje talente za čisto fizičku komediju (ako već ne za pevanje) i gde, baš kao Lesli En Voren na filmu, Jelena Jovičić u ulozi neodoljive mis Norme Kesidi krade svu pažnju kada je na sceni. Koreografija je solidna, ali su nas neke recentnije produkcije navikle na maštovitija rešenja. Odluka da se epoha malo pomeri izvedena je nekonsekventno i zapravo samo zbunjuje gledaoca. Iako ovom predstavom Pozorište na Terazijama još jednom potvrđuje dostignuti produkcijski nivo, čini nam se da će predstavu ipak više voleti gledaoci koji nisu upoznati sa filmom.