Bio rat, kao da nije

Foto Miloš Cvetković

Vrh režima i vrh opozicije; vojni vrh i crkveni vrh; filmska premijera, pozorišna premijera, dva gala koncerta. Trodnevni spektakl širom Srbije. Tako je na domaćem terenu proslavljena jedna dvestogodišnjica. Da, dvestogodišnjica Prvog srpskog ustanka, 2004, a ne stogodišnjica Prvog svetskog rata, 2014. godine. Bitke u Beogradskom pašaluku i šest okolnih nahija iz 1804. imaju nesumnjiv istorijski značaj, ali je rat koji je od 1914. do 1918. besneo od obala Amerike do Pacifičkih ostrva ipak bio malčice monumentalniji i po žrtvama i po posledicama, i za svet i za Srbiju, a njega se ovih dana državni vrh Srbije podsećao na gostujućem terenu. I hajde što je teren bio gostujući, nego na njemu nije bilo nikog osim nas.

U međuvremenu, šefovi vlada svih 28 zemalja Evropske unije, klanice su se prisećali u Ipru, belgijskoj opštini za koju je tokom Prvog svetskog rata vođeno pet bitaka. Samo u jednoj, trećoj, borbu je životom ili udovima platilo najmanje 400.000 Britanaca i Nemaca, a na osnovu onog što su evropski premijeri tokom ovog skupa u Ipru pričali, može se zaključiti da nekima od njih entuzijazma za makljažu ne bi manjkalo ni danas. Pa ipak, stogodišnjicu su obeležili zajedno. Mi smo opet bili sami.

Da li je spomen-tabla na granatiranjem razorenoj Vijećnici u Sarajevu, koja je naljutila Vučića i Nikolića, zaista bila dovoljan razlog da opet soliramo? Da i ne pominjemo da na toj tabli nema pomena o tome da su Srbi fašisti, kako je poruku interpretirao Vučić, ni da su ubice, kako je natpis protumačio Nikolić, već na njoj piše da su Vijećnicu zapalili srpski zločinci. Zar nisu? A i verovatno je da bi predsedniku Srbije manje zviždali u Sarajevu zbog opsade nego na Gazimestanu zbog izdaje.

Obeležavanje ove stogodišnjice veoma je važno za Evropu, čiji su lideri u Ipru, na mestu strašne bitke, poručili da se nešto od tada promenilo. Kod nas je bilo važno nešto sasvim drugo poručiti Bosni i Hercegovini da nema podršku Srbije, i za inat otići u Andrićgrad na jednu kič-operetu. Nije, dakle, obeleženo ničim ozbiljnim, već dnevnom porukom da je Srbija mimo sveta i da od toga ne odustaje. Nije iskorišćena prilika da predstavnici vlasti Srbije budu u Sarajevu, uz najviše predstavnike Crne Gore, Hrvatske i Makedonije, i da svi zajedno pokažu da su nešto naučili. Naše rukovodstvo pokazalo je da nije, i da neće da nauči, već da hoće da tera svoje, ma koliko to paranoidno i samoizolujuće bilo. A najbolji odgovor na kontroverze o ulozi Srbije u izbijanju rata bio bi upravo da se bude sa drugima i da se kaže da Srbija nije čudak koji sam sebe udara u glavu, kaže za NIN Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Vučić je najavio da ćemo Prvog svetskog rata početi da se prisećamo 28. jula, nizom manifestacija u celoj zemlji, ali nije izvesno da će one raskošnošću moći da se mere sa prošlogodišnjom proslavom hiljadusedamstote godišnjice Milanskog edikta. NJu smo slavili bezmalo devet meseci koncertima i izložbama, predstavama i simpozijumima, a reč je o istorijskom aktu sa kojim Srbija ima samo veoma labave veze. Nikolićev savetnik Radoslav Pavlović prošle godine je za stogodišnjicu Prvog svetskog rata najavio događaje u rasponu od defilea srpskih i savezničkih gardista, preko podizanja spomenika Gavrilu Principu na Kalemegdanu, do simulacija Cerske i Kolubarske bitke. Sve što je sa tog spiska do sada preneto u stvarnost jeste međunarodni naučni skup koji je pre tri nedelje organizovala SANU.

Ovde je istorija samo špajz iz kojeg se vadi ono što vam danas treba za ručak. Nema pravog odnosa prema njoj, ne obeležavate važne ideje i vrednosti, ne sećate se žrtava, već uzmete šta vam je zgodno i odmah sve zaboravite. Šta ćete slaviti i kako ćete to uraditi, čemu ćete pokloniti pažnju a šta ćete ignorisati, zavisi samo od dnevne potrebe. Ako se sećate, ni balkanski ratovi nisu naročito obeleženi, jer se upravo tada pripremao sporazum sa Kosovom, pa je valjda ocenjeno da nije zgodno prisećati se doba u kome je Kosovo postalo deo srpske države.

A šta god čovek mislio o kontroverzama koje je pomenula profesorka Stojanović, bio za nekog Gavrilo Princip junak ili zločinac, niko razuman neće osporiti da Srbija i te kako ima čega da se seća iz Prvog svetskog rata. Ako ničega drugog, onda barem nepojmljivog ljudskog stradanja.
Te nam žrtve nikada nisu stvarno bile važne. Bilo je važno da se manipuliše brojevima, da se licitira da li je 700.000 ili milion i dvesta hiljada mrtvih, ali oni nikada nisu pobrojani, nikada nije učinjen napor da se popišu njihova imena i da se tako svakome od njih oda počast. To bi značilo da se ceni svaki i da se ne zaboravlja nijedan pojedinačni život. Ovako se šalje poruka da je to običan ljudski materijal, koji se harči kako kome padne na pamet i koji ne vredi mnogo. A to je zastrašujući odnos prema životu i smrti, i sasvim suprotan društvu koje treba da počiva na humanističkim vrednostima.

Sarajevo - Višegrad

Namesnik danas i pre sto godina

Obeležavanje stogodišnjice Velikog rata u Bosni i Hercegovini protiče baš onako kakva je ova zemlja danas. Naučni skupovi, okrugli stolovi, štokakve kulturne i druge manifestacije samo potvrđuju sveopšte podele gde dominira nacionalna optika.
Mnoge varoši u Republici Srpskoj su dobile biste, trgove i ulice Gavrila Principa, a centralna manifestacija je bila otvaranje Andrićgrada u Višegradu. Kameni grad koji je kreacija Emira Kusturice i vrlo raznovrstan program vrhunskih umetnika na Vidovdan je u to mesto dovela patrijarha Irineja, brojne kulturne i javne ličnosti, a reči premijera Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika mnogi nisu shvatili samo kao prigodne besede, već se tu pokušava naći neka vrsta političkog programa za budućnost.
U Sarajevu je tog dana gostovala Bečka filharmonija, a nastupili su i Šaban Šaulić i Dino Merlin.

Sve u svemu, u Republici Srpskoj Gavrilo Princip se slavi kao nacionalni heroj, u Sarajevu, međutim, blaga pometnja. Gotovo svi mediji o njemu pišu kao o teroristi, a ton za takav stav dao je na neki način bivši vrhovni verski poglavar reis Mustafa Cerić, koji sad ima ambiciju da se kandiduje za člana Predsedništva BiH. Pometnju je, međutim, izazvao najstariji bosanskohercegovački akademik Muhamed Filipović koji Principa vidi kao borca za slobodu, a celu organizaciju Slobodna Bosna kao oslobodilački pokret. Očekivano, taj svoj stav akademik gotovo nema šanse da saopšti u Sarajevu, ali je zato, opet očekivano, dobio ogroman prostor u Banjaluci.

Za neku drugu analizu dobro je primetiti da je u Bosni i Hercegovini danas, kao i sto godina pre, vrhovna vlast iz Austrije. Danas je šef međunarodne uprave Valentin Incko, pre stotinu godina bio je general Poćorek. Neki sad pokušavaju vući paralele i na činjenici da je u vreme dok je u Sarajevu nastupala Bečka filharmonija u Višegradu nastupao ruski vojni orkestar.