Ko uđe u EU više nema izbeglica

Foto Dalibor Danilović

Komesar za izbeglice i migracije Vladimir Cucić za koju nedelju obeležava šest godina na mestu prvog čoveka Komesarijata. Kao šesti po redu službenik vlade na toj funkciji, pokazao se do sada kao daleko najsposobniji od svih svojih prethodnika. Pod njegovom upravom Komesarijat je dobio čvrstu strukturu, i demonstrirao dinamiku kakva nije karakterisala nijedan prethodni period u zbrinjavanju izbeglica u Srbiji. No, vremena su se takođe promenila, i Srbija danas ima drugačiju agendu za izbeglice.

Komesarijatu za izbeglice je pre nekoliko godina drastično prošireno polje delovanja, i danas obuhvata ogroman broj nadležnosti: izbeglice, raseljena lica, povratnike po readmisiji, azilante, i zbrinjavanje, smeštaj za sve te kategorije. Kapaciteti ove institucije nisu mnogo veći nego što su bili pre nekoliko godina, a gotovo da nema nabrojane nadležnosti koja nije u ogromnim, godinama pogrešno tretiranim i okoštalim problemima. Iako se retko oglašava, ova ustanova reagovala je veoma burno na nedavnu preporuku Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR) iz Ženeve da se izbeglima iz Hrvatske ukine taj status najkasnije do 2017. godine, a problemi izbeglih reše kroz povratak ili integraciju. Reagovala su veoma burno i izbeglička udruženja, i druge ustanove, u Srbiji i u Hrvatskoj. Povodom Svetskog dana izbeglica 20. juna, Komesarijat se ponovo osvrnuo na tu jednostranu odluku bez presedana UNHCR, i podsetio da je Srbija sa 32.371 izbeglicom iz Hrvatske i 11.324 iz Bosne i Hercegovine - i dalje zemlja sa najvećim brojem izbeglica u Evropi.

Još u prvim reakcijama na preporuku UNHCR, objavljenu u aprilu, rekli ste da ste veoma iznenađeni i da ste o svemu prvi put čuli iz medija. Zar UNHCR već dve godine ne odlaže tu preporuku, a vi to znate?

Zapravo već tri godine postoji ta inicijativa UNHCR. Ali ona mora doći iz zemlje primaoca. Pisali smo im tridesetak puta iznoseći argumentaciju zbog čega je to u ovom trenutku štetno ne samo po te ljude, nego i po region, po UNHCR i po ceo proces koji je započet. Ti ljudi koji su ostali u statusu, nisu ni tamo ni ovamo. Neki od njih su u tome dvadeset i nešto godina, još uvek ne znaju šta će sa sobom. Ako pođemo od onog da ih je bilo 620.000, i da smo sada na ispod 10 odsto od toga broja, sasvim su vidljivi napori Srbije. Srbija je dala više od 300.000 državljanstva, 150.000 ljudi se vratilo. I sad ja sedim tu.

Vi pretpostavljate da ljudi koji su u Srbiji žele da se vrate u Hrvatsku, u kojoj se, kako kažete, okolnosti nisu promenile. A regionalni program na koji je Srbija stavila potpis bazira se na ideji da izbeglice žele da se integrišu tamo gde jesu. Zar to nije kontradiktorno?

Mi ne znamo šta oni žele jer je činjenica da ni oni nisu odlučili posle 20 godina. Da hoće da se vrate, vratili bi se, da hoće da optiraju državljanstvo, optirali bi državljanstvo. Mi ne znamo šta ti ljudi žele jer najveći deo njih nije još odlučio šta hoće da radi.

Kako je moguće da to ne znate?

Ti ljudi kažu: ja ću se vratiti ako se ostvari ovo, ili ja ću ostati ako se ostvari ovo, a neke stvari i neka prava moram da dobijem bez obzira dal se vratio il ne vratio - penzija, konvalidacija staža, novo poljoprivredno zemljište. To su stvari koje neko mora da mi da. Znate, nikome nije smetalo što su ti ljudi izbeglice do momenta dok nisu postali izbeglice iz Evropske unije, i to je zasmetalo. Jer, ko uđe u EU, nema više izbeglica. I to je sjajno, samo što je ovde zanemarena činjenica rata. I zanemarena činjenica da je ovo grupa, da ti ljudi nisu pojedinci kao Rumuni koji su preplivavali Dunav, nego grupa koja je doterana cevima, tenkovima, topovima. Taj rat za posledicu nije imao samo ubistva, grobnice, nego je imao i činjenicu da sam te izbacio iz stana, koji ti nikada nisam vratio, da sam derogirao tvoje stanarsko pravo koje je po svemu osnovano, da ti nisam konvalidovao godine radnog staža, da ti nisam isplatio penzije u nekom periodu od 3,5 do 11 godina, da ti nisam obnovio kuću koju sam ti srušio i zapalio. Taj rat se vodio na sve načine. Pogledajte budžete i biće vam jasno koliko je ko posvećen. Hrvatski budžeti su rasli do 2013. godine, i šta si hteo, mogao si da uradiš. Onog trena kad se ušlo u Uniju, tog trena su svi hrvatski budžeti popadali, tog trena je sve prestalo da postoji. UNHCR je doneo preporuku u pravnom smislu, ona ovu zemlju ne obavezuje, međutim šalje strašnu poruku svetu da je priča završena. To su uradili u momentu kada nismo ostvarili ni prve rezultate iz regionalnog stambenog programa.

Koliko znam, niko nije obustavio regionalni program, niti sredstva koja su dostupna Srbiji.

Ako je potpisom garantovano da će se stajati iza nečega pet godina, zašto na pola puta menjaš pravila igre? U Srbiji su posledice i potrebe. Uzroci i prava su u Hrvatskoj. Ti me pitaš zašto imam masnice, a ne pitaš me ko me je tukao.

Ali vi niste zaduženi za istraživanje masnica, nego za zbrinjavanje ljudi. Srbija je sama izračunala koliko joj je novca za sve to potrebno, i odobreno je 335 miliona evra, je li tako?

Poenta je u tome što ta klauzula ovako glasi: Došlo je do fundamentalnih promena u zemlji porekla, zbog čega izbeglica ne može da odbije da se vrati u zemlju porekla. Ta klauzula je kolektivnog karaktera, šta znači? To znači da se sad teret potpuno prebacuje na zemlju prijema. To znači da vi morate da izmislite neku odluku da se kolektivno ukine status, a pošto se status bazira na individualnom pravu, svako može da dođe sa papirićem i da kaže: Izvini, ja se i dalje plašim da idem u Hrvatsku. I ko može da kaže - ti imaš strah, ti nemaš strah. Daj mi neki dokaz - nemaš dokaz. Znači, mi bismo morali kolektivno da ukidamo statuse, pa pojedinačno da radimo izuzeća od primene te klauzule da bi nekog vratili na integraciju. Moramo da oduzmemo izbegličke legitimacije, koje su njima identifikacioni dokument. Ceo taj administrativni teret se prenosi na nas, mi moramo da angažujemo ljude koji umesto da rade na regionalnom programu, sede ovde i dan i noć, i rade ukidanje statusa, a to košta - prvo para, drugo ljudi, a i to znači da mi svoje rezultate ne bismo mogli da damo na vreme.

Znači, vi mislite da je status izbeglica u Srbiji tim ljudima garancija pristupa pravima?

Status izbeglice je garancija da će proces još uvek postojati. Kad imate izbeglice koje odnekud treba da vam se vrate, to ide u budžet. To je rešeno kroz zakon. Na osnovu tog zakona vi vučete budžetskasredstva. Vi možete za veliku stvar da vučete, za rešavanje stambenih potreba ili za infrastrukturu. Onog trenutka kada nema izbeglica, ne postoji nijedanprogram faktički koji će se sprovesti u Hrvatskoj.

Moramo da vidimo i širi kontekst, šta je tome prethodilo. UNHCR je tokom pregovora za Hrvatskom rekao: moramo sad da pokažemo svetu da je moguće dazatvorimo jednu izbegličku priču. I tada nam je rečeno: molim vas prestanite da pričate o pravima, mi ne sporimo prava, ali prava rešavajte drugačije.UNHCR je radio procenu broja ljudi kojima je potrebna pomoć, i došao do broja 96.000 porodica u Srbiji. A program zbrinjava samo najugroženije među njima, što je na kraju ispalo da se odnosi na 46.000. Napravili smo procenu najjeftinijih rešenja, seoska domaćinstva, građevinski materijal, jer je naša potreba velika. Niko ne sme da zaboravi da su i Hrvatska i Bosna iz belog sveta dobile sve moguće pare da naprave obnovu. I da su dobijali20 godina, dok mi nismo dobili žuti dinar.

Dobro, zato je sada Srbija dobila tri puta više para nego Hrvatska, jer ima najviše nezbrinutih ljudi. To su ljudi is seoskih područja, koji su dve decenije u izbegličkom statusu, I prirodno je da sada neka rešenja moraju da se pronađu za njih.

Ne, to nisu ljudi iz seoskih područja. To je uobičajeni šablon, kako su zaboga Srbi došli iz nekakvih ruralnih sredina, a 78 odsto izbeglica je došlo iz gradova. Tamo je izvršen urbicid. Otišlo je sve što je moglo da izađe iz Zagreba, iz Karlovca, iz Rijeke, iz Splita, iz Šibenika.

Hoćete da kažete da najveći broj onih koji su sada u izbegličkom statusu u Srbiji potiče iz gradova?

To se da proveriti, najveći deo jeste. Dakle, procenat se održao, 70 odsto je iz gradova. A onih 30 odsto što je bilo seljaštvo,to je veoma teško zbrinuti. Da vi revitalizujete seljaka, treba vam daleko više, pet puta više, nego bilo koga ko je iz grada. Jer njemu treba zemlja, treba mu mašina, treba mu pomoćna zgrada. Seljak je skupa zabava.

To bi onda značilo da su se oni koji su poreklom iz gradova najsporije integrisali u Srbiji, za 20 i nešto godina. A da su se pre njihintegrisali ljudi koji su došli sa sela? Zvuči neverovatno? Kako je moguće da ljudi koji su pokazali najmanje snalažljivosti potiču iz gradova?

Mogu da potiču i s Marsa! Svi su živeli ko žabe u jezeru. Nebitno je odakle su. Bitna je činjenica da u svojoj zemlji porekla ništa nisu ostvarili i ovde ništa nisu ostvarili. I oni se sada jako plaše. Hrvatska ne priznaje institut dvostrukog državljanstva. Kažu, šta hoćeš ti kume? Ti si državljanin Srbije. Da bi tamo dobio obnovu, svako je morao da potroši pet godina živaca, papira, para, ne znam već čega. Tu se ne radi o spremnosti da zemlja to uradi. I šta tamo čuješ: Jesmo razvijali program stambenog zbrinjavanja? Jesmo ubeđivali ljude kako je to dobar program? Od bivših 30.000 nosilaca stanarskog prava, 1.800 familija se prijavilo. Daj jedan stan da im napravim. Jedan stan.

Po podacima koje je iznelo Srpsko nacionalno vijeće u Hrvatskoj, obnovljeno je 150.000 kuća, od čega za Srbe najviše od svih kategorija, oko 30.000. Oko 3.000 izbeglica povratnika je dobilo stanove.

Za stanove je podneseno 6.278 zahteva, do sada je fizički dodeljeno 1.499 stanova.
Srbima je dodeljen svaki jedanaesti stan. Kako je otkup tekao, svim Hrvatima dodeljen je rešenjem. Srbi moraju da plate te stanove. A gde je 30.000 oduzetih stanova? Šta ćemo sa onima koji nisu ni tamo ni ovamo?

Odobrenih 335 miliona evra za potrebe sada treba da se iskoristi. Procedura nalaže da se sredstva ne prebacuju automatski, već da nadležni moraju da pripreme i podnesu projekte, koji se onda odobravaju, i za njih prebacuju sredstva. Koliko ste projekata dosad podneli, i dobili?

Podneli smo četiri projekta, sva četiri su odobrena. To je užasno kompleksan proces. U tome učestvuju Kancelarija za evrointegracije, Ministarstvofinansija, mi i Koordinaciono telo za integraciju, i još ne znam koliko državnih organa, plus lokalne samouprave, plus ovi, plus oni. Pare još nisu stigle, nije realizovan nijedan projekat, zato što je banka nametnula odgovarajuća pravila. Pošto su dobili 20 miliona zatehničku pomoć, i oni isto tako imaju razne konsultante. Poslednji su nam bili iz Delojt i Tuš. Morate da pokažete kako ide tok novca, što apsolutno nije sporno. Međutim, banka ustanovljava nova i nova pravila od septembra 2012. Prvo smo radili project report, pa visibility study, i tako redom, sve su to različite konsultantske firme posle proveravale.

I vi tu ne možete ništa da kažete, jer je to zahtev donatora. Mi smo veoma zahvalni donatorima, pre svega Evropskoj uniji, koja je najveći donator, potom Americi, Nemačkoj, Švajcarskoj. Ali ni oni ne vide nikakav pomak, a ni mi ne vidimo nikakav pomak. I to je strašno. A u međuvremenu, Srbija i dalje nastavlja da rešava problem po pet porodica dnevno.