Spasioci bez granica

Francuskom timu od 89 spasilaca bilo je potrebno svega dva dana da se odazove pozivu srpskih vlasti za pomoć u borbi protiv poplava. Iako bi njihov dolazak bio besmislen bez pozamašnih tehničkih sredstava za ispumpavanje i prečišćavanje vode, bez čamaca, barži, pa i jednog helikoptera simpatičnog naziva Veverica, ipak je ljudski faktor odneo pobedu protiv nabujale vode koja, čini se, kod nas nikada nije bila gori gospodar.

Tridesetjednogodišnji kapetan De Kuvil je zamenik komandanta u vojnoj jedinici za obuku i intervencije Civilne bezbednosti broj 7. Na pitanje da li je ogromni ožiljak na čelu zaradio u nekoj od akcija spasavanja odmahuje glavom. Ne, ovo je uspomena na saobraćajnu nesreću, odgovara s osmehom. Za razliku od njega, tridesetdevetogodišnji kapetan Karije, komandant u vojnoj jedinici za obuku i intervencije Civilne bezbednosti broj 1, nema vidljivih tragova povreda. Ipak, opasnosti kojima se zajedno s kolegama izlažu često su mogle da ostave i mnogo gore posledice od ožiljka, koliko god velikog.

Za to je zaslužan adrenalin. Čini vam se da ste veći od prirode, da imate neograničene mogućnosti. Primera radi, na Haitiju smo posle zemljotresa 2010. spasavali preživele koji su bili zatrpani u urušenoj zgradi od pet spratova. Četrnaest sati smo neprestano bušili betonsku masu, probijali se kroz nju i sklanjali je. Usput smo morali da podupiremo materijal, pa smo napravili svojevrsnu galeriju, sve do samog srca zgrade. U tih četrnaest sati se desilo nekoliko manjih zemljotresa. Kad smo izašli s preživelima, udaljili se od ruševine i kada je nivo adrenalina opao, shvatili smo da bi iole jači potres urušio našu konstrukciju i zarobio nas. O tome uopšte nismo razmišljali dok smo radili, predočava za NIN De Kuvil, i dalje s osmehom.



Za Karijea, glavni utisak koji je poneo s Haitija nije bila neposredna opasnost iako je očigledno nije manjkalo već atmosfera bede i nemaštine. Spasavali smo ljude koji ni pre zemljotresa nisu ništa imali. Nisu imali šta da izgube, osim života. To je bilo potresno. Ali, s druge strane, zabavio sam se kad sam u pojasu Gaze igrao fudbalsku utakmicu protiv ekipe sastavljene od pripadnika Hezbolaha. Svašta može da se vidi i iskusi, govori za NIN.

Kolektivna predstava o spasiocima objedinjuje telo Miča Bjukenona iz serije Čuvari plaže, stoičko držanje svojstveno DŽonu Rambu i požrtvovanost na kojoj bi i hrišćanski stradalnici pozavideli. Tihi i odmereni kapetani Karije i De Kuvil hrabro prkose ovakvom stereotipu, mada priznaju da je neophodno posebno stanje duha koje ne zna za granice psihičke i fizičke izdržljivosti. Ipak, iza velike efikasnosti francuskih vojnih jedinica Civilne bezbednosti stoji vrlo strog sistem koji podrazumeva odlično obrazovanje, besprekornu teorijsku obuku i drilove koje bi i američki marinci jedva izdržali. Svaki sklek je opravdan, hijerarhija se poštuje, a protokoli se znaju naizust. I ne čudi što su odlično plaćeni i što ih francuska javnost pomalo doživljava kao superstarove.

Još manje čudi što, u prisustvu ovakvih ljudi i sistema, francuski premijer ne zove, primera radi, građane Pariza da samoorganizovano brane neki manji grad za vreme nepogoda. Vatrene stihije koje svakog leta okuju Francusku su, koliko god velike bile, za tamošnju Civilnu bezbednost normalna stvar, mačji kašalj. Ta se smirenost prenosi i na obične građane, a državni zvaničnici onda mogu da ostanu u svojim kućama i kabinetima i da rade posao za koji su na izborima izabrani.

Karije potvrđuje da ozbiljan trening i podela ingerencija u velikoj meri smanjuju mogućnost povrede ili nečeg goreg. Kako tvrdi, rizik uvek postoji, ali nije uvek očigledan, kao, na primer, za vreme spasavanja od zemljotresa. Sanacija posledica poplava svakako deluje manje uzbudljivo uostalom, koliko ste videli akcionih filmova smeštenih u čamce za spasavanje? Ipak, smeška se i dalje De Kuvil, tolika količina vode ne može da bude bezopasna.

Radio sam na dve velike poplave u Francuskoj, ali su obe počele u planinskoj zoni gde je voda poput talasa doslovno probila korito reke i nastavila da se spušta. U gradu Draginjonu se 2010. zaustavila tek na trideset petom kilometru kretanja. Takve poplave su veoma opasne, jer ruše sve pred sobom i potpuno menjaju teren. Olakšavajuća okolnost je što je talas lokalan i što se spušta ka drugim rekama i ka moru, pa se sanacija svodi na osposobljavanje infrastrukture, predočava De Kuvil.

Kako se poplave u Srbiji porede s ostalim katastrofalnim potopima u svetu? Mi našu jedva preživesmo, posledice ćemo tek osetiti, a francuski spasioci s takvim okolnostima ipak imaju nešto više iskustva od prosečnog građanina Srbije. Da li je zaista reč o katastrofi koja se događa jednom u hiljadu godina?



Karije odgovara da izazov zaista jeste bio ogroman, ali pre svega zbog zaostajanja vode. U okolini Požarevca smo videli vodu visine dva metra, kako u kućama, tako i napolju. Mogli smo da je izvučemo iz kuće, ali nismo posle imali kuda s njom. Bedem koji je trebalo da štiti naselje sad je radio protiv nas i građana, jer je sprečavao da se voda vrati u reku. U saglasju s lokalnim vlastima smo probili rupu u nasipu, što je malo olakšalo situaciju. Potom smo vodu izvozili u kamionima i vraćali je u Mlavu, a na kraju smo napravili sistem spojenih sudova i tako je prebacivali iz polja u polje, dok je na kraju nismo vratili u reku. Potom bi voda iz zemlje ponovo izbijala na površinu i ulazila u kuće. Bilo je veoma naporno i vremenski zahtevno. Ukupno smo odatle ispumpali više od 200.000 kubnih metara vode, rekao je Karije.
Ipak, o ogromnosti njihovog zadatka u Srbiji više od brojki govori zahvalnost građana. Karije je sam zamolio da kaže ponešto o njoj, jer, kako tvrdi, nikada nije osetio toliku naklonost.

Znate, mi radimo skromno i požrtvovano. Ne očekujemo ništa zauzvrat. Sve radimo srcem. Ali nam mnogo znači kad vidimo da neko to ceni. Meni su upravo zahvalnost i gostoprimstvo najjače uspomene iz Srbije. Žitelji sela Maljurevac su nam pred odlazak prvo priredili neku vrstu liturgije, a potom su nam organizovali večeru s muzikom. Gradonačelnik Požarevca je takođe priredio svečanost. Gazde kafana koje smo spasli su nas redom zvali na obede. U čiju god kuću da smo ušli da pomognemo, ljudi su nas pitali da li smo gladni i žedni, iako su sve izgubili. Kao da nije poplava. Najviše nas je pogodila predstava koju su nam deca u Požarevcu priredila i samo za nas glumila, priča Karije, u dahu. Uglavnom nas bolje dočekuju u manjim mestima nego u gradovima. Ali ono što smo ovde doživeli zaista jeste jedinstveno, nezaboravno.

Gostoprimstvo je verovatno jedina nacionalna vrlina, ako takve uopšte postoje, oko koje bi se svi Srbi složili. I tu bi se s vremenom verovatno pojavio neki povod za svađu, koliko god beznačajnu. Da nam je malko više organizovanosti i odgovornosti, francuske spasioce bismo dočekivali prevashodno kao drage goste. Možda će i taj dan nekada doći...