Riznica nacionalnih različitosti

Svaki drugi bitan kulturni događaj, leti pogotovo, dolazi iz Vojvodine, koja se ponekad čini isuviše daleko ali ne tako nedostižno za programe koje nudi. Ponekad, i informisanost o tome šta sve ima da se vidi severnije od Beograda je nedovoljna. A kada se upustite u tu avanturu da se, eto, samo nekoliko udaljite, tada neminovno otkrivate čitavo bogatstvo i kulturnog nasleđa i projekata koji se u Vojvodini danas nude.

Slaviša Grujić, pokrajinski sekretar za kulturu i informisanje, ponosan je danas što sekretarijat kojim predsedava podržava i finansira mnogo toga što predstavlja pravu kulturnu riznicu. Što je najznačajnije, sve se sagledava ne samo iz perspektive većinskog naroda, već i iz ugla više od 20 nacionalnih zajednica, koliko u pokrajini danas živi.

Kako Novosađani pričaju o beogradizaciji, tako i Vojvođani pričaju o novosadizaciji. I u pravu su! Ne može se sve u Novom Sadu dešavati, počinje priču za NIN Slaviša Grujić i dodaje da baš iz tog razloga i njihovi konkursi i delovanja Sekretarijata za kulturu idu u nekoliko pravaca:
Pokrajina mora da ima dobar odnos sa Beogradom, da pokažemo gde smo mi i da shvatimo da put do Beograda nije tako dalek. Ono što je takođe bitno jeste da smo okruženi zemljama Evropske unije, čije su nacionalne zajednice zastupljene i u Vojvodini, tako da moramo imati specifičan vid saradnje sa regijama unutar Mađarske, Rumunije, Hrvatske... Kvalitetna međuregionalna saradnja je izuzetno bitna.

Sa kim imate najbolje odnose?

Najbolje odnose imamo sa Istrom, kao i Istra sa nama. To je specifičan odnos totalnog razumevanja i rada na svim poljima, a posebno je dobra razmena u oblasti kulture. Recimo, imali smo Dane Istre u Vojvodini, urađene su koprodukcije Srpskog narodnog pozorišta i pozorišta na Brionima na predstavama Odisej, Šekspir u Kremlju itd To je bitno za kreiranje opšte kulturne politike u Vojvodini. Ali važni su i dobri partnerski odnosi sa Beogradom. Tu posebno moram da istaknem saradnju sa Beogradskim festivalom igre, sa čak tri predstave, čija smo gostovanja mi finansirali. Tako se desilo da je u Vršcu, gde baleta nije bilo trideset godina, trupa koja je gostovala imala takvu interakciju sa publikom da je odigrala balet na bis, što se nikad ne dešava. Bitef teatar je takođe naš saradnik. Tražimo predstavu koja bi bila deo koprodukcije, a njihove predstave često gostuju kod nas.

Kažu da pozorišta tavore. Kakav je slučaj u Vojvodini?

Ja ne želim ni da razmišljam o tome. Pozorište mora da bude aktivno. Mi podržavamo SNP, koje je izašlo sa mnogo dobrih predstava. Imamo taj problem sa izgradnjom pozorišta u Subotici, i pitanje je kada će se i kako završiti. Ali recimo, Somborsko pozorište ima godinama odličnu scenu, pomogli smo im u finansiranju odlaska predstave Čarobnjak u Kanadu. Pozorište na mađarskom jeziku u Novom Sadu ima izuzetnu trupu i predstave, kao i nekoliko pozorišta nacionalnih zajednica, koje izlaze i sa po nekoliko premijera godišnje. Tu je i najstariji festival u Srbiji, Festival pozorišta u Vojvodini, pa salašarsko pozorište na mađarskom koje je izuzetno zanimljivo, jer gostuje po salašima. Sa Nikitom Milivojevićem smo napravili Šekspir festival, koji je ispao izuzetno dobro. Čak razmišljamo i da Bač osposobimo kao scenu tokom leta. Tu bi se onda igrale antičke drame, ili možda Čehov, kao kontrast Šekspir festu. Time bi sve bilo pokriveno.

O kakvim projektima trenutno pregovarate?

U pregovorima smo sa Rusima, čiji bi Istorijski muzej, jedna od najvećih i najprepoznatljivijih građevina u centru Moskve na Crvenom trgu, gostovala možda već iduće godine sa makar malim delom izložbe portreta Romanovih, za koje se čekalo u redu. Pandan tome bi bio Pozorišni muzej Bahrušina, koji bi u naredne tri godine poslao tri izložbe - Čehov, Mejerhold i Stanislavski. Sve tri bi trebalo da budu potkrepljene radionicama, kako bi naš pozorišni establišment imao mogućnost da dodatno razmeni iskustva. Svima nudimo partnerstvo. Ali svima nudimo i naše programe.

Kako biste ocenili dosadašnji rad i šta očekujete dalje?

Bila je uspešna godina. Sve programe smo postavili kako smo hteli. Ovu godinu smo počeli sa dolaskom Zagrebačke filharmonije, koja je gostovala prvi put nakon 142 godine. Nisam znao šta da mislim da li da se time dičimo ili sramotimo Sterijin festival je bio na nivou, kao i NOMUS. Voleo bih da Sinema siti izađe iz Novog Sada, kako bi još neko osetio čari tog događaja. Očekujem dobar festival na Paliću, ali i da Egzit dobije druge definicije, neke nove forme, jer sa njima imamo izuzetnu saradnju. U nastavku godine, imaćemo izložbu grafika Henrija Mura u Muzeju Vojvodine u organizaciji Britiš Kaunsila, ali i Dane Vojvodine u Briselu. Tu su i izložbe iz Galerije Konjović, koja bi mogla da se upari sa Šumanovićem i da njih dvojica krenu istim putem prema Evropi, čime bi bili najreprezentativniji produkti za Srbiju. U Umbriji će biti izložba naših ikona. Imamo i brojne jubileje, koje treba da obeležimo. Sa Maticom srpskom smo prethodnih godina realizovali niz značajnih projekata, poput saradnje vezane za obeležavanje 250. godišnjice osnivanja Šajkaškog bataljona, Banatske vojne regimente, 100 godina od početka Prvog svetskog rata, izdavanje kapitalnog Atlasa naselja Srema, a sada se radi Banata, svakog pojedinačnog naselja sa svim mapama koje postoje. Računamo i da gostuje čuveni Kronos kvartet, na muziku i po scenariju naše kompozitorke Aleksandre Vrebalov. Finale kulturnih događanja za ovu godinu bi bila izložba posvećena umetnosti na tlu Vojvodine od 1918. pa naovamo. Velika je čast što će ova izložba biti održana u Kunstlerhausu na Karlsplacu u Beču i uveren sam da će na taj način dostojno biti predstavljena umetnost sa prostora Vojvodine. Izložba bi trajala gotovo tri meseca.

Imate već planova i za narednu godinu?

Pravimo nove ideje, i za muziku i za pozorište i za izložbe, kao i za naše odlaske i dolaske drugih ovde. Ipak, vrlo pazimo na nacionalne zajednice. One imaju svoje predloge, koje mi usaglašavamo, i u stvaralaštvu i u izdavaštvu. To je izuzetno bitno. Vojvodina je skup i većinskog naroda i nacionalnih zajednica i to moramo da poštujemo. Bitno je da se uvezuju i zajednice međusobno, zato nam je bitno da finansiramo zavode za kulturu nacionalnih zajednica.

Govorimo o savremenoj kulturi, a šta je sa kulturnim nasleđem?

Na tlu Vojvodine trenutno imamo mnogo toga što je kulturna baština, koju pokušavamo da sačuvamo ali i da nađemo njene nove forme. Počev od Sirmijuma, srednjovekovnog nasleđa, preko Sinagoge u Subotici, jednog od vrednih spomenika kulture u Vojvodini, čija je sveobuhvatna revitalizacija i restauracija u toku, pa do Vršačke kule, koju smo pomagali sa značajnim sredstvima. U Vrdniku na Fruškoj gori čak postoji i značajan turizam.

Da li ćete kulturnu baštinu iskoristiti više u cilju turizma?

Na trideset kilometara od Vrdnika je Sirmijum, a tu je i Irig u kome su urađeni značajni radovi u centru grada. Tamo je i rudnik, koji je jedini u Vojvodini. Želimo da ga pretvorimo u umetničku koloniju ili galeriju, što je nešto što se radi u Evropi. Kultura pomaže da se turizam, zdravstvo i sport uvežu, i ona ih učvršćuje poput stola sa četiri noge.