Hodajući na rukama

Dok se postavlja scena na trgu u Mokrinu, prilazi nam neko i kaže: Ja sam bio na svim Antićevim večerima od 1986! Brojimo zajedno na prste, dvadeset devet memorijala Miroslav Antić. Recimo, kaže da se seća kako je jedne godine Ružica Sokić sjajno govorila Nepovratnu pesmu, i kako su se svi, koji se u tom trenu našli u centru, jednostavno zaustavili kao skamenjeni kada je Živan Saramandić počeo da peva uz pratnju tamburaškog orkestra Mokas. Pokazuje prstom na klupu pod Antićevom bistom. Tamo je jedne letnje večeri popričao s Duškom Trifunovićem, a tamo je stajao i sa Željkom Malnarom koji je odatle otišao u nove pustolovine. Hoće da krene, ali mi ga zaustavljamo. Seća se kako je Miodrag Miki Krstović sjajno čitao jedan novinski tekst Miroslava Antića o putu u Ameriku: kad je Mika prvi put probao gazirani sok i tražio od stjuardese da mu sipa seven up u čašice za rakiju. Rukovao se s tim velikim glumcem pre nekoliko godina i rekao mu: Kada bih nekad glumio na filmu, i kada bih morao da budem `overen`, samo bih vama dao da pucate.

Gosti 29. memorijala Miroslav Antić (Mokrin, 24. jun 2014) pokušaće da na sceni naprave mali, izmišljeni muzej Mike Antića, da sakupe predmete koje je usput rasipao, ne štedeći nijedan od svojih života. Bio je pesnik, novinar, filmski reditelj, slikar, mornar, džudista, boem... Glumica Brankica Sebastijanović, koja će jednom svojim darom uspeti da sprovede u delo onaj pesnikov fragment s razglednice iz Lenjingrada, napisan 1978, posle baleta Žizela (Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja) čita spisak zamišljenih predmeta iz muzeja, nalik Pamukovom u Istanbulu. Tu je stara pisaća mašina kraj koje je Antić zaspao (na svom ramenu), kristalna čaša s klavira na koji se naslonio dok je Arsen Dedić svirao (Televizija Novi Sad). Pa mala relikvija s broda na kome je služio vojsku (Jugoslovenska ratna mornarica); stara ploča na kojoj Vesna Čipčić govori Kikindu. Požuteli tekst iz Dnevnika o susretu sa Žakom Preverom koji sada čita Bane Trifunović, scenario (prepravljen hemijskom) za film Doručak sa đavolom, u kome igra Mira Stupica (odlomak iz njenih memoara govori Suzana Lukić). Jedna razglednica iz Mokrina (1985, kuća pesnika Mite Golića, dugogodišnjeg scenariste Memorijala): Ako preuzmeš dužnost stražara, ostani sam. I najbudniji u mnoštvu zaspe.

Posle zvona mokrinske crkve, u 21 sat počinje priredba. Miodrag Petrović govori Besmrtnu pesmu, Iva Štrljić neke od najsnažnijih Antićevih stihova. Tu su i poznati pisac Aleksandar Gatalica, Velja Pavlović sa Studija B koji priča o svojim susretima s pesnikom. I Raša Popov, u Mokrinu, kod kuće. Miroslav Antić (Mokrin, 1932 Novi Sad, 1986) jedne je večeri zaboravio ključ, pa se popeo uz zgradu, kao stari mornar, prvi, drugi sprat, i ušao kroz prozor.
Dok na sceni još uvek sakupljaju Antićeve predmete (požutela karta za Kan, Pesma Evrovizije, 1961; torba sa snimanja TV filma Plava zvezda s Borisom Isakovićem) Goran Dumitrov Data, predsednik Mesne zajednice Mokrin koja organizuje ovu svečanost, već brine o sledećem junu, jubilarnom 30. memorijalu.