Kad zaboraviš juli

Foto Nemanja Kostić

Ko to uopšte može da ometa reforme najavljene u premijerovom ekspozeu, kad reformatori imaju najveću podršku u parlamentu i u biračkom telu, kad je reformator bespogovorni autoritet pred kojim se klanjaju u zemlji i uvažavaju ga u inostranstvu, i kad je on sam čvrsto rešio da promeni Srbiju pa makar ga to koštalo narednog mandata? Na putu takvom reformatoru ne stoji sigurno desetkovana opozicija, koja teško može da se oporavi i sabere kao alternativa do narednih izbora, a kamoli da bude brana promenama. Ne stoje ni preostali slobodni mislioci i skeptici iz spektra nezadovoljnika bilo pravcem kojim Srbija ide bilo sporošću tog kretanja.

Ništa, dakle, ne sprečava ovu vladu da sprovede reforme koje je obećala. Osim nje same!
I zato su sasvim na mestu primedbe, kad je obećani reformski juli počeo da curi: gde su ti najavljeni zakoni, kad će konačno te javne rasprave, ima li išta od najavljenih promena?
Reforme odmah. Zakoni odmah. Rad odmah. To je ovih dana poručio premijer u autorskom tekstu, ponavljajući još jednom da je svoju političku sudbinu vezao za uspeh reformi.

Da li je, međutim, i gde zapelo sa reformama nije napisao osim što je, osvrćući se na istoriju, političku kulturu, otpore promenama i ćudljivi srpski mentalitet, objasnio opet da je ovde, prosto, reč o nasušnoj potrebi jedne zemlje da bar proba da se promeni. Da pokuša da izađe iz začaranog kruga u kome se našla. Da se pokrene i da konačno prestane da se plaši tog pokretanja.

Nije teško u Srbiji napraviti kroki istorijski propuštenih šansi, podsetiti na to kako smo, i uz pomoć današnjih reformatora, posrtali, koliko smo bili fiksirani na prošlost, opsednuti granicama, uplašeni od promena i budućnosti. I kad se od Srbije traži akcija odmah, ne treba zaboraviti da su upravo političari, a ne uplašeni građani, gurali srpsko društvo na začelje i marginu. I da su dobri potezi ovde uvek stizali prekasno, a političari mahom parazitirali na nadi ovdašnjih ljudi da će jednom pripadati društvu koje napreduje i kome su otvoreni horizonti prema sutra.

Zbog toga danas izgleda da su svi umorni od nadanja. Od čekanja i verovanja. Od obećanja koja samo što nisu, a nikad ne postanu stvarnost. I od osećanja da je Srbija uvek glavom malo iznad vode, ali će se uvek naći neko ko će je ponovo potopiti.
Problem sa strahom od pokretanja društva, o kome premijer piše, jeste u tome što je mnogo više priče nego promena. Zato se sada s nestrpljenjem čeka kad će se iz političkog govora najave preseliti u ostvareno, pa da konačno čujemo: usvojili smo, doneli smo, završili smo, postigli smo
Dok ne stignu te krupne promene, možda bi trebalo početi od onih manje zahtevnih koje, isto kao i dobri zakoni, podižu demokratski kapacitet društva. Na primer, da vlast sama ne gazi principe koje hoće da uspostavi. Da na kritiku ne reaguje odmah etiketama o zlonamernosti ili plaćenicima tajkuna. Da o eventualnom plagijatu ministra poslednju reč dobije nezavisna komisija a ne premijer koji za to nije kvalifikovan. Da ministarka izbroji do tri pre nego što kaže da je Zakon o radu, u stvari, izglasan na izborima, jer time ukida smisao demokratskog poretka. A možda i da čovek koji želi da bude reformator Srbije, svoje najvažnije poruke naciji ipak ne saopštava preko tabloida.