19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Iza verovanja da će proces privatizacije u Srbiji, započet 2001, doneti oporavak privrede, ekonomski bum, brzu i uspešnu transformaciju i desetine milijardi evra prihoda za državu, ostala su uglavnom sećanja na sporne privatizacije, velike afere i stotine hiljada izgubljenih radnih mesta. Prihodi su jedva oko četiri milijarde, uspešnost se meri svakim četvrtim raskinutim ugovorom, a zaposlenost se u tim preduzećima smanjila za 60 odsto. I da zlo bude gore, kraj ovog deceniju i po dugog procesa, još uvek se ne nazire, iako je propis koji reguliše privatizaciju menjan nekoliko puta, a rok za njeno okončanje toliko puta pomeran.
Zbog nerešene sudbine 161 preduzeća u restrukturiranju, koji već godinama dišu zahvaljujući veštačkim aparatima države, i još oko 420 firmi koje se nalaze na spisku Agencije za privatizaciju, ova vlada je upravo zakon o privatizaciji uvrstila u vrh svojih reformskih prioriteta. Ruku na srce, to je bio prioritet i vlade Ivice Dačića, ali su izmene ovog zakona, baš kao i izmene Zakona o stečaju, početkom ove godine, nakon evidentnog razlaza Vlade i njenog ministra privrede Saše Radulovića, povučene na doradu i popravljeni predlozi ovih dana prolaze javnu raspravu.
NIN je istraživao šta piše u nacrtima zakona o privatizaciji i izmenama i dopunama zakona o stečaju i koliko će oni doprineti okončanju privatizacije i sprovođenju bržeg i jeftinijeg procesa stečaja koji evidentno čeka mnoga od ovih 584 preduzeća.
Predlagač zakona o privatizaciji, Ministarstvo privrede, pozvalo je rukovodioce ovih preduzeća da najpre odgovore sebi na jednostavna pitanja poput onih - imaju li tržište, ljude, proizvod i partnere, a tek ako sva četiri odgovora budu potvrdna, razmišljaju o načinu privatizacije, tehnologiji ili kapitalu.
Uvereni da se postojećim zakonom proces privatizacije ne može okončati, jer je vreme kada je neko bio spreman da kupi 70 odsto kapitala nekog preduzeća prošlo, država nudi nekoliko novih modela i metoda prodaje državne i društvene imovine, i poslednji dan 2016. nameće kao krajnji rok da se ovaj proces već jednom završi.
Osim roka, nacrt zakona o privatizaciji predviđa da se preostala preduzeća privatizuju prodajom kapitala, imovine, strateškim partnerstvom ili pak prenosom kapitala zaposlenima ili strateškom investitoru bez naknade. Istovremeno, ovi modeli će se realizovati javnim prikupljanjem ponuda, odnosno javnim nadmetanjem ali i neposrednom pogodbom, ako resorno ministarstvo tako odluči. Uz to, zakon predviđa da se za pojedina preduzeća može doneti i posebna mera otpisa duga i finansijske konsolidacije kako bi se ovo preduzeće bolje prodalo, a predviđena je i mogućnost konvertovanja duga u kapital preduzeća.
Sve će to raditi Agencija za privatizaciju, na čiji će predlog onda Ministarstvo privrede za svako pojedinačno preduzeće odlučivati koja od ponuđenih formi će se primeniti ne bi li dobili što unosniju i atraktivniju udavaču. Pošto ove i ovakve neće niko.
Država je uverena da će joj ovaj pristup određivanja modela i načina privatizacije, tek nakon iskazanog interesa investitora pomoći da sa grbače poreskih obveznika skine godišnji trošak od oko 800 miliona dolara, pošto toliko krčme posredno ili neposredno pomenuta preduzeća iz džepova građana.
Na održanim javnim raspravama od ministra Dušana Vujovića moglo se čuti i kako je plan da nakon stupanja na snagu novog zakona, zainteresovane mladoženje u vidu budućih investitora svoje planove i ponude dostave Agenciji za privatizaciju.
Tako bi se najkasnije do polovine oktobra znalo koja od ovih preduzeća imaju šansu i za njih će se onda odrediti model, metod ili mera, a možda i sve zajedno, a koja će morati u stečaj.
Na ovakav predlog zakona, koji predviđa prodaju imovine, ali i direktnu pogodbu države sa budućim kupcem, prvo je reagovao bivši ministar Saša Radulović. Uz napomenu da je ova vlada potpuno odustala od njegovog predloga privatizacionog zakona, Radulović napominje da je direktna pogodba ništa drugo do nastavak besramne pljačke države uz puno zakonsko pokriće. Na ovakvu mogućnost ugovaranja reagovali su i iz Saveta za borbu protiv korupcije upozorenjem da ovakav predlog ostavlja prostor za korupciju, dok pojedini stručnjaci upozoravaju da je direktna pogodba zabranjena jer se korupcija upravo i zasniva na ovakvim odredbama i diskrecionim odlukama.
U Ministarstvu privrede na ovo odgovaraju da će se metod direktne pogodbe koristiti samo u izuzetnim situacijama, na osnovu jasnog interesa Vlade, a zloupotreba sprečavati javnim objavljivanjem na internet-stranici Vlade, što i nije neka uteha znajući da i ova, ali i prethodne vlade, neke važne ugovore i dalje drže daleko od očiju javnosti.
LJubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže za NIN da se izmenama zakona o privatizaciji okasnilo, jer je jasno da po sadašnjem zakonu više niko neće ništa privatizovati u Srbiji. Ipak, i pored potrebe da dobijemo fleksibilniji zakon i više mogućosti da prodamo šta se još prodati može, Savić kaže da ne bi strahovao ni od direktne pogodbe, ali da je reč o Švajcarskoj. Nažalost, ovo je Srbija i prošlost nas uči da bi legalizacija ovog rešenja mogla dovesti do korupcije i mešetarenja. Ne bih unapred nikome verovao na reč da će raditi isključivo u interesu države, kaže Savić.
Sa druge strane, Dragan Bosiljkić, konsultant za investicije tvrdi da moramo prestati sa histerijom i verom da ta preduzeća nešto vrede, jer realnost je da su prosečne cene imovine prodate iz stečaja ispod 30 odsto njihove procenjene vrednosti. On veruje da bi čak i zloupotreba pojedinih odredbi novog zakona mogla biti manja od koristi koju bi ovaj zakon mogao da ima, jer nema sumnje da će investitori biti zainteresovani za preduzeća ili njihovu imovinu, sada kada su im na raspolaganju različiti načini da do toga dođu.
Pa čak i uz mogućnost da država posebnom odlukom neka od tih preduzeća oslobodi dugova prema državi i javnim preduzećima, ali i mogućnosti da na sebe, odnosno na teret građana, preuzme dugove potencijalne udavače prema bankama i ostalim poveriocima. Iako zakon predviđa kriterijume kada se to može uraditi, a oni su veličina preduzeća, važnost za neki region, broj zaposlenih, potencijal ili veličina prihoda, Savić kaže da su to krajnje uopšteni kriterijumi da se zakon ne bi mogao izvrdavati. Za mene su to jedne od najproblematičnijih odredbi ovog rešenja. Kao poreski obveznik ne pristajem da plaćam dugove nekog bahatog direktora koji se obogatio i upropastio preduzeće. I kakva se tu poruka šalje. Ako jedno takvo preduzeće proglasite važnim, kako ćete izbeći da to uradite za drugo, treće.... Spisak bi se mogao samo produžavati, a time i trošak budžeta koji na sebe preuzima da otpiše dugove ili da ih preuzme.
Vlada će prilikom odlučivanja o primeni konkretne mere u cilju privatizacije po jednom od metoda uzeti u obzir budžetske troškove za preduzeća koja su predmet odlučivanja, kao i efekte smanjenja ovih direktnih troškova u slučaju uspešne privatizacije, odgovaraju za NIN u Ministarstvu privrede.
Uz sve ovo, zakon predviđa i da se konverzija duga državi u kapital može kasnije preneti investitoru umesto subvencija koje se daju direktno iz budžeta, pošto se politika subvencionisanja i privlačenja investitora svakako nastavljaju.
Niko, međutim, ne može reći koliko se od ovih gotovo 600 preduzeća, uz sve ove pogodnosti, modele i metode, a time i rizike da ulazimo u novi talas korupcije i mešetarenja zarad ličnih interesa, može prodati. Bojazan je da će većina njih, pre ili kasnije, završiti u stečaju, jer su im obaveze odavno prevazišle vrednost imovine, i uz sav miraz koji država nudi, niko ih neće hteti.
Za takve, u pripremi su i dopune zakona o stečaju. U Ministarstvu privrede kažu da stečajni postupak u Srbiji traje u proseku tri i po godine, te su zbog potrebe da on bude kraći i jeftiniji, da se otklone neki problemi u praksi i spreče uočene zloupotrebe, odlučili da unaprede postojeći zakonski okvir.
Ipak, stručnjaci sa kojima smo razgovarali tvrde da jeste poboljšana verzija postojećeg zakona, ali da krupnih izmena nema, a time ni sigurnosti da bi mogle doneti očekivane rezultate.
Kako tvrde sagovornici NIN-a advokati Marko Milanović i Milan Jelić, iz advokatske kancelarije Karanović i Nikolić, dobro je što se vidi namera da se propusti i problemi iz postojećeg zakona sada pokušavaju promeniti. Tako se predujam za pokretanje stečajnog postupka za mikropreduzeća ograničava na maksimalnih 30.000 dinara, ali se i daju veća ovlašćenja poveriocima. Takođe, ponovo se uvodi automatski stečaj, ukoliko je preduzeće duže od šest meseci u neprekidnoj blokadi. Ipak, ovi advokati nisu uvereni da će to dovesti do bržeg i jeftinijeg stečaja, jer kako kažu i dalje procedura ostaje slična, a uz nedovoljno efikasne sudove niko ne može da garantuje brže stečajne postupke. Za Marka Milanovića je i Unapred pripremljen plan reogranizacije u načelu dobar model, ali ni u izmenjenoj verziji, baš kao ni u postojećem zakonu, ovaj model reorganizacije preduzeća nije dovoljno razrađen i nema preciznih mehanizama za pokretanje i kontrolu UPPR-a. UPPR je nažalost u praksi često model kako da se prolongira neminovan kraj dužnika kojim se pojedini poverioci dovode u neravnopravan položaj. Ono što je takođe novina je odluka da se Agenciji za privatizaciju sada daju ovlašćenja da za preduzeća u svojoj nadležnosti ona sama može inicirati UPPR, pa ostaje da se vidi kako će to funkcionisati, kaže Milanović.
On pohvaljuje ideju da se stane na put zloupotrebama u stečajnom postupku koje se vrše preko povezanih lica stečajnog dužnika, odredbom da ta povezana pravna lica sada postaju četvrti stečajni red za naplatu i da se namiruju na kraju.
Po važećem zakonu ste imali česte zloupotrebe jer bi neki vlasnik pred pokretanje stečajnog postupka imovinu tog preduzeća prebacio na neko novo preduzeće sa kojim je pravno ili češće samo faktički povezan, a onda bi u ovom prvom pokrenuo stečaj. Iako je stečajni upravnik imao mogućnost da pokrene postupak da se ta imovina vrati u imovinu stečajnog dužnika, to se ipak u praksi nije dovoljno često dešavalo.
Advokati Lazić i Milanović dodaju i da pored nedovoljno razrađenih procedura za UPPR, izmene Zakona o stečaju ne predviđaju pravila za jedinstveni stečajni postupak koji bi se vodio i za matično preduzeće i njegova povezana pravna lica iako bi to bilo logično i lakše za naplatu poverilaca.
