Nema više izgovora

Šestomesečno italijansko predsedavanje Evropskoj uniji, započeto prošle sedmice, pružiće ovoj zemlji jedinstvenu priliku da preoblikuje svoje okamenjene osnove - i tako utiče da do istinskih promena dođe i u Evropi. Zasluge za ovakav - mora se priznati, prilično neočekivan - razvoj događaja pripadaju novom premijeru Mateu Renciju. Za samo nešto više od 100 dana na mestu šefa vlade, 39-godišnji bivši gradonačelnik Firence uspeo je da probudi maštu čitave nacije. Predstavio je čitav niz ambicioznih inicijativa, uključujući ustavne promene, reformu tržišta rada, te sveobuhvatnu reorganizaciju po neefikasnosti čuvene italijanske državne administracije. Građanima pogođenim merama štednje ponudio je kratkoročne palijativne mere, poput smanjenja poreza koji će Italijanima s najnižim primanjima ostaviti dodatnih 80 evra. Kad se tome doda izuzetan retorički talenat i obećanje - u značajnoj meri već ispunjeno - da će buldožerom počistiti staru političku klasu, nije čudo što je na izborima za Evropski parlament njegova Demokratska partija osvojila 40,8 odsto glasova, više nego bilo koja druga pojedinačna stranka u zemljama članicama Unije. Dugo frustrirani lošim upravljanjem zemljom i klijentelističkim političkim sistemom, Italijani su skloni da harizmatične figure veličaju kao spasitelje nacije. Time može da se objasni popularnost bivšeg premijera Silvija Berluskonija, te Bepa Grila, komičara koji je osnovao populistički pokret Pet zvezda. Zapravo, kritičarima je malo trebalo da ukažu na populističke tonove u Rencijevim objavama. Da bi promenio ovu percepciju, Renci svoju izbornu pobedu mora da kapitalizuje kako bi promenio diskurs, ako već ne i kurs evropske politike. Dosad su se od njega mogle da čuju samo ispravne poruke. Zahteva popuštanje striktnih budžetskih meta koje se u EU poistovećuju sa nemačkim diktatom štednje. Kritikuje Evropu koja spasava propale banke, ali ne i izbeglice koje u hiljadama stižu na južne obale Italije. I tvrdi kako, kad je reč o popunjavanju čelnih pozicija u EU, sposobnost i iskustvo treba da imaju prednost u odnosu na prepoznatljivost imena kandidata. Ali takve izjave tek treba da izrastu u koherentan proevropski narativ, i to ne u najmanjoj meri zbog toga što je, s izuzetkom nemačke kancelarke Angele Merkel, Renci jedini predstavnik političkog mejnstrima s oreolom pobednika u mučnoj debati koju nameću ksenofobični i antisistemski pokreti i stranke. Da bi ispunio očekivanja birača, Renci mora da radi na premošćavanju jazova koji su se otvorili u postkriznoj Evropi. Konkretno, mora da pomogne u pronalaženju alternative neodrživoj mantri o „konvergenciji“ politika i standarda kojima su se evropske integracije rukovodile - alternative koja će uvažavati različite pristupe rešavanju problema svake pojedinačne zemlje članice. Trud uložen u to bi brzo pokazao da istinska divergentnost nije između severnih i južnih članica EU, niti između dužnika i kreditora. Ta divergentnost postoji unutar svake evropske zemlje, između potrebe za meritokratskim upravljanjem javnim dobrom - što je zadatak koji je svojevremeno bio poveren evropskim institucijama - i zahteva građana da se čuje i njihov glas kad je reč o vođenju nacionalne i evropske politike. U slučaju Rencija - medijski veštog junoše - čovek je poruka. Kao i mnogi drugi političari centra, ideje koje zastupa su sve samo ne revolucionarne; štaviše, osim što su na efektan način izrečene, iza njih često ne stoji nikakva naročito kreativna zamisao. Ali ih je on uokvirio insistiranjem na polaganju računa za poteze koji se povlače, što je bez presedana, posebno u italijanskoj politici. Smešteno između dugih godišnjih odmora i božićnih praznika, predsedavanje EU u drugoj polovini godine zapravo traje tek nešto više od 100 dana. Ako Renci to vreme iskoristi podjednako efikasno kao što je iskoristio svojih prvih 100 dana na mestu italijanskog premijera, Evropi predstoje toliko potrebne pozitivne promene.