Policajac se vraća kući

Američkog predsednika Baraka Obamu napadaju - kako takozvani liberalni jastrebovi, manje ili više levo od centra, tako i aktivni intervencionisti na desnici - da je slab lider, na čelu ratom iznurene (čak i od sveta umorne) zemlje čija moć i uticaj su u opadanju. Obamini kritičari, i sleva i zdesna, veruju da Sjedinjene Države imaju jedinstvenu dužnost da svetu nameću svoju volju. Jedina razlika je u tome što oni prvi takvo viđenje pravdaju pozivanjem na demokratiju i ljudska prava, dok ovima drugima takvo opravdanje i ne treba, pošto je, na kraju krajeva, Amerika najveličanstvenija zemlja na svetu. U svakom slučaju, premisa po kojoj SAD treba da po svaku cenu bude globalni lider počiva na ideji da bi, bez benevolentne hegemonističke sile koja bi izigravala svetskog policajca, svetom zavladao haos, a mračne sile prevladale. Ovakvo viđenje najjasnije je u jednom skorašnjem članku izrazio konzervativni spoljnopolitički mislilac Robert Kagan. Kaganov argument je da se drugim zemljama ne može verovati da će se, bez američkog vođstva, ponašati odgovorno. Kao i drugi jastrebovi, on upozorava da neće samo diktatori raditi loše stvari ako im se to omogući, nego da i demokratske američke saveznike čvrsta hegemonistička ruka treba da drži pod nadzorom. U istočnoj Aziji, na primer, Kinu treba ukrotiti tako što će biti okružena snažnim američkim saveznicima. Ali ako Japan, glavni američki saveznik u tom regionu, postane „mnogo snažniji i mnogo manje zavisan od SAD na planu bezbednosti“, onda ni njemu neće moći da se veruje. Kagan je možda u pravu kad veruje da bi naglo američko povlačenje iz istočne Azije moglo da ima opasne posledice. Ali ovaj argument isuviše liči na opis poslednjih stadijuma nekog carstva. Evropske imperijalne sile 20. veka s vremena na vreme su razmatrale udaljenu mogućnost da njihovi kolonijalni podanici steknu nezavisnost - ali ne još; ne pre nego što budu spremni; ne pre nego što ih njihovi zapadni gospodari obuče kako da se odgovorno staraju o sebi. A koliko dugo će to obrazovanje potrajati niko nije mogao da kaže. Ovo je paradoks imperijalizma. Sve dok su kolonije pod imperijalnom palicom, one nikako ne mogu istinski da budu spremne za samostalnost, jer im je oduzeto ovlašćenje da sami vode svoje poslove, pa bilo to na odgovoran način ili ne. Imperije su u stanju da uspostave red i stabilnost na dugi rok; ali imperijalisti se - kao i mnogi Amerikanci danas - na kraju umore, a njihove podanike više ne drži mesto. Imperijalni poredak postane krhak, a, kako Kagan s pravom primećuje, kada se stari poredak konačno sruši, često je haos ono što sledi. Tako je bilo u Indiji 1947, kada su se Britanci povukli, Pakistanci otcepili, a skoro milion Indusa i muslimana stradalo u međusobnim pokoljima. Ali da li to znači da je trebalo da Britanski Radž još potraje? I ako je odgovor da, još koliko? Podjednako je smisleno tvrditi da bi produžetak imperijalne vladavine etničke tenzije učinio još gorim. Uostalom, te tenzije su najvećim delom upravo i bile posledica kolonijalne „zavadi pa vladaj“ politike. Tako je, u izvesnoj meri, i danas sa Pax Americana - nekom vrstom imperijalnog poretka koji formalno nikad nije bio carstvo. U poređenju sa većinom pređašnjih imperija, ova je relativno benigna, mada je olako zaboravljeno kako je lider „slobodnog sveta“ rušio legalno izabrane lidere i podržavao diktatore u Čileu, Južnoj Koreji, Salvadoru, Argentini, Indoneziji, Gvatemali i drugde. Toliko hvaljeni „liberalni poredak“ koji kontrolišu SAD bio je proizvod Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Nemačku i Japan je trebalo držati pod kontrolom; komunističke sile je trebalo obuzdati; zemlje stare Evrope su morale da nauče da žive jedna s drugom pod okriljem objedinjujućih pannacionalnih institucija. Sve ovo omogućili su američki novac i vojna moć. Rezultat toga jeste da je slobodan svet, u zapadnoj Evropi i istočnoj Aziji, postao zavisan od SAD. To ne može da traje beskonačno. Postojeći aranžmani već su pred pucanjem. Ali tu nastupa stari imperijalni paradoks. Što duže opstaje zavisnost od SAD, to će manje zemlje koje su u zavisnom položaju biti u stanju da se same o sebi staraju, uključujući tu i bezbednost. A uprkos tome što svoje saveznike oprezno podstiče da preuzmu svoj deo tereta, Ameriku, kao i svakog autoritarnog roditelja, užasava mogućnost da izgubi kontrolu nad svojim sve neposlušnijim pitomcima. Kada je u Japanu 2009. na vlast došla nova vlada, koja je pokušala da razbije uobičajeni šablon ponašanja u posleratnom periodu time što je inicirala poboljšanje odnosa sa Kinom i smanjivanje zavisnosti od SAD, administracija predsednika Baraka Obame potrudila se da potkopa te napore. Neformalno američko carstvo ne trpi tu vrstu neposlušnosti. U nedavnom govoru o američkoj spoljnoj politici na vojnoj akademiji Vest Point, Obama je retko pominjao istočnu Aziju. Ali ako bi neki region mogao da ima koristi od Obamine doktrine - po kojoj bi Amerika ubuduće pri rešavanju regionalnih problema trebalo da napravi otklon od vojnog ka prvenstveno političkom pristupu - onda je to istočna Azija. Svejedno, Obamini instinkti idu u pravom smeru. Barem je priznao da postoje granice američke moći da silom uspostavi globalni poredak. NJegov uspeh kao predsednika manje počiva na dobrim stvarima koje je uradio (mada je uradio dosta toga) a više na glupostima koje je izbegao, poput uplitanja u nove nepotrebne ratove. Ovo ne rešava najnoviju imperijalnu dilemu kako smanjiti zavisnost od hegemona a da posledice toga ne budu tiranija i nasilje. Ali taj bolan i rizičan proces će na kraju morati da bude pokrenut, i njemu će bolje poslužiti Obamina vrsta opreza nego tvrdi stavovi njegovih kritičara.