Tu mora da se vrte neke pare

Foto Zoran Ilić

Blokada računa, likvidacija firme, preregistracija preduzeća, plaćanja na dođem ti.., nisu samo izrazi iz srpskog tranzicijskog privrednog rečnika, već su veoma aktuelni i u domaćoj kulturi. I to u njenoj najvidljivijoj formi, predstavljenoj umetničkim festivalima, gusto zbijenim u letnjem periodu. Rezultat je prividno pozitivan, jer iz ovih nepopularnih fraza proističu nove i drugačije priredbe, nove pozornice, ali i novi povodi za rasprave koje se, po pravilu, odvijaju u medijima.

Najsvežiji primer je Tvrđava teatar, ambijentalni pozorišni festival koji se pet proteklih godina održavao na Smederevskoj tvrđavi, a onda je, preko noći, ukinut odlukom Grada Smedereva i zamenjen novim, Teatrom u tvrđavi, u organizaciji opštinskih vlasti, sa sličnim nazivom, ali različitim odborom i koncepcijom. Povod je navodno bio novac, dug od sedam miliona dinara, kako je naveo novi čelnik festivala Radoslav Lale Pavlović, ujedno i savetnik za kulturu predsednika Srbije. Pravi razlog je, kako se smatra, bio dublji, i, tipično srpski čisto politički.

Naime, priredba koja je na nekoliko letnjih dana pretvarala srednjovekovnu utvrdu despota Đurđa Brankovića u stecište svetskih pozorišnih stvaralaca, ocenjena je kao relikt vlasti Demokratske stranke, sa svim nepodobnim konotacijama. Sa previše skupih, bitefovskih programa koji su nadilazili svoju sredinu, kako je ocenilo novo rukovodstvo, i neadekvatnom formom organizacije - grupom građana kao nosiocem ovog (pre)ambicioznog projekta. Novi smederevski festival, Teatar u tvrđavi, dobio je i novi žiro-račun, na koji se po hitnom postupku iz opštinske kase slilo 3,5 miliona dinara, zajamčenih prethodnicima. Ispostavilo se da je jeftinije osnovati novi festival, nego vratiti dugove i deblokirati račun onoga koji ulazi u šestu uspešnu sezonu, i kojem je taj novac stalno obećavan, kaže Vida Ognjenović, predsednica Saveta starog i Novog tvrđava teatra, koji je, usled navedenih okolnosti, naprečac izmešten u vilu Stanković u Čortanovcima, na pozornicu koju je netom otkrio Šekspir fest.

Pozorišna publika je, tako, do ovih dana, mogla da bira neki od dva paralelna dešavanja na dva mesta na Dunavu, udaljena stotinak kilometara. Između Narodnog pozorišta iz Užica (Spletka i ljubav), Zagrebačkog kazališta mladih (Mirni dani u Miksing Partu), pozorišta Maska iz Bukurešta (Park) i Narodnog pozorišta iz Subotice (Koštana) na čortanovačkim daskama, i narodskijeg programa, sličnijeg uobičajenim priredbama u smederevskoj utvrdi, i posvećenog stogodišnjici izbijanja Prvog svetskog rata. Naglašen otklon od starog pristupa, novim čelnicima nije smetao da pozajme jednu predstavu (Park iz Bukurešta) od svojih ideoloških suparnika, koja je ujedno i jedina inostrana.

Komad koji su Smederevci, da li iz razloga štednje ili njegovog visokog kvaliteta, podelili sa nastupajućim Belefom, jeste Lepotica Linejna Kruševačkog pozorišta, nastao u koprodukciji sa beogradskom agencijom Art tema. Nužda brzinske organizacije je verovatno svrstala u smederevski repertoar i nišku predstavu Mala po tekstu aktuelnog predsednika Saveta Pavlovića koji, doduše ni svoje učešće u organizaciji nije doživeo kao sukob interesa, u odnosu na državnu funkciju. Ponavljaju se još neka imena, ali je to, smatra se u svetu festivala, sasvim uobičajeno.

U lavirintu poslovnih transakcija zamalo da se izgubi Belef, koji će ipak početi 15. jula, uprkos tome što je nedavno likvidirano preduzeće Belef, preko kojeg je godinama išla organizacija. I to baš onda kad je trebalo da se zahuktaju pripreme za novo izdanje. Stoga se ušlo u formiranje druge firme Cebef, nastale fuzijom Belefa, Jugokoncerta i Direkcije Festa, trenutno, kako kaže umetnički direktor festivala, Vojkan Borisavljević, u veoma delikatnoj situaciji međuprostora. Iz tog razloga, i program je sastavljen na brzaka, sa sredstvima deset puta manjim od Grada teatra u Budvi, i sa nanova promenjenom koncepcijom. Namah je odlučeno i da programi u Kući kralja Petra Prvog, Barutani i drugim, budu besplatni.

Borisavljević, jedan od praosnivača Belefa, i članova Saveta Teatra u tvrđavi (!), letnju kulturnu ponudu Beogradu ocenjuje kao kultivisanu zabavu, što priredbu vraća korenima, u davnu 1991, kada se priredba zvala Beogradski letnji festival. Za tu davnašnju priliku, po rečima sadašnjeg umetničkog direktora i tadašnjeg člana organizacijskog tima, uloženo je dva miliona maraka samo u adaptaciju prostora dvorišta Kapetan-Mišinog zdanja, gde se odvijala većina programa.

Raspad Jugoslavije je bio na vidiku, ali još nismo bili pod sankcijama, tako da su te prve godine program Beogradskog letnjeg festivala obeležili koncerti Beogradske filharmonije, ruskog hora Glinka, predstave svih beogradskih teatara, nastupi šansonjera iz bivše Jugoslavije..., podseća Borisavljević. Tada finansiranje nije išlo iz gradskog Sekretarijata za kulturu, već iz sredstava od boravišne takse (kao što je danas slučaj u Budvi i Ohridu), uz značajan prihod od ulaznica i sponzora, naglašava on.

Belef od tada pamti mnoge padove i uspone, nekad vezane za novac, a nekad za koncepciju. Belef je bio festival koji se čekao, da bi ponovo bio urušen i potpuno izgubio publiku. Od ovogodišnjeg izdanja, organizatori (ko zna koji u nizu), očekuju njen povratak.
Publika je presudan festivalski faktor, baš kao i njegovo finansiranje, a ove se dve stavke često prepliću na čudne načine. Primer je novosadski Sinema siti, čije je nulto izdanje (2007) pod imenom Nacionalni filmski festival, bilo obeleženo velikom pompom, velikom posetom i velikim dugom, uprkos znatnim donacijama države. Stoga se naredne godine festival pojavio pod drugim nazivom i odvijao kao da tog uzora nije ni bilo - znatno skromnije u svakom pogledu: Od osnivanja festivala do danas, lokalne, ali i globalne, ekonomske prilike su se značajno izmenile, što se neizbežno odrazilo na finansiranje kulture. Kao i mnoga druge kulturne manifestacije, Sinema siti se njima prilagođavao, adaptirajući neke programske aspekte finansijskim mogućnostima, kažu u upravi. Poseta je bila veća, kažu dalje, kad bi manifestaciju otvarao i zatvarao kakav muzički spektakl, iako je njegov cilj prvenstveno filmska edukacija i razvijanje domaće kinematografije. Premda suštinski proističe iz Egzita, i hrani se iz iste činije, Sinema siti nikad nije dostigao slavu starijeg, sposobnijeg brata.



Problem je što većina festivala pliva čekajući uplatu od države, odnosno Ministarstva, ili grada, a te kase su sve praznije. Iz tog razloga se i koncepcije priredbi menjaju, kao znak prilagođavanja aktuelnoj vlasti, mišljenje je nezavisnih kulturnih radnika. Veliki korak napred bi bio opismenjavanje organizatora za pristup evropskim fondovima, ma gde taj korak odveo.

Festivali su, ipak, biznis, uprkos žalopojkama nadležnih, o čemu svedoči rapidno povećavanje broja i destinacija ovih višednevnih svetkovina. Kao i njihovi sve maštovitiji povodi, od jubileja do popularizacija neke geografske oblasti, ličnosti ili (ne)umetničke delatnosti. I samo leto je dovoljan lajtmotiv, pa u Beogradu imamo Avalsko, Leto na Adi, na Gardošu, Novom Beogradu, Bojčinsko kulturno i mnoga druga leta. Uglavnom po meri lokalnih budžeta i aktuelnog ukusa.

Tu mora da se neke veće pare vrte, podozreva javnost, pa makar i one u najavi, opipljivije od nikakvih. Inače, zašto bi se organizatori hvatali u staro kolo, ili pravili novo, zašto bi trupe nastupale na više mesta? Sigurno ne samo zbog promovisanja umetnosti, već ima nešto i do oznake brze, lake i sigurne zarade, koja je festivale oduvek krasila, i od koje nisu baš sve izgubili.