Odlazak Profesionalca

Videli smo se nekoliko dana pre no što će otići na operaciju. U Taliji, kafiću u Nevesinjskoj ulici, na Vračaru, gde je često dolazio. I tu, u prisustvu Dragana Nikolića, kao mnogo puta ranije, slušala sam najduhovitije replike dvojice autentičnih glumačkih velikana. Tu smo poslednji put razgovarali o njegovom odustajanju od glume. Došao je jednog dana, dok je Kokan Mladenović još bio upravnik Ateljea 212, sa dramatizacijom predstave Zlatni momci u kojoj je, zajedno sa Đuzom Stojiljkovićem, trebalo da igra jednu od dve glavne uloge. Kokan mu je dao i da odgleda film koji je snimljen po tom scenariju, a igrali su Volter Matau i DŽek Lemon. Bila sam oduševljena idejom da bi Đuza i on dočarali tu ciničnu igrariju glumačkih namćora. Molila sam ga da prihvati ulogu, ali on je već znao da neće. Tada mi je sročio mali esej o tome da zapravo više ne želi da igra, a naročito ne starce pred smrt. Razumela sam ga.

Znam, o tome mi je pričao, da je ostao željan još jedne velike pozorišne uloge, nešto kao ona u Lariju Tompsonu. Kad je o filmu reč, smatrao je da je Profesionalac Duška Kovačevića bio njegova labudova pesma. Posle Gran prija koji je dobio na Festivalu komedije u Monte Karlu, slavna italijanska glumica Virna Lizi oduševljeno je pred ostalim članovima žirija hvalila naš film, a posebno tog fenomenalnog starca.

Na Pozorišnoj akademiji u Beogradu, Bora Todorović je diplomirao glumu 1956. u klasi profesora Joze Laurenčića, sa LJubom Tadićem, Markom Todorovićem, Slobodanom Cicom Perovićem... Do 1957. bio je član Beogradskog dramskog pozorišta, ali je sa sestrom Mirom Stupicom i njenim suprugom Bojanom Stupicom ubrzo otišao u Zagreb, gde je naredne četiri godine (19571961) bio u angažmanu u Hrvatskom narodnom kazalištu: Igrao sam na hrvaštini, koliko mi je uspevalo. Nekad su mi se i smejali zbog toga. Najveća uloga koju sam odigrao bila je u predstavi Smrt trgovačkog putnika Artura Milera, gde sam igrao mlađeg sina glavnog junaka. Bio sam Đoka Promincla u Sumnjivom licu, igrao sam na nekoj of sceni još nekoliko uloga, uglavnom sam stekao rutinu i slobodu na sceni.

Kada je po dolasku u Atelje 212 odigrao prvu ulogu koja je bila uspešna, Arsenik i stare čipke u režiji Milenka Maričića, a u stvari je uskočio kao zamena, ljudi su se pitali ko je ovaj mladić. Mira Trailović je kazala da ja to brat Mire Stupice! I to ga je pratilo sve do nije postao otac Srđana Todorovića! Usledili su komadi Sprovod, Razvojni put Bore Šnajdera, Kapa dole, Druga vrata levo, Pseće srce Član Ateljea 212 bio je sve do 1983. godine.

Od stotinu i više filmskih i televizijskih uloga ostaće upamćene one u filmovima Nacionalna klasa, Poseban tretman, Maratonci trče počasni krug, Balkan ekspres, Balkanski špijun, Dom za vešanje... ostvarenja u televizijskim serijama Sivi dom, Diplomci, Ceo život za godinu dana... Ahmeta iz filma Dom za vešanje Emira Kusturice vežbao je živeći šest meseci u skopskoj ciganmali. Kada sam jednom primetila kako ima sjajnu jaknu sa dvorednim kopčanjem i velikim zlatnim dugmadima sa lengerima, ispričao mi je esej o mukama na koje ga je stavio Kusturica dok mu je nije poklonio!
Voleo je glumce koji su potekli iz škole Lija Strazberga, uživao je u igri Roberta de Nira, Al Paćina, Dastina Hofmana... ili nešto mlađeg Šona Pena: Volim Branda i kritičari su napisali da sam ga kopirao igrajući Ciganina u Kusturičinom Domu za vešanje. Ali, zaista mi nije pao na pamet, mada imamo slične scene umiranja, on u Kumu a ja u Domu za vešanje... Uostalom, i da sam ga kopirao, imao sam koga.

Od svih nagrada, najviše je voleo dve koje je dobio za životno delo - filmsko priznanje Pavle Vuisić i pozorišno Dobričin prsten. A pre svih uloga i nagrada, smisao njegovog života činila je njegova porodica supruga Karolina i kćeri Dana i Tara, sin iz prvog braka Srđan i njegova žena, i njihov tek rođeni sin.

U jednom upitniku koji sam radila za NIN 3. aprila 2003. godine, na pitanje kako bi voleo da umre, Bora Todorović je rekao: U devedesetoj godini od infarkta, po mogućstvu u snu. Poželeo je da se od njega oprosti Duško Kovačević, a nadao se da će Duško u tom oproštaju izreći neku smešnu rečenicu kao: Dragi Boro, umro si na kraju svog života.