Dijadema

Foto Miloš Cvetković

Srbija je konačno i suštinski krenula u reforme, bio je rezolutan premijer, samo koji minut nakon što je njegov onoliko hvaljeni ministar Lazar Krstić obavestio javnost da podnosi ostavku upravo zbog neslaganja sa tempom sprovođenja reformi.
Ovu kontradikciju nije moglo da ublaži ni zajedničko obraćanje javnosti predsednika Vlade i njegovog ministra u ostavci, uz obostrano uvažavanje i etikeciju, ni opaska mladog finansijskog stručnjaka da je premijer mekog srca, što bi moglo da se razume kao da je populista, a on samo ambiciozni ekspert koji ne haje da ga narod voli nego više brine da u CV ne ubeleži bankrot države kao svoj prvi veliki a neuspešno obavljen posao. Kulminacija apsurda subotnje drame bila je najava da će bivši ministar finansija ubuduće savetovati predsednika Vlade sa kojim se, kako je sam rekao, uopšte ne slaže oko pristupa reformama. U šta, naravno, niko ne veruje.

Ova iznenadna promena u sastavu Vlade Srbije oduzela je ekskluzivitet drugoj vrućoj temi - Zakonu o radu, koju su opozicija i sindikati dočekali kao šansu da politički poentiraju svoja neslaganja s vladajućom politikom i na temi socijalne brige eventualno zbiju i pojačaju slabašne redove. A Krstićeva ostavka je iz javne optike suspendovala i druge, takođe važne teme koje su se kandidovale da opišu Srbiju kao zemlju potpunog vrednosnog haosa. Na primer to što ni ove godine, na obeležavanje 19. godišnjice zločina u Srebrenici, 11. jula u Potočare nije otišla državna delegacija Srbije, niti je bilo ko od državnih zvaničnika o tome rekao reč. Kultura sećanja, odgovornost i empatija, ovde su još uvek nepoznate vrednosti. Ali dok je država ćutala, u podzemnim prolazima u centru Beograda osvanuli su plakati sa likom Ratka Mladića i natpisom Đenerale hvala ti za Srebrenicu, a u Valjevu su brutalno napadnuti mirovni aktivisti koji su iz Beograda krenuli u memorijalnu povorku.

Nekako je, nezasluženo, u Lazarevu senku pao i najnoviji ispad ministra Velimira Ilića koji je sa sto i jednom ružom pokušao da iskupi verbalnu agresiju i prizemni jezik kojim se obraćao novinarki CINS-a. Ali i bahatost Dragana Markovića Palme koji svesno krši zakone zemlje u kojoj je poslanik, rugajući se javno presudi Apelacionog suda kojom je osuđen zbog diskriminacije LGBT osoba. Da se ovde i dalje podržava primitivizam da bi se čuvalo biračko telo, svedoči i Palmin odgovor državi da osuđujuća presuda neće zabraniti njemu i stranci koju vodi da iznesu mišljenje o homoseksualcima, na koji takođe niko od nadležnih ili iz vladajuće koalicije nije reagovao.

Znaju li uopšte predstavnici vlasti gde su im granice, pitanje je možda i za predsednika Srbije, koji je dopustio da se u okviru domena zvanične internet-prezentacije predsednika Republike pokrene privatni sajt njegove žene i to sa nušićevskom adresom supruga.predsednik.rs. Pa čak i ako ne pozovemo u pomoć Frojda oko tumačenja skrivenih želja Dragice Nikolić (koje smo mogli osetiti kad je sebi namestila kancelariju u predsedništvu) čekamo odgovor iz kojih se sredstava finansira sajt, kako zvanični domen može da koristi neko ko nije zvanična ličnost i kako predsednik države može da reklamira privatnu fondaciju koju vodi njegova supruga, pa čak i ako je humanitarna.

Odsustvo odgovornosti i realnog samouvida uvek je bila odlika srpske politike. Ambiciozna vlast koja hoće da kreira novu stvarnost morala bi, međutim, najpre da se suoči sa sopstvenim licem, recimo gore opisanim. A posle može da se bavi marketingom budućnosti. Jeste li čuli i za Tesla siti?