19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Malme, 29. jun 2009. Finale Evropskog prvenstva za igrače do 21 godine. Nemačka protiv Engleske. Rezultat 4-0 za Nemce. U prvih 11 nemačkog tima Nojer, Hevedes, Boateng, Kedira, Ezil i Humels.
Rio de Žaneiro, 13. juli 2014. Finale Svetskog prvenstva, Nemačka-Argentina 1-0. U sastavu novog šampiona sveta ista šestorica koji su pre pet godina bili prvaci Evrope za mlade.
Zaključak je lako izvući: trijumf Nemačke u Brazilu je trijumf sistema, planskog rada na dugi rok, strpljenja sa generacijom koja je bila i prvak Evrope do 21 godine, ali prethodno i do 17 i 19 godina. Program koji je dostigao kulminaciju u Brazilu počeo je da se realizuje dve godine pre šampionata sveta 2006. u Nemačkoj. Povod da se stavi prst na čelo bio je neuspeh na Evropskom prvenstvu 2004. u Portugaliji gde su Nemci ispali još u grupnoj fazi, bez pobede. Tada se titula 2006. kod kuće samo priželjkivala, ali se gledalo u budućnost, u 2010. i 2014. Osnova programa bio je rad sa mladima, ulaganje u infrastrukturu, u obrazovanje trenera. Svi klubovi prve i druge lige bili su obavezni da deo budžeta izdvoje za rad sa mladima - bez toga nije bilo licence za takmičenje. Treneri su se razmileli po Evropi da vide kako drugi rade. Tokom 2008. i 2009. Nemačka je osvojila šampionate Evrope do 17, 19 i 21 godine. Bili su to prvi trijumfi u mlađim kategorijama posle 25 godina. Nemačka ima 6,7 miliona registrovanih fudbalera; više od milion su žene. Stadioni Bundeslige su fudbalski hoteli s pet zvezdica, a svako selo ima travnati trener i bar jednog školovanog trenera ili profesora fizičkog vaspitanja koji radi sa decom.
Nemcima se dugo osporavao prirodni talenat, govorilo se da sve postižu radom, fizičkom snagom, upornošću... Možda je nekada i bilo tako, ali odavno nije. Nemačka je i u prošlosti imala mnogo velikih igrača čijoj bi tehnici mogli da pozavide i bogomdani talenti iz talentovanijih nacija. Još jedan važan momenat: Nemačka se otvorila prema deci emigranata. Boateng, Ezil, Kedira, Mustafi, u neku ruku Klose i Podolski (poreklom Poljaci), ranije Mario Gomes kome je otac Španac, kompletiraju socijalnu integraciju.
Pre četiri godine u Južnoj Africi Španija je trijumfovala tiki-taka igrom, kontrolom sredine terena, držanjem lopte i čekanjem da protivnik pogreši, da neka dubinska lopta napravi šansu. Ove godine u modi je tiki-taken, nemačka varijanta istog, ali sa snažnijom odbranom na čelu sa fenomenalnim golmanom Nojerom, odličnom sredinom terena - Švajnštajger (pretrčao 15 km u finalu), Kros, Kedira, Ezil - i sjajnim napadom u kome je uvek bilo dovoljno alternativa, od iskustva Klosea do Šurlea i Gecea čija je genijalnost rešila finale. Nemci su u Bajernu, kao nekada Španija u Barseloni, imali okosnicu tima.
Ne znamo da li ima veze sa rezultatom, ali u prvih 11 u finalu bila su samo dvojica (Ezil i Klose) koji ne igraju u Bundesligi A na drugoj strani Argentina sa 11 legionara u startnoj postavi, dok su među 12 rezervi samo trojica iz nacionalne lige. Argentinski klubovi duguju 300 miliona dolara, sva politika svodi se na prodaju igrača, što pre to bolje. Federacija je gotovo privatna, Hulio Grondona je na čelo došao još za vreme vojne hunte 1979. i još je tamo. Preživeo je sve korupcionaške afere, nameštanje utakmica, nepotizam (sin mu je selektor reprezentacije do 17 godina), navijačke horde poznate pod imenom baras bravas aktivno učestvuju u upravljanju klubovima, incidenti na tribinama su uobičajena stvar. Argentina je postigla više nego što zaslužuje po organizaciji, ali su igrači dali sve od sebe.
U Brazilu je ekonomska situacija klubova nešto bolja, a dekadencija je posledica dugogodišnje zaljubljenosti u sopstveni fudbal. Zvuči neverovatno ali u Brazilu ne postoji ozbiljna škola za trenere. Stručnjaci su naturščici koji su nekada igrali fudbal; to je dovoljna kvalifikacija. Čuveni Ziko ovih dana je rekao da brazilski fudbal treba da prizna da ima onih koji znaju više od nas. Podseća da je svoju trenersku diplomu stekao u - Japanu. Zalaže se za dovođenje stranih trenera koji će disciplinovati prirodni talenat brazilskih dečaka. Autor ovog teksta je nedavno u Riju čuo da brazilska deca danas više uče kako da spreče gol nego kako da ga daju; dečaci se selektiraju po fizičkim kvalitetima pre nego po tehničkim karakteristikama.
Brazil je počeo da pada kada su njegovi igrači počeli da rade fudbal umesto da ga igraju. Sećam se aplauza koji je u Barseloni 1982. dobio Tele Santana - selektor jedne velike ekipe koja nije stigla ni do polufinala - posle poraza od Italije. Ko danas može da aplaudira Felipeu Skolariju? On i Karlos Pereira bili su selektori Brazila na četiri od šest poslednjih mundijala. Koje poznate trenere ima Brazil? Gde rade? Argentina, Kolumbija i Nemačka imale su u Brazilu po nekoliko selektora na klupama raznih selekcija, Brazil samo prevaziđenog Skolarija.
Latinoamerikanci su bolje počeli šampionat, ali su ga Evropljani bolje završili: Nemci su prvi, uvek solidni Holanđani treći. Evropa je, konačno, prvi put na tlu Južne Amerike nadigrala Brazil i Argentinu, a ukupan bilans po broju titula sada je 11-9 za Evropu.
Generalno, šampionat je veoma dobro počeo a osrednje završio, tako da je u proseku zaslužio prelaznu ocenu, ali ne i ovacije. Za više su nedostajali majstori. Primećeno je izrazito odsustvo desetki, igrača koji po tradiciji kreiraju igru, misle, vide brže i dalje od saigrača i protivnika, driblaju, asistiraju, sami daju golove... Jedan od izuzetaka bio je Kolumbijac Hames Rodrigez i FIFA ne bi pogrešila da je njemu dala trofej namenjen najboljem igraču koji je (nezasluženo) završio u rukama Lea Mesija. Sjajni Argentinac je igrao svoj najbolji Mundijal, pomogao da Argentina stigne do finala, ali nije bio najbolji igrač. Uostalom, FIFA na svom sajtu kao najboljeg po statističkim pokazateljima ima Nemca Krosa, a Mesi nije ni u idealnom timu!
Neke reprezentacije pokazale su vidan napredak (Kolumbija, Meksiko, Kostarika, Belgija, SAD, Čile, Alžir...), neke su napravile vidan korak unazad (Španija, Italija, Engleska, Rusija, Portugalija, Kamerun), neke su bile na očekivanom nivou (Francuska, Urugvaj, Nigerija), neke su mogle više (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Obala Slonovače), neki su se držali devize važno je učestvovati jer za više nisu imali kvalitet.
Šampionat je počeo velikim protestima Brazilaca zbog prekomernih troškova i bacanja para na čak 12 stadiona iako je čak i FIFA svojevremeno rekla da će dovoljno biti osam. U Brazilu se uveliko govori da će neki od stadiona, posebno onaj u Manausu, biti spomenici rasipništvu, ali sve bi prošlo da je Brazil osvojio titulu. Pošto nije, i pošto je igrama u polufinalu i finalu izazvao očaj Brazilaca koji će vremenom prerasti u ozbiljnu ljutnju, sva je prilika da će ceh platiti aktuelna predsednica Dilma Rusef. U oktobru su izbori, a njena popularnost polako ali sigurno pada Brazilu i dalje ostaje uteha da jedini ima pet titula, jednu više od Italije i Nemačke, ali ako se nešto radikalno ne promeni, u Rusiji 2018. moglo bi doći do izjednačenja tog rekorda. Brazil je jedini igrao na svih 20 prvenstava, ali Nemačka uz četiri titule ima još četiri finala, odigrala je najviše utakmica (106), dala najviše golova (224)... Sve je to odavno genijalno sažeo Geri Lineker: Fudbal je igra u kojoj učestvuju 22 igrača i u kojoj uvek pobeđuju Nemci.
Rio de Žaneiro, 13. juli 2014. Finale Svetskog prvenstva, Nemačka-Argentina 1-0. U sastavu novog šampiona sveta ista šestorica koji su pre pet godina bili prvaci Evrope za mlade.
Zaključak je lako izvući: trijumf Nemačke u Brazilu je trijumf sistema, planskog rada na dugi rok, strpljenja sa generacijom koja je bila i prvak Evrope do 21 godine, ali prethodno i do 17 i 19 godina. Program koji je dostigao kulminaciju u Brazilu počeo je da se realizuje dve godine pre šampionata sveta 2006. u Nemačkoj. Povod da se stavi prst na čelo bio je neuspeh na Evropskom prvenstvu 2004. u Portugaliji gde su Nemci ispali još u grupnoj fazi, bez pobede. Tada se titula 2006. kod kuće samo priželjkivala, ali se gledalo u budućnost, u 2010. i 2014. Osnova programa bio je rad sa mladima, ulaganje u infrastrukturu, u obrazovanje trenera. Svi klubovi prve i druge lige bili su obavezni da deo budžeta izdvoje za rad sa mladima - bez toga nije bilo licence za takmičenje. Treneri su se razmileli po Evropi da vide kako drugi rade. Tokom 2008. i 2009. Nemačka je osvojila šampionate Evrope do 17, 19 i 21 godine. Bili su to prvi trijumfi u mlađim kategorijama posle 25 godina. Nemačka ima 6,7 miliona registrovanih fudbalera; više od milion su žene. Stadioni Bundeslige su fudbalski hoteli s pet zvezdica, a svako selo ima travnati trener i bar jednog školovanog trenera ili profesora fizičkog vaspitanja koji radi sa decom.
Nemcima se dugo osporavao prirodni talenat, govorilo se da sve postižu radom, fizičkom snagom, upornošću... Možda je nekada i bilo tako, ali odavno nije. Nemačka je i u prošlosti imala mnogo velikih igrača čijoj bi tehnici mogli da pozavide i bogomdani talenti iz talentovanijih nacija. Još jedan važan momenat: Nemačka se otvorila prema deci emigranata. Boateng, Ezil, Kedira, Mustafi, u neku ruku Klose i Podolski (poreklom Poljaci), ranije Mario Gomes kome je otac Španac, kompletiraju socijalnu integraciju.
Pre četiri godine u Južnoj Africi Španija je trijumfovala tiki-taka igrom, kontrolom sredine terena, držanjem lopte i čekanjem da protivnik pogreši, da neka dubinska lopta napravi šansu. Ove godine u modi je tiki-taken, nemačka varijanta istog, ali sa snažnijom odbranom na čelu sa fenomenalnim golmanom Nojerom, odličnom sredinom terena - Švajnštajger (pretrčao 15 km u finalu), Kros, Kedira, Ezil - i sjajnim napadom u kome je uvek bilo dovoljno alternativa, od iskustva Klosea do Šurlea i Gecea čija je genijalnost rešila finale. Nemci su u Bajernu, kao nekada Španija u Barseloni, imali okosnicu tima.
Ne znamo da li ima veze sa rezultatom, ali u prvih 11 u finalu bila su samo dvojica (Ezil i Klose) koji ne igraju u Bundesligi A na drugoj strani Argentina sa 11 legionara u startnoj postavi, dok su među 12 rezervi samo trojica iz nacionalne lige. Argentinski klubovi duguju 300 miliona dolara, sva politika svodi se na prodaju igrača, što pre to bolje. Federacija je gotovo privatna, Hulio Grondona je na čelo došao još za vreme vojne hunte 1979. i još je tamo. Preživeo je sve korupcionaške afere, nameštanje utakmica, nepotizam (sin mu je selektor reprezentacije do 17 godina), navijačke horde poznate pod imenom baras bravas aktivno učestvuju u upravljanju klubovima, incidenti na tribinama su uobičajena stvar. Argentina je postigla više nego što zaslužuje po organizaciji, ali su igrači dali sve od sebe.
U Brazilu je ekonomska situacija klubova nešto bolja, a dekadencija je posledica dugogodišnje zaljubljenosti u sopstveni fudbal. Zvuči neverovatno ali u Brazilu ne postoji ozbiljna škola za trenere. Stručnjaci su naturščici koji su nekada igrali fudbal; to je dovoljna kvalifikacija. Čuveni Ziko ovih dana je rekao da brazilski fudbal treba da prizna da ima onih koji znaju više od nas. Podseća da je svoju trenersku diplomu stekao u - Japanu. Zalaže se za dovođenje stranih trenera koji će disciplinovati prirodni talenat brazilskih dečaka. Autor ovog teksta je nedavno u Riju čuo da brazilska deca danas više uče kako da spreče gol nego kako da ga daju; dečaci se selektiraju po fizičkim kvalitetima pre nego po tehničkim karakteristikama.
Brazil je počeo da pada kada su njegovi igrači počeli da rade fudbal umesto da ga igraju. Sećam se aplauza koji je u Barseloni 1982. dobio Tele Santana - selektor jedne velike ekipe koja nije stigla ni do polufinala - posle poraza od Italije. Ko danas može da aplaudira Felipeu Skolariju? On i Karlos Pereira bili su selektori Brazila na četiri od šest poslednjih mundijala. Koje poznate trenere ima Brazil? Gde rade? Argentina, Kolumbija i Nemačka imale su u Brazilu po nekoliko selektora na klupama raznih selekcija, Brazil samo prevaziđenog Skolarija.
Latinoamerikanci su bolje počeli šampionat, ali su ga Evropljani bolje završili: Nemci su prvi, uvek solidni Holanđani treći. Evropa je, konačno, prvi put na tlu Južne Amerike nadigrala Brazil i Argentinu, a ukupan bilans po broju titula sada je 11-9 za Evropu.
Generalno, šampionat je veoma dobro počeo a osrednje završio, tako da je u proseku zaslužio prelaznu ocenu, ali ne i ovacije. Za više su nedostajali majstori. Primećeno je izrazito odsustvo desetki, igrača koji po tradiciji kreiraju igru, misle, vide brže i dalje od saigrača i protivnika, driblaju, asistiraju, sami daju golove... Jedan od izuzetaka bio je Kolumbijac Hames Rodrigez i FIFA ne bi pogrešila da je njemu dala trofej namenjen najboljem igraču koji je (nezasluženo) završio u rukama Lea Mesija. Sjajni Argentinac je igrao svoj najbolji Mundijal, pomogao da Argentina stigne do finala, ali nije bio najbolji igrač. Uostalom, FIFA na svom sajtu kao najboljeg po statističkim pokazateljima ima Nemca Krosa, a Mesi nije ni u idealnom timu!
Neke reprezentacije pokazale su vidan napredak (Kolumbija, Meksiko, Kostarika, Belgija, SAD, Čile, Alžir...), neke su napravile vidan korak unazad (Španija, Italija, Engleska, Rusija, Portugalija, Kamerun), neke su bile na očekivanom nivou (Francuska, Urugvaj, Nigerija), neke su mogle više (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Obala Slonovače), neki su se držali devize važno je učestvovati jer za više nisu imali kvalitet.
Šampionat je počeo velikim protestima Brazilaca zbog prekomernih troškova i bacanja para na čak 12 stadiona iako je čak i FIFA svojevremeno rekla da će dovoljno biti osam. U Brazilu se uveliko govori da će neki od stadiona, posebno onaj u Manausu, biti spomenici rasipništvu, ali sve bi prošlo da je Brazil osvojio titulu. Pošto nije, i pošto je igrama u polufinalu i finalu izazvao očaj Brazilaca koji će vremenom prerasti u ozbiljnu ljutnju, sva je prilika da će ceh platiti aktuelna predsednica Dilma Rusef. U oktobru su izbori, a njena popularnost polako ali sigurno pada Brazilu i dalje ostaje uteha da jedini ima pet titula, jednu više od Italije i Nemačke, ali ako se nešto radikalno ne promeni, u Rusiji 2018. moglo bi doći do izjednačenja tog rekorda. Brazil je jedini igrao na svih 20 prvenstava, ali Nemačka uz četiri titule ima još četiri finala, odigrala je najviše utakmica (106), dala najviše golova (224)... Sve je to odavno genijalno sažeo Geri Lineker: Fudbal je igra u kojoj učestvuju 22 igrača i u kojoj uvek pobeđuju Nemci.
