Ebola se ne prenosi vazduhom

Foto Branko Belić

Problem je uvećan time što je povećana smrtnost i kod zdravstvenih radnika, zbog čega medicinsko osoblje sve češće odbija da radi s tim pacijentima. Koliko je opasna i kako se širi, za NIN objašnjava prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog.

Šta je ebola i kada smo prvi put čuli za nju?

Ebola je reka u Demokratskoj Republici Kongo, koja je u istoriju medicine dospela 1976, kada se u selu kraj njene obale javila do tada nepoznata zaraza. Od 318 registrovanih bolesnika, umrlo ih je 280 ili zastrašujućih 88 odsto. Bolest je nazvana ebola - hemoragijska groznica, ali kako se jasno ispoljena krvavljenja javljaju samo kod otprilike polovine obolelih, sada se zvanično zove ebola - virusna bolest.

Postoji li efikasan lek?

Još nije pronađen način da se deluje na virus, pa je, kako se to kaže, lečenje simptomatsko. Međutim, i takav pristup lečenju znatno utiče na ishod, pa mnogo veće šanse za preživljavanje postoje među bolesnicima koji imaju sreće da na vreme dospeju u dobro opremljenu bolnicu.

Od čega zavisi preživljavanje?

Jedan od važnih činilaca je vrsta virusa ebole. Istovremeno kada je s obala reke Ebole stigla vest o novoj bolesti, dakle 1976, ona je zabeležena i u Nzari u Sudanu. Tamo je umro 151 Sudanac od 284 obolele osobe, što znači da je smrtnost iznosila samo 53 odsto. Kasnije se ispostavilo da je u pitanju različita vrsta virusa ebole koja, s jednim izuzetkom, ni u jednoj od dosadašnjih epidemija nije bila fatalna za više od 65 odsto bolesnika, a često je odnosila manje od 50 odsto obolelih. Treći afrički soj od koga se umire imao je u dve do sada poznate epidemije smrtnost 25 i 51 odsto. Postoji i dalekoistočna vrsta virusa ebole za koju se saznalo kada je u laboratoriji blizu Vašingtona izolovana iz majmuna. LJudi mogu da se zaraze tom varijantom virusa ebole, ali za razliku od nekih životinja, do sada nije uočeno da ispoljavaju znake i simptome bolesti.

Kako se ebola prenosi?

Opasan je blizak dodir sa zaraženim životinjama. Za održavanje virusa u slobodnoj prirodi najveći značaj pridaje se jednoj vrsti slepih miševa. Čovek se obično zarazi od njih ili od majmuna, a zatim bolest prenosi na bližnje putem telesnih tečnosti. Potreban je direktan kontakt s bolesnikom ili predmetima koje je on zagadio. Ne postoji mogućnost prenosa virusa preko vazduha, a zdravstveni radnici nose skafandere kako im krv obolelog ne bi prsnula u oko, na usne ili na povređenu kožu.

Da li u Srbiji ima ili je bilo sličnih bolesti i postoji li opasnost da ebola stigne kod nas?

U ovom delu sveta postoje razne vrste takozvanih hemoragijskih groznica koje se van većih naseljenih mesta prenose na čoveka preko sitnih glodara ili ujedom krpelja. One se po mnogo čemu razlikuju od ebole, a najsličnija joj je marburška bolest za koju je svet saznao 1967, kada se istovremeno javila u Marburgu (37 zaraženih, sedmoro umrlih) i u Beogradu (dva zaražena, bez smrtnih ishoda). Uvek postoji mogućnost da neko unese ebolu, posebno kada znamo koliki broj ilegalnih emigranata stiže u Evropu. Međutim, grupe iz zapadne Afrike dolaze u Evropu s Mediterana i retko skreću ka nama. Važnu potencijalnu opasnost predstavljaju putnici u međunarodnom saobraćaju, ali skoro beznačajan procenat njih sleće na Surčin.