Pažnja, snima se

Foto Miloš Perić

Velika je šteta što, kada je onomad objašnjavao da se patriotizam ne sipa u traktor, savremeni mislilac Dragan Marković Palma u analizu nije uključio i - marketing. U jeku vladine kampanje širenja uverenja kako je, dve godine od suštinskog formiranja, ekipa Aleksandra Vučića za samo sto dana postigla do sada nezabeležene uspehe, naime, bilo bi korisno čuti i neko relevantno stručno mišljenje o povezanosti marketinga i traktora koji život znače. Uprkos samouverenosti promotera vlasti, postoji i osnovana sumnja da stvari u realnom životu ne stoje baš tako sjajno, već onako kako ih je video karikaturista Dušan Petričić u nedeljnoj Politici. A tamo, na karikaturi pod imenom Selfi, samozadovoljni ključni vladini funkcioneri poziraju pred objektivom fotoaparata, potpuno nesvesni činjenice da se u kadru, iza njih, nalazi i nepregledna masa ljutih, zakrpljenih i izrazito tmurnih ljudi. I ne bi se reklo da su svi plaćenici premijerovih neprijatelja.

Ma koliko jeretički zvučalo, ima i osnovanih sumnji da razlozi za to nezadovoljstvo ne leže samo u groznom nasleđu koje je aktuelnoj vlasti i posle dve godine i sto dana jedini, ali zato efikasan izgovor za svako nečinjenje ili promašaj. I teško da pošalice i doskočice iz veselog vladinog autobusa običnog smrtnika mogu uveriti da nije baš toliko siromašan koliko jeste, da nema razloga da strahuje od onog što donosi jesen i da je krajnje vreme da se sam bičuje po leđima jer je svojom lenjošću doveo zemlju na ivicu bankrota. Zar nije potrebno biti potpuno slep, gluv i nepismen, pa ne primetiti nastavak urušavanja institucija i koncentrisanje apsolutne moći u uskom krugu ljudi (ako se o krugu može govoriti), orgijanje tabloida i sveopštu atmosferu koju je filozof Miša Đurković u tekstu Od Laze do Mubadale ovako opisao: Može premijer da se slika koliko hoće uz Mercedesovu šasiju da bi dobio izbore, ali od toga nema ni posla ni hleba. U ovakvu haotičnu i neuređenu zemlju može samo da dođe špekulativni kapital, ili onaj koji ima jaku političku i stratešku zaštitu svoje zemlje.

Nešto na tu temu imala je da saopšti i organizacija Transparentnost Srbija, koja je u ponedeljak ocenila da su postupanje vlade u proteklih sto dana na polju borbe protiv korupcije nažalost obeležili nastavak prakse netransparentnosti dogovora sa investitorima i zadržavanje partijske kontrole nad javnim preduzećima. Transparentnost jeste ocenila da pojedine mere iz brojnih zakona koje je vlada predložila tokom sto dana jesu pozitivne, ali je istakla da se ne koristi puni antikorupcijski potencijal pojedinih propisa i da su izostale javne rasprave o predloženim zakonima. Uz podsećanje da se antikorupcijsko delovanje vlade često ocenjuje kroz prizmu hapšenja i procesuiranja za dela povezana sa korupcijom (npr. Galenika), TS ističe da to nije nadležnost vlade, već represivnih organa policije, tužilaštva i pravosuđa, koji bi morali da deluju slobodno bez obzira na to ko je u vlasti.

A da stanje u toj oblasti nikako nije dobro, konstatovala je Evropska komisija u analizi o stanju pravde, slobode i pravosuđa i osnovnih ljudskih prava, odnosno skriningu za poglavlja 23 i 24 pregovora o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji. Kako je preneo dnevnik Danas, oblast koja je najviše kritikovana jeste borba protiv korupcije, jer korupcija u Srbiji preovlađuje u mnogim oblastima javnog života i nastavlja da bude uzrok zabrinutosti. Izveštaj je sačinjen na osnovu sastanaka sa srpskom delegacijom, održanih 25. i 26. septembra prošle godine, kao i na osnovu bilateralnog sastanka 9. decembra 2013, pa bi se odgovor vlasti mogao zakamuflirati tvrdnjom o silnim pomacima u toku prvih sto dana premijerovanja Aleksandra Vučića, koje je, kako nam je rečeno, obeležilo ispunjavanje 92 posto obećanja datih u ekspozeu.

Drugačiju računicu, međutim, ima portal Istinomer: prema toj analizi, od 20 konkretnih planova za prvih sto dana rada Vlade Srbije, koje je u svom ekspozeu postavio premijer, ostvareno je sedam. Istinomer navodi spisak zakona čije je usvajanje bilo obećano u prvih sto dana, ali se to uprkos uvođenju redovne prakse usvajanja zakona po hitnom postupku, nije desilo. Nisu, dakle, usvojeni zakon o planiranju i izgradnji; zakon o stranim ulaganjima; zakon o javnim preduzećima; zakon o privremenom usklađivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kod korisnika javnih sredstava, tj. platnim razredima; zakon o registru korisnika javnih sredstava i njihovih zaposlenih i angažovanih lica; zakon o državnim službenicima; zakon o osiguranju i zakon o hipoteci. Istinomer podseća i da je premijer, govoreći o fiskalnoj konsolidaciji, najavio da će do kraja juna biti usvojen rebalans budžeta, ali je njegovo donošenje odloženo za septembar, kao što je izostalo i najavljeno smanjenje plata u javnom sektoru, nije započet postupak privatizacije Dunav osiguranja, ni priprema procesa privatizacije Telekoma, a nije ni donet zakon o zaštiti uzbunjivača.

Odakle, onda, onolika samohvala vlasti? Da se prikrije ambis izneverenih nada i očekivanja, reći će politikolog Marina Raguš, uz opasku da se najviše reklamiraju proizvodi kojima ili ubrzo ističe rok ili sadrže supstancu opasnu po zdravlje, jer se moraju prodati pošto-poto, pa ko nasedne na reklamni trik. Zar baš nikakvog napretka nema? Postoje verbalne namere, spekulacije i prognoze da će nam za dve, tri, pet godina biti bolje. Problem je što to slušamo isuviše dugo, trpimo do nepodnošljivosti. A onda vidimo da je to bolje rezervisano za pripadnike raznih elita koje opet gravitiraju oko nosioca izvršne vlasti, kaže sagovornica NIN-a, prema čijem mišljenju jedino gde možemo da vidimo izvesna racionalna pomeranja koja mogu ići na korist građana jeste odolevanje pritiscima da se Rusiji uvedu sankcije i da se obustavi izgradnja Južnog toka. To manevrisanje vlasti, dodaje, jeste za svaku pohvalu i može biti impuls vere da među njima neko nekada i pomisli na nacionalni interes, a ne samo na sopstveni karijerni zadatak.

O napretku se, sa stanovišta običnog čoveka, ne može govoriti ni po mišljenju sociologa Đokice Jovanovića. Postoji samo politička propaganda i ogroman raskorak između načelnog i onog što se zaista dešava, kaže, posebno ističući nekonzistentnost poteza i izjava članova vlade. Do pre par meseci tvrdili su da tajkuni neće upravljati Srbijom, a sad im se na tacni daju krupna javna preduzeća, bez konkursa. Jovanović ukazuje i na kadrovsku politiku koju vidi kao potpuni promašaj, oličen u izboru nekvalifikovanih, nekompetentnih kadrova, bez radnog iskustva, ali zato poslušnika. Sve češće se čuje da se neko hvali da je vojnik partije, zbog čega su se ljudi ranije stideli, primećuje sagovornik NIN-a. Kao ključni problem koji se pokušava ugurati pod tepih on, ipak, ističe prikrivanje uloge tajkunsko-političarske klike u raspadu zemlje. Za izlazak iz krize se ne postavlja pitanje tajkuna, načina bogaćenja i eksploatacije rada. Navodno rešenje traži se preko leđa onih koji tome nisu doprineli, kaže Jovanović i podseća da nema saglasnosti sindikata, poslodavaca i države, ali se zato veoma insistira na predrasudi o lenjosti.

Nešto slično kao u slučaju Grčke, čijim nas primerom neprekidno zastrašuju. A predrasude se teško razbijaju, čak i kad postoje podaci kao što su oni iz nedavno objavljenog istraživanja pariskog Centra za ekonomska istraživanja za ekspanziju privrede i preduzeća, kojim je meren stvarni broj radnih sati u svakoj članici EU u poslednje četiri godine. Pokazalo se da najviše rade Rumuni i Grci, slede Mađari, Bugari i Hrvati, Nemci su negde u sredini, a najmanje rade Finci i Francuzi. Grčki radnik prosečno radi više nego nemački, ali problem je u stepenu i načinu eksploatacije rada koliki je deo neplaćenog rada. Kod nas i u Grčkoj je ogroman, kaže Jovanović, dodajući zanimljivu temu za razmišljanje: Gde imate najbogatije ljude? U najsiromašnijim zemljama sveta.

Potpuno je jasno da Srbija treba da se reformiše, i tu ćete pronaći konsenzus, kaže Marina Raguš. Osnova svih reformi, koje bi trebalo da unaprede standard građana, jesu pare. Koliko finansijski bolje stojite, toliko strategijski kvalitetnije možete da planirate. Do sada smo slušali kako smo lenji i neodgovorni, kako su prethodne garniture opljačkale Srbiju i kako moramo da živimo od onoga što zaradimo. Ili, previše je zaposlenih u državnom i paradržavnom aparatu. To znači, budžet je preopterećen, pare hitno trebaju i - seci. Po kome? Uvek po najranjivijima. Upravo po onima koji ne mogu biti odgovorni za nepostojanje sistema, partijsko zapošljavanje, pljačkašku privatizaciju i sistematsko uništavanje Srbije uvek prema meri krupnog kapitala opasnih namera i sumnjivog porekla. I zato se reformski zakoni usvajaju po hitnom postupku i uz što redukovanije prisustvo javnosti, kaže naša sagovornica.

Šta nas, dakle, čeka oporavak za dve godine ili nešto drugo? Bez privrednog rasta, uz radikalne rezove i bez jakih institucija, Srbija može lako da sklizne u turbulentna vremena. Trenutno prisutna autodestrukcija koju beleži sve crnja hronika, ubrzo bi mogla da primi oblik destrukcije koja će da locira metu na mesto koje joj je sažvakalo i poslednju nadu. E, to je jedna od najopasnijih posledica ovakvog stanja, koja nikome dobra neće doneti, upozorava Marina Raguš.