Između medveda i anakonde

Foto Fonet - AP

Ili si sa nama, ili si protiv nas, glasi mantra koju bi Beograd najradije da ne čuje. Ili bar da u vreme kada se svet, zbog krize u Ukrajini i obaranja malezijskog aviona, vraća na hladnoratovske pozicije, bude ono što je nekada bila Titova Jugoslavija. Iako je politika nesvrstavanja podrazumevala distancu od vojnih blokova tadašnjeg Atlantskog i Varšavskog pakta maršalova doktrina se držala pravila i sa Amerima i sa Rusima. Upravo je jedan od najvažnijih aspekata takve politike novog nesvrstavanja njena međunarodna vojna saradnja.
Od kada je izbila kriza u Ukrajini, Srbija je postala jedina zemlja u Evropi koja izvodi vojne vežbe i sa oružanim snagama Rusije i SAD.

Prvi vidljivi rezultat saradnje sa Rusima predstavlja dogovor o zajedničkoj srpsko-ruskoj vežbi specijalnih i vazdušno-desantnih snaga VS i Rusije, čije se izvođenje planira u periodu septembar-oktobar 2014. godine. Vežba ruskih i srpskih specijalaca trebalo bi da bude konkretan korak u saradnji dve vojske od kada je poslednjih godina ona formalno intenzivirana. Težište planiranih aktivnosti, prema najavama iz Ministarstva odbrane, biće na zajedničkim vežbama i obuci. Pripadnici VS će u avgustu učestvovati na Tenkovskom biatlonu na plesu tenkova u Rusiji, takmičenju koje treba da postane nezvanično svetsko prvenstvo pripadnika oklopnih jedinica.

Sve vreme Ministarstvo odbrane i Vojska nastavljaju sa razvojem bilateralne vojne saradnje i sa SAD. Najznačajniji vid takvog vojno-diplomatskog očijukanja sprovodi se sa Evropskom komandom Oružanih snaga Amerike. Pre tri godine, deset padobranaca iz te komande obučavalo se u planinama Srbije, sa članovima elitnog 63. padobranskog bataljona.

Poslednja zajednička vežba u sklopu saradnje sa američkom vojskom, pod nazivom Platinasti vuk 14, održana je od 30. juna do 11. jula 2014. godine u bazi Jug, na kojoj su učestvovali vojnici iz zemalja NATO kao i onih koji bi rado u NATO jato.

U oktobru se u Srbiji može dogoditi svojevrsni vojno-diplomatski paradoks globalnih razmera, pa da ruski padobranci budu u vazduhu, a američki marinci na kopnu, u okolini baze Jug, gde će sprovesti nastavak vežbe Platinasti vuk 15.

Sve srpske vlade od 5. oktobra 2000. godine, pa i ova, nastojale su da na različite načine sarađuju sa Alijansom, ali da ta saradnja ima što manji odjek u javnosti. Prvenstveni razlog je činjenica da se ta javnost, bolje reći biračko telo, u svim ispitivanjima javnog mnenja približno dvotrećinskom većinom protivi ulasku Srbije u NATO, mahom zbog sećanja na bombardovanje od strane Alijanse 1999. godine, prethodne upletenosti NATO u ratove u Hrvatskoj i Bosni na strani suprotnoj od srpske, ali i akcija u Avganistanu, Iraku, Libiji.

Tako se bez prevelike pompe sa Amerikancima održava vojničko savezništvo kroz Program državnog partnerstva, gde Ministarstvo odbrane i VS razvijaju veze sa Nacionalnom gardom Ohajo. Upravo su ti kontakti ključni za dalji razvoj baze Jug, odnosno Centra za obuku jedinica za multinacionalne operacije VS, što podrazumeva i praktičnu obuku u pružanju pomoći civilnom stanovništvu prilikom kriznih situacija i elementarnih nepogoda i katastrofa...

Kada je u pitanju školovanje naših oficira na zapadnim vojnim školama, uočava se jedan kuriozitet dok nismo postali član Partnerstva za mir ovo školovanje jer bilo potpuno besplatno, ali ne i kada smo ušli u ovu vrstu saradnje.

Kao ravnoteža, u Nišu već funkcioniše srpsko-ruski humanitarni centar koji takođe ima ambiciju da postane regionalni. To govori da će povratak Rusije na Balkan ići trasom Južnog toka. Rusi Kosovo inače smatraju za veštačku NATO tvorevinu, koja predstavlja svojevrsnu odskočnu dasku (bazu) za potencijalna dejstva usmerena ka Rusiji. Pored toga američko prisustvo na Kosovu i Metohiji može predstavljati pretnju po Južni tok, a dokaz za to je da većina američkih vojnika na Kosovu jesu obaveštajci (LMT timovi - Timovi za monitoring) kao i da je na tom području stacionirana najelitnija izviđačka jedinica američke vojske. Pored ostalog, njihov zadatak svakako može biti i prikupljanje obaveštajnih podataka o Južnom toku.

Analitičar Dragomir Anđelković podseća da je Srbija krajem 2007. proglasila vojnu neutralnost, ali usled političkih promena koje su ubrzo nastupile, ona suštinski nije zaživela.
Radilo se o pukoj formi koja je donekle obavezivala vlast ali joj nije nametala adekvatan sadržaj. U skladu sa tim Beograd je na mnogim poljima nastavio jednostranu saradnju sa Severnoatlantskim paktom, kao da teži ulasku u taj vojni blok a ne da je Srbija neutralna. Opet, izbegavala se iole ozbiljnija, a kamoli simetrična saradnja sa drugim vojnim savezom u Evropi ruskim ODKB-om. Posle 2012. godine stvari su počele da se menjaju. Naredne, 2013. godine Srbija je postala član političkih struktura ODKB-a, to jest počela je i sa tim paktom da uspostavlja veze bar donekle nalik onima koje ima sa NATO, naglašava Anđelković.

Diversifikacija politike odbrane Srbije logičan je potez, jer u prošlom periodu klatno je, bez ikakve koristi, isuviše otišlo na jednu stranu. Deluje kao presedan da vojni odnosi između Srbije i SAD, odnosno Srbije i NATO, budu mnogo bolji od političkih i ekonomskih odnosa, a da je Srbija istovremeno vojno neutralna država. To je jedinstven fenomen u svetu, odnosno takav je status odnosa rezervisan samo za banana države.

Vojni analitičar Aleksandar Radić, pak, ukazuje da smo u ovu situaciju došli zbog sticaja okolnosti, a ne zbog dugoročnog planiranja i promišljanja. Donedavno su Rusi pokazivali interes za delovanje u okviru Partnerstva za mir, a s druge strane, prema tumačenju naših političara, Partnerstvo za mir ne narušava vojnu neutralnost, smatra Radić.

Srbija je, koristeći taj mehanizam Partnerstva za mir, kao i bilateralnu saradnju sa vodećim silama, pre svega sa SAD, učestvovala na sličnim vežbama, ali zvanični Beograd uvek može reći da to nisu vežbe NATO. Istovremeno je, ukazuje Radić, potpuno jasno da se te vežbe održavaju sa zemljama koje su članice Alijanse ili teže članstvu.

Nedavno usvojen dokument američkog kongresa pod nazivom Akt o prevenciji ruske agresije 2014, pored toga što omogućava američkom predsedniku Baraku Obami da transportuje oružje u Ukrajinu, uključuje i veće aktivnosti američke armije u SrbijiDokumentom, koji je objavljen na ruskom portalu Kontinentalist, planira se i osnivanje novog fonda. Fond za evropske partnere NATO koji, kako je to definisano zvanično, ima za cilj podršku jačanju i širenju vojne saradnje NATO u Evropi. Zemlje koje se navode su Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Srbija i Kosovo. U dokumentu se takođe jasno definiše oružane snage Kosova, što otkriva da je plan stvaranja vojske Kosova strateška odrednica SAD od koje se neće odustati.

Tako je u američkoj vojnoj bazi Hoenfels u Nemačkoj, na međunarodnoj vojnoj vežbi Zajednički odgovor 2, učestvovalo 4.000 vojnika, od toga najviše američkih, ali i 1.725 pripadnika snaga drugih zemalja iz 14 država, uglavnom članica NATO. Među nekoliko država čiji vojnici prisustvuju vežbi a nisu u Alijansi je i 30 vojnika iz Srbije, ali i devet sa Kosova.

Na pitanje otkud srpske snage pored kosovskih, potporučnik Nemanja Aranđelović, iz srpskog vojnog sastava, odgovara: Kosovo ne učestvuje. Oni su ovde zbog neke vrste obuke. Ja sam izvestio da su prisutni, ali sam dobio zadatak da, pošto oni nisu ovde sa nama, mogu da nastavim dalje.

Pa ipak, prištinski dnevnik Tribuna objavio je vest da Bezbednosne snage Kosova i Vojska Srbije učestvuju na zajedničkoj vojnoj vežbi, uz podatke da su sve zemlje učesnice na veb-stranici NATO navedene kao saveznici NATO, zemlje članice, partneri - budući članovi, kao i da je ovo prvi put da 28 članica i ceo taj vojni savez priznaju Kosovo kao partnera.

Tokom svoje istorije Srbija je bila sve samo ne vojno neutralna država, da bi se deklarisala kao vojno neutralna kroz rezoluciju 2007. godine, ali ni do danas ova strategija nije bila jasno predstavljena ni u jednom zvaničnom državnom dokumentu.Interpretacija ovog pojma ostaje nejasna. Izostanak pravno obavezujućeg karaktera, javne debate ili objašnjenja javnosti celog koncepta, pokazuje daSrbija danas deluje više kao strateški dezorijentisana, nego kao zaista neutralna država. A da bi bila stvarno neutralna, to treba da priznaju velike sile, zbog kojih se neutralnost i deklariše. Da li će uravnoteženi vojni odnosi Beograda sa Vašingtonom i Moskvom doprineti boljem međunarodnom tretmanu Srbije? Odnosno, kako će se Vojska Srbije snaći između ruskog medveda i američke anakonde, kako se naziva strategije kojom SAD opkoljava i guši Rusiju. Pošto jedina valuta kojom Srbija još može da trguje jeste njen sadašnji geopolitički položaj, ne treba i njega jeftino prodavati.