Zbogom snovima

Teza da fizička ograničenja ljudi ne bi smela da predstavljaju prepreku u razvoju zemlje, nedavno je na velika vrata stigla i kod nas. Reformski set zakona ne kaže izričito da će ljudi morati da spavaju manje, rade više i smisle kako da u tom tempu izdrže do pozne starosti, ali je sasvim jasno da se aktuelna vlada između američkog koncepta u kome ja san precenjena potreba i severnoevropskog po kom je produktivnost veća kada je čovek odmoran, izabrala prvi. A da bi nam to bilo još jasnije premijer Vučić je pozvao na buđenje i opisao svoj lični primer radi 15 sati dnevno i tako će raditi dokle god bude mogao da izdrži, mada mu zdravlje nije najsjajnije.

Treba li uopšte pomenuti da su posle ove izjave svi funkcioneri SNS-a i veliki broj članova vlade pohrlili da u medijima izlože svoj slučaj nespavanja i predanog rada? Saznali smo da Rasim LJajić ne pamti kada je prespavao više od tri sata u kontinuitetu, da Aleksandru Antiću uvek nedostaje bar pola sata sna, a da Zorana Mihajlović ustaje u pet... Nikom od njih nije teško, kažu, jer veruju u promene, a krajnje je vreme da poverujemo i mi. Ne želimo valjda da doživimo sudbinu beskorisnog Alberta Ajnštajna koji nas ničim nije zadužio jer je morao svake noći da spava punih devet sati?

Ipak, građani neće biti prepušteni sami sebi u toj paklenoj borbi protiv sna koga stručnjaci i dalje svrstavaju u fiziološke potrebe. Moći će jednim klikom na tastaturi da uđu u neki od mnogobrojnih onlajn kurseva koji nas uče kako da sa četiri sata sna budemo produktivniji nego sa osam. I koji uvek počinju poučnim primerom: Pre ovog kursa sam spavao i do 10 sati, ali sam bio apatičan, izlomljen i nefunkcionalan. Sada spavam duplo manje, stižem sve i osećam se neuporedivo bolje. A ako kurs ne radi tu su uvek udarnički povici aktera vlasti koji zovu na buđenje.

Da li je to moguće, za NIN objašnjava dr Petar Ristović, psihijatar-psihoterapeut: Mada je funkcija spavanja još uvek nepoznata, zna se da je ono neophodno za preživljavanje i opstanak u životu. Uskraćivanje spavanja može dovesti do niza poremećaja, telesnih oštećenja pa čak i smrti! Da bi se odgovorilo na pitanje da li su posledice nespavanja opasne, ili bezazlene, u laboratorijskim uslovima su rađeni eksperimenti, vršena je deprivacija (oduzimanje) spavanja. Nakon toga ispitivane su različite sposobnosti, motivacija, raspoloženje... U većini istraživanja su potvrđene negativne posledice: pospanost, umor i sniženo raspoloženje navode skoro svi ispitanici. Simptomi su se pogoršavali sa dužinom lišavanja spavanja, javljale su se greške u opažanju pa i halucinacije. Postizani su slabiji rezultati na testovima kognitivnih sposobnosti i na zadacima pamćenja, opadala je sposobnost logičkog mišljenja i kreativnosti. Loše postignuće na testovima je bilo moguće kompenzovati višom motivacijom, ali nakon 48 sati i više nespavanja to je nemoguće.

Sa svim tim istraživanjima su bili upoznati i Amerikanci (mnoga su i lično obavili) ali im se nikako nisu uklopila u današnju sliku kapitalizma po kojoj san direktno šteti ne samo proizvodnji već i potrošnji život mora da se odvija 24 sata jer onaj koji spava niti pravi, niti kupuje, niti troši... Zbog toga su odlučili da pristupe malo invazivnijim eksperimentima, posebno kada su biolozi utvrdili da ptice koje se sele u toplije krajeve danima mogu da ne spavaju, da jedna od njih belokruni strnad - može bez problema da ostane budan sedam dana. I ne samo budan već i funkcionalan danju traži hranu, a noću leti bez trunke odmora.

Ministarstvo odbrane SAD nije štedelo novac u poslednjih pet godina da bi naučnici proučili moždane aktivnosti ovih ptica i da bi ih implementirali u ljude. Cilj celog projekta je stvaranje besanog vojnika, koji će u prvoj fazi istraživanja moći da se bori sedam dana bez spavanja, da bi u sledećoj fazi mogao i dva puta duže uz potpuno očuvanje mentalnog i fizičkog učinka. I, projekat, naravno, nije predstavljen kao nešto što će stimulisati budnost (to je posao farmaceutskih kompanija koje nas sve više bombarduju čudotvornim pilulama) već će umanjiti potrebu za spavanjem. A ta nežnija formulacija zvuči sasvim prihvatljivo i za civilno stanovništvo jer teško bi se mogao naći menadžer koji bi odbio takvu ponudu. Uostalom, savremeno društvo ga je već pripremilo za tu neminovnost jer većina nema pravo nikada da isključi telefon, što znači da im san može uvek biti prekinut.

Kao što je istorija pokazala, ratne inovacije se na kraju neizbežno asimiluju u širu društvenu sferu, i besani vojnik će biti preteča besanog radnika ili potrošača. Proizvodi za razbuđivanje, koje će agresivno promovisati farmaceutske kompanije, postaće prvo opcija za određeni stil života, a kasnije za mnoge i nužnost. Tržišta od 24 sata sedam dana u nedelji i globalna infrastruktura za kontinuirani rad i potrošnju već duže vreme postoje, ali trenutno se stvara ljudski subjekat koji će se njima prilagoditi: mali uvid u neke od paradoksa života u kapitalizmu 21. veka, reči su kojima je DŽonatan Kreri, profesor teorije moderne umetnosti na Univerzitetu Kolumbija, prokomentarisao u časopisu Le Monde diplomatique, istraživanja Ministarstva odbrane, uz konstataciju da se tako nešto i moglo očekivati posle pada vrednosti živog rada nakon čega su odmor i zdravlje ljudi prestali da budu ekonomski prioriteti.

A samo jedan vek ranije je delovalo da će nas modernizacija usmeriti u sasvim drugom pravcu. Engleski filozof, matematičar i dobitnik Nobelove nagrade za književnost Bertrand Rasel je verovao da će razvoj tehnologije osloboditi čoveka robovanja radu i da će bolje upravljanje društvom dovesti do radnog vremena od četiri sata, koje će dozvoljavati da pojedinci ispune sve ostale potrebe od potrebe za odmorom do kulturne i naučne nadgradnje. Da je sve to potrebno ljudskom organizmu nisu smatrali samo filozofi, čak su i upravnici fabrika krajem 19. veka, nakon najgoreg zlostavljanja radnika tokom industrijalizacije, shvatili da je isplativije radnicima omogućiti period odmora jer se na duže staze pokazuju kao efikasniji. Zbog toga se do sredine 20. veka stiglo do obrasca od osam sati spavanja, osam sati rada i osam sati slobodnih aktivnosti, da bi se onda pristupilo ubrzanom urušavanju tog obrasca. Na osnovu izveštaja koji je radio Fajnenšel tajms, više nisu najbrojnije grupe za pomoć anonimnim kockarima, narkomanima ili alkoholičarima već radoholičarima.

Dakle, to je sudbina koju bismo i mi u skorijoj budućnosti mogli da doživimo. I da je dugo živimo (ukoliko preživimo) jer set najmodernijih reformskih zakona podrazumeva da nas udarnički elan ne napusti do 65. godine. Naš sagovornik dr Ristović kaže da je to neodrživo, a da nam ni proučavanje ptica ne može pomoći jer se njihov organizam bitno razlikuje od ljudskog. Uostalom to kaže i premijer lično zdravlje mu je narušeno i ne zna dokle će moći u ovom tempu da izdrži.

A šta ćemo mi? Možda bi bilo najbolje da malo pomnije proučimo kako san utiče na raspoloženje, da pogledamo zadovoljstvo koje isijava iz naših političara, da ga uporedimo sa Ajnštajnovim mentalnim stanjem i da onda zaboravimo na sve to, jer je imperativ kako-tako sačuvati posao.

A moglo bi i humanije

Prema podacima OECD-a produktivnost radnika je mnogo veća u slučajevima kada imaju kraće radno vreme i bolje plaćene poslove. Recimo, Grci na poslu provode najviše vremena - više od 2.000 časova godišnje, Nemci oko 1.400, a produktivnost u Nemačkoj je 70 odsto veća.

Oslanjajući se na ove podatke švedski grad Geteborg odlučio je da od 1. jula testira šestočasovno radno vreme za službenike, u nadi da će se dokazati veća produktivnost. Ukoliko se pokaže da radnici nakon toga imaju bolje mentalno i fizičko zdravlje, očekuje se da cela Švedska pređe na šestočasovno radno vreme. Ipak, najdalje u želji da rastereti radnike je otišao meksički magnat Karlos Slim koji je predložio da ljudi rade samo tri dana u nedelji. Ali kome je bitno šta misli već četiri puta zaredom najbogatiji čovek na svetu prema Forbsovoj listi.