19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Godina 1914. je početak velikog stradanja naroda Evrope čije posledice se osećaju do današnjih dana. Početak tog međunarodnog stradanja Kraljevina Srbija obeležila je prvom pobedom saveznika u Velikom ratu Cerskom bitkom, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića.
U zoru 12. avgusta 1914. godine jedinice Pete armije austrougarske vojske prešle su Drinu kod Loznice, a jedinice njene Druge armije Savu kod Sremske Mitrovice i Šapca. Neprijatelj je u zauzetim krajevima sejao pustoš i smrt baš u skladu sa naređenjem komandanta Devetog austrougarskog korpusa: prema tom narodu (srpskom) svaka humanost je izlišna i štetna! Ko u ovom trenutku bude i najmanje milostiv biće najstrože kažnjen!
Uveče, 14. avgusta 1914. general Stepanović je dobio naredbu Radomira Putnika i Živojina Mišića da povrati Šabac po svaku cenu, svim raspoloživim sredstvima. Prva armija je postavljena na levu obalu Kolubare, na prostor Ub-Valjevo. Neprijatelj je te noći uporno i neprekidno napadao i polako potiskivao jedinice srpske Treće armije ka Valjevu. I pored hrabre odbrane, povlačenje je bilo neminovno.
Suočena s tim, ujutro 15. avgusta, srpska Vrhovna komanda je izdala naredbe:
Treća armija mora i po svaku cenu da zatvori pravac ka Valjevu u dolini Jadra i da Druga armija izvrši marš-manevar od Koceljeve ka selu Tekeriš na Ceru te da svom snagom udari na levi bok neprijatelja koji napada Treću armiju u dolini Jadra.
Ove odluke bile su od ključnog značaja. One su omogućile da se slabije snage, ali vođene superiornim komandovanjem na najbolji način suprotstave mnogo jačem neprijatelju i dođu do pobede. Srpskom pobedom čak je usporena koncentracija austrougarskih trupa na Ruskom frontu. U bici na Ceru srpska vojska izgubila je više od 16.000 vojnika, podoficira i oficira, a Austrougarska oko 25.000 ljudi, od čega je 4.500 bilo zarobljeno.
Cerska bitka je tipičan primer susretne bitke. Naime, umesto da se ukopava i pravi odbrambene položaje i da čeka neprijateljski napad, srpska vojska je hrabro krenula u susret neprijatelju sa namerom da ga iznenadi i napadne pre nego što on razvije sve svoje snage od čak 200.000 vojnika. Strahovit čeoni sudar dveju vojski započet je u noći između 15. i 16. avgusta kod sela Tekeriš. Posle žestokih borbi 21. austrougarska divizija počela je da se povlači, a nedugo zatim, domino efektom, i 8. austrougarski korpus bio je primoran na povlačenje, a to je pak sa svoje strane primoralo i 5. austrougarsku armiju da odstupi preko reke Drine.
Dakle, suprotno očekivanjima neprijatelja da se srpska vojska sprema za odbranu i čeka napad, ona mu je hrabro krenula u susret, iznenadila ga i surovo ga porazila. Održala mu je pravu lekciju iz modernog poimanja rata.
U knjizi Zapiši to, Kiš, češki pisac i novinar Egon Ervin Kiš, govoreći o porazu austrougarske vojske u bici na Ceru, izvestiće svoju redakciju sledećim tekstom:
Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali između čitavih kolona komore ili gazili kroz rovove pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske. Opšta depresija izražavala se javnim negodovanjem protiv vođa: Potpuno nesposobni stari magarci su naši generali. Ko ima protekciju, poverava mu se sudbina stotinu hiljada ljudi. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju.
Zbog zasluga u komandovanju bitkom komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode. Na kraju borbi, Srbi su otkrili dokaze o strašnim zločinima u gradovima i selima koje je austrougarska vojska okupirala. Zločini su počinjeni na teritoriji Mačve, Jadra, Rađevine, Pocerine. U Prnjavoru, Lešnici, u Petkovici, Lipolistu, Culjkoviću, Dobriću, Bogosavcima ubijali su starce, žene, masakrirali decu.
Masovna silovanja žena i devojaka, ubistva sveštenika i masakriranje ranjenika u Šapcu, potakli su srpsku vladu da angažuje nastavnika medicinskog fakulteta i eksperta sudske medicine Švajcarca Arčibalda Rajsa da sačini studiju o ovim mnogobrojnim zločinima.
Rajs je došao u Mačvu, obišao poprišta zločina, razgovarao sa preživelim meštanima, sa austrougarskim ratnim zarobljenicima, srpskim vojnicima i oficirima i dolazio do zaista neverovatnih podataka. Zabeležio je da su ljudi ubijani na najsurovije načine: bili su raspeti konjima, izbodeni bajonetima, spaljivani u školama. Rajs je sistematski popisao broj žrtava, načine na koji su umoreni i njihovu starost.
O stradanjima srpskih civila pisali su tada i brojni novinari i publicisti. O zločinima svedoče dopisnik pariskog Ilustrasiona Anri Barbi i američki novinar DŽon Rid. Rid je zabeležio da su kilometrima hodali po Mačvi i nailazili na napuštena sela koja su zarasla u korov. Pričao je o ljudima koje su sabijali u crkve i žive zapalili, dok su vojnici čekali sa puškama kako bi pucali u svakoga ko uspe da se probije iz tog ognja; pisao je o deci koja su ubijana...
Francuski novinar Barbi je tada zabeležio: Prinuđen sam da žigošem strahovita varvarstva austrougarskih trupa. Da nisam svojim očima video njihova nedela, ne bih verovao u zločine Ta moćna Austrougarska pokazala je zastrašujuću bestijalnost kakvu Evropa nije videla. Po zločinima se naročito ističe 42. landsver divizija koju će zato prozvati vražija divizija. NJeni su pripadnici većinski Hrvati pristaše frankovaca. Svoje prvo odlikovanje malu srebrnu medalju za hrabrost steći će tada u Mačvi i austrougarski podoficir Josip Broz.
Austrougarska država je potpisnica Haškog ratnog prava, ali se tih odredbi u Srbiji nije držala. Pravdali su se lakonski da Srbija nije potpisnica, te ni oni ne moraju da se pridržavaju tih međunarodnih normi.
Standard duplih aršina prema srpskom narodu, biće ispoljen u nekoliko navrata tokom dvadesetog veka.
Planinu Cer na koju bečki planeri nisu ni obratili pažnju u svojim štabnim igrama izabraće vojvoda Stepa za odsudni otpor napadaču pred srpski kontranapad, uz čuvenu poruku noćas je Srbija na Ceru!
Vojnici i starešine osećali su to i bez njegove naredbe a siloviti srpski kontranapad razbio je neprijatelja, dok su se proplanci Cera plavili mrtvima i ranjenima. Smene i tenzije pljuštale su u austrougarskoj vojsci a bečka štampa opisuje surove planine i poteškoće, samo da se sakrije razmera udesa balkanske vojske Oskara Poćoreka. London, Pariz i Petrograd slavodobitno pišu o prvoj savezničkoj pobedi, i veličaju srpsku vojsku koja ju je izvojevala.
Cerska bitka predstavlja remek--delo ratne veštine, a kao izuzetan primer prelaska iz strategije odbrane u kontranapad, ona se i danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama uključujući i američki Vest point.
