Putinov san o Evroaziji

Foto AP

Eskalacija konflikta u Ukrajini između vlade koja ima podršku Zapada i od Rusije podržanih separatista postavlja temeljno pitanje: koji su dugoročni ciljevi Kremlja? Iako je neposredni cilj ruskog predsednika Vladimira Putina bio ograničen na ponovno sticanje kontrole nad Krimom i zadržavanje uticaja na ukrajinsku politiku, njegova dugoročna ambicija je mnogo veća.

Tu ambiciju nije teško uočiti. Čuvena je njegova izjava kako je raspad Sovjetskog Saveza najveća katastrofa dvadesetog veka. Stoga je njegov dugoročni cilj da SSSR obnovi u nekom obliku, možda kao nadnacionalnu uniju država članica po uzoru na Evropsku uniju.

Cilj nije neočekivan: negirala to ili ne, Rusija je sebe uvek videla kao veliku silu koja treba da bude okružena tampon-državama. Tokom carske epohe, imperijalna Rusija je vremenom širila svoj domašaj. Pod boljševicima, Rusija je izgradila SSSR i sferu uticaja koja je obuhvatala većinu centralne i istočne Evrope. Sada, pod Putinovim podjednako autokratskim režimom, Rusija planira da vremenom uspostavi veliku Evroazijsku uniju.

Evroazijska unija zasad je samo carinska unija, ali iskustvo EU sugeriše da uspešna zona slobodne trgovine tokom vremena vodi široj ekonomskoj, monetarnoj i konačno političkoj integraciji. Ruski cilj nije da stvori nešto nalik na Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA); cilj je da se stvori nova EU, u kojoj će Kremlj držati sve stvarne poluge vlasti. Plan je jasan: početi s carinskom unijom - inicijalno sastavljenom od Rusije, Belorusije i Kazahstana - pa joj pridodati većinu bivših sovjetskih republika. I zaista, sada su u igri i Jermenija i Kirgistan.
Kad šira carinska unija bude uspostavljena, trgovinske, finansijske i investicione veze unutar nje ojačaće do tačke na kojoj će njene članice stabilizovati međusobni devizni kurs. A onda, možda par decenija nakon formiranja carinske unije, članice će razmotriti stvaranje monetarne unije sa zajedničkom valutom (evroazijskom rubljom?) koja će biti korišćena kao obračunska jedinica, sredstvo plaćanja i valuta u kojoj će biti čuvane devizne rezerve.

Kao što pokazuje iskustvo evrozone, uspostavljanje funkcionalne monetarne unije zahteva bankarsku, fiskalnu i punu ekonomsku uniju. A jednom kada se članice odreknu svog suvereniteta nad fiskalnim, bankarskim i ekonomskim poslovima, mogla bi da im zatreba i delimična politička unija kako bi obezbedile demokratski legitimitet.

Realizacija ovakvog plana zahtevala bi prevazilaženje ozbiljnih izazova i izdvajanje velikih finansijskih sredstava tokom višedecenijskog perioda. Ali prvi korak jeste carinska unija i, u slučaju Evroazijske unije, ona bi morala da uključuje Ukrajinu, najvećeg zapadnog suseda Rusije. To je razlog zbog koga je Putin toliko pritiskao bivšeg predsednika Viktora Janukoviča da odustane od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. To je, takođe, razlog zašto je na rušenje Janukovičeve vlade odgovorio zauzimanjem Krima i destabilizacijom istočne Ukrajine.

Nedavni događaji dodatno su oslabili tržišno orijentisane, Zapadu naklonjene struje u Rusiji, a ojačale one državno-kapitalističke, nacionalističke frakcije, koje se sada zalažu za brže formiranje Evroazijske unije. Posebno će tenzije u odnosima sa Evropom i Sjedinjenim Državama zbog ukrajinske krize ruski izvoz energenata i sirovina - kao i pravac gasovoda - okrenuti ka Kini i ostatku Azije.

Isto tako, Rusija i njeni partneri iz BRIKS grupe (Brazil, Indija, Kina i Južna Afrika) dogovorili su formiranje razvojne banke koja treba da bude alternativa Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, koje su pod kontrolom Zapada. Otkrića o elektronskom nadzoru od strane SAD mogla bi Rusiju i druge neliberalne države da navede na restrikciju pristupa internetu i stvaranje sopstvenih nacionalno kontrolisanih mreža za protok podataka. Priča se čak i o tome da Rusija i Kina žele da kreiraju alternativni sistem međunarodnih plaćanja kao zamenu za SWIFT sistem, koji SAD i Evropa mogu da koriste za nametanje finansijskih sankcija Rusiji.

Stvaranje sveobuhvatne Evroazijske unije - koja bi postepeno trgovinskim, finansijskim, ekonomskim, komunikacionim i političkim vezama bivala sve manje vezana za Zapad - možda je samo sanak pusti. Odsustvo reformi i negativni demografski trendovi u Rusiji impliciraju nizak potencijalni rast i nedovoljne finansijske resurse za stvaranje fiskalne i transferne unije potrebne da bi se u nju privukle i druge zemlje. Ali Putin je ambiciozan i - kao i druge autokrate u centralnoazijskim zemljama - mogao bi da ostane na vlasti još decenijama. I sviđalo se to nekome ili ne, čak i Rusija kojoj nedostaje dinamizam potreban da bi se uspelo u proizvodnom sektoru i industrijama budućnosti ostaće sirovinska supersila.

Revizionističke sile poput Rusije, Kine i Irana čine se spremnim na konfrontaciju s globalnim ekonomskim i političkim poretkom koji su SAD i Zapad uspostavili posle kolapsa SSSR-a. Ali sada jedna od tih revizionističkih sila, Rusija, agresivno radi na tome da ponovo stvori nešto nalik carstvu i sopstvenu sferu uticaja.

Na nesreću, sankcije koje SAD i Evropa uvode Rusiji, iako neophodne, samo će ojačati uverenje Putina i njegovih nacionalističkih, slovenofilskih savetnika da budućnost Rusije ne leži na Zapadu, nego u zasebnim integracionim projektima na Istoku. Američki predsednik Barak Obama kaže da ovo nije početak novog Hladnog rata; trenutni trendovi sugerišu drugačije.