Čovek na koga niko nije računao

Foto AP

Vladimir Putin, čovek o kojem se danas opet najviše govori u svetu, došao je na vlast pre petnaest godina. Prvi ruski predsednik Boris Jeljcin imao je do kraja mandata nepunu godinu. Međutim, on je u ove dane 1999. već bio odredio ko će ga naslediti na vlasti i kome će predati ključeve Kremlja. Još ranije je odlučio da se povuče, istrošen i politički i životno, pa je na sve strane tražio naslednika. Jeljcin tu nije ništa prepuštao slučaju, da njegova Rusija ne bi prošla iskušenje koje je sa njim prošla; u protivnom, od Rusije na kolenima (njegove reči) ne bi ništa ostalo. Znao je: prvo lice, bez obzira na to kako se ono naziva - car, gensek, ili predsednik - po ruskoj tradiciji odgovara za sve, i njega svi pitaju. Jeljcin će o toj najvećoj tajni, o svom odlasku i svom nasledniku, progovoriti na samom isteku te godine, u podne 31. decembra.

Nije, međutim, Jeljcin samo tih nekoliko meseci svoje poslednje predsedničke godine, kada je premijere menjao kao perčatke (rukavice), selektovao naslednika. Godinama je pred njim defilovalo nemalo potencijalnih kandidata, onih koji su imali neke šanse i onih koji su se samokandidovali: mladi Boris NJemcov, Jeljcinov ljubimac; lider Belorusa Aleksandar Lukašenko (sa kojim je Jeljcin započeo obnovu malog SSSR-a formirajući savez Ruske Federacije i Belorusije); nama dobro znani zvanični naslednik Viktor Černomirdin (sa Martijem Ahtisarijem nam je nametao mir posle agresije NATO, dugogodišnji premijer, ali i američki proteže); kao naslednik slovio je i teškaš ruske politike Jevgenij Primakov (premijer koji spasava ruska kola iz propasti, ali ga uprkos tome Jeljcin bez milosti smenjuje); probao je Jeljcin i silovika Sergeja Stepašina, koji ne uspeva na užarenom premijerskom mestu, isto kao što se nije snašao ni mlađani Sergej Kirijenko. Izbor Jeljcina pao je na onoga na koga niko nije tipovao i ko je bio daleko od očiju javnosti - na nepoznatog Vladimira Vladimiroviča Putina, tada 47-godišnjaka koji, međutim, tu ponudu ne prihvata tek tako i iz prve ruke.

Putinova putanja ka vrhu, posle godina provedenih u Sankt Peterburgu (po povratku iz KGB i Istočne Nemačke), kao pomoćnik gradonačelnika Anatolija Sobčaka, oca ruske demokratije, uz pomoć piterovaca Alekseja Kudrina i Anatolija Čubajsa, odvodi ga u Moskvu, u moćnu predsedničku administraciju, avgusta 1996. Otuda se Putin za neke dve godine obreo u svom starom jatu, na čelu Federalne službe bezbednosti (FSB), jula 1998, kao njen prvi civilni direktor. S tog mesta, Jeljcin 9. avgusta 1999. Putina postavlja za predsednika vlade, što u Dumi, za razliku od Putinovih prethodnika, glatko prolazi.

Danas Zapad više ne pita ko je Putin, nego ko će zaustaviti Putina. Ako je prvu Putinovu deceniju ispunjavao pragmatizam, taktika i reagovanje na spoljne podsticaje, od njegovog čuvenog govora na Minhenskoj konferenciji 2007. glavno mesto zauzimaju strategija i politika.
Rusiju je preuzeo kada je ona u svakom pogledu bila na kolenima, kada je u zemlji besneo terorizam, u Čečeniji separatistički rat, kada i mali zračak ekonomskog oporavka propada s još jednim bankrotom, 1998. godine. Bilo je to, po Putinu, vreme poniženja, zavisnosti i raspada. Ali za petnaest godina Rusija se menjala; i Putin sa njom. Kao u svakoj zemlji, i u Rusiji postoje osobenosti i tradicije koje se moraju uvažavati, i nema ništa gluplje nego pokušavati presađivanje tuđeg modela na sopstveno tle, rekao je jednom prilikom.

Godine 1999. ruski bruto društveni proizvod iznosio je 195 milijardi dolara, a 2013. - 2.513 milijardi dolara. BDP po glavi stanovnika 1999. je bio 1.320 dolara, a 2013. 14.800 dolara. Po obimu BDP, Rusija danas zauzima šesto mesto u svetu (bila je na 36). To je bilo moguće postići samo zahvaljujući visokim stopama privrednog rasta, a one su se godišnje kretale i iznad 7-8 procenata, kao i činjenici da globalnu ekonomsku i finansijsku krizu Rusija podnosi bolje nego što je iko prognozirao. Ruske devizne rezerve 1999. iznosile su 12,6 milijardi dolara, a na isteku 2013. one su 511 milijardi dolara; a uz njih treba dodati zamašna sredstva stabilizacionog i drugih fondova za krizna vremena.

Kada je Putin došao na čelo Rusije, državni dug je iznosio 78 odsto BDP, a na kraju prošle godine samo osam odsto, uz značajne plasmane u američke i druge hartije od vrednosti. U međuvremenu, Putin je otplatio sve sovjetske dugove i one preuzete u sukcesiji od sovjetskih republika (oko 150 milijardi dolara), kao i kredite uzimane po sticanju nove nezavisnosti Rusije. U Putinovoj eri, nerazvijenim i zemljama u problemima (poput Iraka), otpisano je preko 100 milijardi dolara duga (23 zemlje).

Najveće promene osetile su se u skoku životnog standarda običnih ljudi. Pored spoljnih manifestacija - onih da su Rusi postali traženi turisti, ili najveći kupci nekretnina i automobila - o tome svedoči i porast penzija i plata. Prosečne penzije su 1999. iznosile 499 rubalja a 2013. preko 10.000 rubalja (jedan evro je oko 44 rublje). Bez obzira na krizu i povremene teškoće u državnom budžetu, Putin nije odustao od redovnog planskog povećanja penzija i njihovog dovođenja na pristojnu meru, držeći ih pod ličnom kontrolom. U istom periodu, prosečne plate su povećane sa 1.522 rublje na 29.940 rubalja. Naravno, posebna su priča oni novi Rusi, multimilijarderi, moćna i brojna oligarhija visoko kotirana na Forbsovim i drugim sličnim listama po svetu.

Za poslednjih dvanaest godina (2001-2013) ruski državni budžet povećan je 22 puta, a vojni rashodi 30 puta (iznose oko 100 milijardi dolara, treći posle SAD i Kine). Prosečne plate onih koji žive na budžetu države (budžetnika) povećana su u tom periodu za 18,5 puta, a penzije 14 puta.

Putin je u ruskoj privredi napustio liberalni model i počeo da forsira državni sektor, ne zaustavljajući privatizacije korisne za državu (vratio je državi 256 nalazišta nafte, gasa i ruda, Gasprom - tu rusku kravu muzaru; nacionalizovao je 65 odsto naftne i 95 odsto gasne industrije). Podignuta je nova modernizovana industrija, obnovljena poljoprivreda (već pet godina zaredom Rusija zauzima drugo ili treće mesto po izvozu žita, pretekavši SAD na četvrtom mestu); izvoz vojno-industrijskog kompleksa premašuje 20 milijardi dolara godišnje. Međutim, sve to nije dovoljno, smatraju kritičari, za zemlju koja i dalje previše zavisi od izvoza nafte i gasa, i privredu koja nikako da uhvati korak sa onima s kojima bi Rusija da se ravna.

Putin je znao da iskoristi svetski bum cena nafte i gasa na svetskom tržištu, a to su glavni ruski izvozni artikli i glavni izvor deviznih prihoda koji pune državnu kasu kao nikada u ruskoj istoriji. Tu šansu je imao i SSSR, i to dva puta (prva i druga svetska naftna kriza), ali on nije na čelu imao Putina, nego već oronulog Brežnjeva, zatim bolesnog Andropova, onda polumrtvog Černjenka, pa neuspešnog reformatora Gorbačova; na kraju i onog koji je želeo vlast po svaku cenu, pa i po cenu likvidacije SSSR - Jeljcina.

Bez obzira na to koliko su mu preveliko breme ostavili prethodnici, a svakako jesu, Putin (62), u punoj političkoj snazi, sabira kamičke imperije, a o njima, kao i o istoriji, nikada ne govori loše. Prava ona ili ne, to je moja zemlja (po onoj engleskoj: right or wrong, this is my country). To je naslednik kojeg je Jeljcin tražio - suštu suprotnost sebi.