Autentična melanholija

Film s Vudijem Alenom, a koji on nije režirao, diskutabilnog je autorstva. Koliko god Vudi Alen bio u funkciji tuđih zamisli, film u kojem on nastupa nosi sva prepoznatljiva obeležja njegove personalnosti, a Matori žigolo koji je u svojstvu reditelja potpisao DŽon Turturo u značajnoj je meri potvrda ove faktičnosti.

Sve ono što je inače vudialenovsko: jevrejski humor, melanholično promišljanje sveta i međuljudskih relacija, inherentni retro stil, tematsko i režijsko udaljavanje od dominantnog narativnog trenda, blagi okus intelektualizacije, sklonost grotesci, te prigušena gluma, nalazimo i u ovom Turturovom filmu.

Matori žigolo je film koji se promišlja s pozicija njegove sopstvene marginalnosti u odnosu na manevarski prostor njegove komercijalne efektnosti, pa nije isključeno u smislu njegove estetike govoriti o jednoj vrsti pase filma.

Fingiranje malog filma s perifernim narativnim učincima rezultira, na sreću, filmom kvalitetnim u dovoljnoj meri, a da se njegova afirmacija sveta marginalaca, s jedne strane uobličena kao svojevrsno poetičko promišljanje savremenosti, nigde ne sukobi sa evidentno zabavnim karakterom njegove filmske fakture.

Premda zamišljen kao komedija i kao takav nigde ne odstupa od svog osnovnog kursa, Matori žigolo je, istovremeno, film kojem kritička komponenta (istina, posve u drugom planu!) nije strana. Prateći tandem Fioravante Marej (DŽon Turturo-Vudi Alen), od kojih Marej seksizam svog prijatelja pretvara u unosan posao, organizujući mu izdašno plaćene, kućne ljubavne avanture, Matori žigolo uspeva da ne samo balansira no i posve usklađuje grotesknost upriličenih situacija sa naoko benignim opservacijama. Takve su one o prirodi i funkciji jevrejske zajednice koja u Americi u širokim potezima radi na revitalizovanju svojih tradicionalnih vrednosti. Svakako najbizarniji, a u filmu i najefektniji je prizor suđenja kidnapovanom Mareju od strane rabinskog veća, kojem ga privodi komšijska jevrejska patrola (!!!) suda, čije se ingerencije tiču izricanja teških moralnih kvalifikativa. Teško da bi se danas sličan film o modernom jevrejstvu mogao napraviti i u samom Izraelu.

Matori žigolo nije besprekoran film, niti on ima pretenzije da to bude u ma kojoj ravni. Pojedini deficiti u priči (u nizu sekvenci u filmu trebamo višak informacija, na primer, o crnačkoj konstelaciji u kojoj Marej živi), nisu takvi da nas udaljuju od filma, a glavnina simpatija koje vezujemo za film počiva na iznimnoj glumačkoj ekipi, u kojoj se u prvom redu ističe Šeron Stoun, kao pervertirani dermatolog, koja je u zrelim godinama željna da isproba nešto od seksualnih anomalija. Izvesna nedorečenost Turturovih likova, te mestimično, njihovo samo ovlašno pozicioniranje u narativ, ne prouzrokuje, na sreću, nepremostivost između gledalačkog opuštanja i svesti da je sve to moglo daleko bolje.

Turturov pogled na svet (kao i Alenov, uostalom!) nikada nije ciničan i jedan od razloga koji čini da izvesna privrženost prati ovaj film jeste njegova autentična melanholija.