Arhiva

Izvan zakona i ljudskosti

Sandra Petrušić | 20. septembar 2023 | 01:00
Izvan zakona i ljudskosti

Foto: Shutterstock

Kada bi se u bilo kojoj civilizovanoj zemlji na uvid dobila biografija tinejdžera u kojoj piše da mu je uskraćeno pravo na slobodno kretanje van institucije a ograničeno u okviru nje, da toaletne potrebe može da obavlja samo u prostorijama bez vrata i pod nadzorom i da nikad nema pravo na privatnost, svi bi bili uvereni da se radi o teškom prestupniku koji služi nehumanu kaznu. U Srbiji takvu biografiju imaju mnogi, dovoljno je da su se rodili sa oznakom ometen u razvoju i da su završili u nekoj od prigodnih institucija.

Bar je tako bilo dok nismo doneli odluku da ubrzano potpišemo sve zakone i sve konvencije koje nam je svet ponudio a koje se tiču prava dece ili prava osoba sa invaliditetom. Toliko ubrzano da smo bili jedni od prvih koji su, nakon što je Generalna skupština UN jednoglasno usvojila Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom decembra 2006, požurili da je potpišemo čime smo smo se obavezali da ćemo svima, sa kakvim god oštećenjem da su rođeni, omogućiti učešće u društvu na ravnopravnoj osnovi. A kada smo je 2009. konačno ratifikovali, najavljeno je da će u dogledno vreme domovi u kojima žive deca sa posebnim potrebama postati prošlost, da će se težiti njihovom povratku u prirodnu ili hraniteljsku porodicu, da će se postepeno integrisati u društvo i da će zahvaljujući inkluziji dobiti i pravo koje su po drugim zakonima već imali ali su ga nadležni ispustili iz vida pravo na školovanje.

Dokle smo u praksi stiglo imali smo priliku da vidimo kada je zaštitnik građana Saša Janković, obavljajući poslove Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture, posetio Dom Veternik u Novom Sadu. U postupanju Doma postoje nepravilnosti koje se ogledaju u povredi prava korisnika garantovanih Ustavom i opšteprihvaćenim pravilima i standardima međunarodnog prava, i to njihovog prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, kao i prava na socijalnu zaštitu, u smislu da im se kao osobama sa invaliditetom i/ili mentalnim smetnjama pruža potrebna pomoć i da se osnaže za samostalan i produktivan život u društvu pojedinaca i porodica, te da se spreči nastajanje i otklone posledice njihove socijalne isključenosti.

Teško bi se mogao naći zakon koji nije prekršen ili pravo korisnika koje nije pogaženo u tom izveštaju. Zakon, recimo, propisuje da ustanove ne smeju biti i za odrasle i za decu (svako ima drugačije individualne potrebe) i da je nedopustivo da se u okviru jedne nalazi više od 100 odraslih osoba ili 50 kada su u pitanju deca. U Veterniku je u trenutku posete bilo 565 korisnika, od toga 96 dece, a u ustanovi je zaposleno svega 30 defektologa, dva psihologa, pet lekara, 43 medicinska tehničara i 89 negovatelja, koji brinu o jednima i drugima. Danju, noću su svi oni briga jedne medicinske sestre.

Najveći problem korisnika ove ustanove je taj što su zaboravljeni od društva i što ova ustanova praktično predstavlja azil za ljude. Veliki broj je smešten na veoma dug period, čak 248 korisnika je smešteno duže od 15 godina, a neki tu ostaju i doživotno. Određeni broj skoro nikada nije živeo u zajednici, već se samo selio iz ustanove u ustanovu. Korisnici sa težim smetnjama su potpuno izolovani, a ova ustanova im može pružiti zadovoljenje samo bazičnih životnih potreba, kao što su smeštaj i ishrana, objašnjava za NIN Jelena Unijat, viša savetnica u Stručnoj službi Zaštitnika građana. Ona naglašava da među korisnicima ima onih sa izraženim mentalnim smetnjama koje bi radi lečenja trebalo uputiti u psihijatrijsku bolnicu. Dom se obraćao nadležnim organima, ali su pozitivni odgovori izostali. NJihov položaj je naročito težak, jer zaposleni često ne znaju kako da postupaju prema njima, pa se dešava i da ih fizički sputavaju, vezuju i smeštaju u posebnu prostoriju za izolaciju, koja deluje kao zatvorska ćelija. Jedan broj korisnika koji su nepokretni je u naročito teškom položaju, jer su vezani za krevet i retko kada izlaze na svež vazduh, a slabo su uključeni i u bilo kakve aktivnosti, sem fizikalne terapije, kaže Jelena Unijat.

Na slične probleme u Srbiji je još 2007. ukazala međunarodna organizacija DRI koja se bavi zaštitom prava osoba sa mentalnim smetnjama i koja je uputila preporuku vladi da u skladu sa međunarodno preuzetim obavezama intenzivira napore na sprovođenju reformi socijalne zaštite, zdravstva i obrazovanja, kao i da se zaustavi daljnja institucionalizacija i stvore uslovi za zatvaranje ustanova. Pet godina nakon toga Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI je uradila istraživanje institucija u kojima su smeštena deca. Osim u dve ustanove, u svim ostalim je zatekla decu smeštenu sa odraslima i ustanovila da, uz izvesne razlike u domovim, a postoje problemi koji su prisutni u svakom: segregacija i izolacija, depersonalizacija, nedostatak privatnosti, rigidna rutina i neadekvatne mere zaštite od zanemarivanja i zlostavljanja. Takođe, da na kvalitet smeštaja ne utiče mnogo novac koji je uložen u renoviranje jer on stiže samo do bolje dece sa manjim teškoćama, a prostor je vidno siromašniji ako se u njemu nalaze deca sa većim oštećenjima. Pronađene su mnoge zapakovane igračke koje vaspitačice neće da daju deci jer će ih uništiti, VC šolje bez daski i stakleni zidovi unutar kojih žive uvek izložena deca. Tom prilikom im je u Zvečanskoj objašnjeno da je teško izbalansirati privatnost i zaštitu od zanemarivanja i zlostavljanja (kontrola zaposlenih) i da stakleni zidovi ne smetaju maloj deci, ali smetaju tinejdžerima. Primećena je preterana upotreba fiksacije, preterana količina lekova i izostanak psihijatara i nemogućnost lečenja mimo ustanove. Takođe, da zbog fizičke izolacije ustanova obrazovne institucije nisu dostupne i da je izuzetno mali broj korisnika uključen u obrazovni sistem.



Mada je u to vreme izveštaj naišao na osudu nadležnih institucija, pre svega zbog naziva Sklonjeni i zaboravljeni, dve godine kasnije su u Veterniku zatečeni isti problemi.
Dosta korisnika konzumira lekove za psihijatrijska oboljenja a psihijatar se angažuje na osnovu ugovora o delu i dolazi dva do tri puta mesečno. Na taj način korisnicima ne može da se pruži adekvatna nega, zaposleni čine sve što je u njihovoj moći, ali je s obzirom na broj to nemoguće. Koliko je zajednica nepripremljena za njihov prihvat govori i činjenica da je bilo slučajeva da zdravstvene ustanove nerado primaju korisnike na preglede i lečenje i da uglavnom zahtevaju 24 časovno dežurstvo negovateljice Doma, kaže Unijat. Ona dodaje da usled nedostatka kadra ovakve situacije dodatno opterećuju rad Doma i svakako ugrožavaju prava korisnika, pre svega prava na adekvatnu zdravstvenu zaštitu i prava na zaštitu od diskriminacije. Koliko država nema sluha ni za korisnike, a ni za zaposlene ovog doma govori i to da je u jednoj od retkih poseta zdravstvene inspekcije ovoj ustanovi kontrolisana potrošnja pelena i da su dve doktorke Doma kažnjene novčanom kaznom, jer su pisale lekarske recepte za pelene korisnicima, koji su ih i koristili, ali zbog toga što su postali punoletni više nisu imali pravo na njih. Istovremeno, malo ih je uključeno u obrazovanje. Jedan broj može da ide do škole, ali za neke dolaze profesori da im tu drže nastavu, objašnjava Jelena Unijat i kao dobar primer ističe zaštićeno stanovanje u Novom Sadu, stan u koji je smešten jedan broj korisnika, koji idu u školu i kojima defektolog Doma pomaže.

Sve su to bili razlozi da zaštitnik građana uputi preporuke Veterniku, ali se pokazalo da malo šta Dom može da popravi bez nadležnih institucija koje su i najveći krivci za ovakvu situaciju. Zbog toga je preporuka poslata i Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju sa zahtevom da se izmesti preveliki broj korisnika i da se svima pruži adekvatna podrška radi uključivanja u zajednicu. Na pitanje NIN-a upućeno Ministarstvu - šta je do sada učinjeno - odgovor nije stigao, ali nam je po ovlašćenju direktora Veternika, koordinator stručnog rada Ana Vila rekla: Dom `Veternik` u saradnji sa Ministarstvom za rad i Pokrajinskim sekretarijatom za zdravstvo radi na reviziji smeštaja korisnika i deinstitucionalizaciji, sve u cilju poboljšanja kvaliteta života korisnika i njihovog adekvatnog i ravnopravnog uključivanja u društvenu zajednicu. Preduzimanje najsigurnijih koraka u sprovođenju postavljenog zadatka zahteva vreme i podršku viših instanci, koju nam nesebično pružaju nadležni organi, sa kojima u korespondenciji sprovodimo preporučene mere.

Dakle, trebalo bi da očekujemo da će u naredne dve godine nadležne državne institucije postupiti u skladu sa međunarodnim obavezama i da će proces integracije dovesti do kraja. Onaj proces koji je obećan 2009. a koji je dobio na ubrzanju 2011? Teško, ako imamo u vidu uporedne podatke Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu iz kojih se jasno vidi da je više od polovine dece sa smetnjama u razvoju smešteno u domove, a da se 2013. u porodice vratilo čak šest odsto dece manje nego 2011, te da je sedam odsto više umrlo u domovima. I da je smrt najčešći razlog zbog koga neko izlazi iz institucije (čak u 32 odsto slučajeva), zbog čega je MDRI tražio da se rade obdukcije na osnovu kojih bi se ustanovilo da li je stopa mortaliteta toliko veća samo zbog invaliditeta korisnika ili možda nisu na adekvatan način preduzete sve mere lečenja.