Nećemo više šminkati mrtvace

Foto Oliver Bunić

Čak i kada bi im se oprostile sve stare obaveze, mnoga od 502 preduzeća, za koje je raspisan javni poziv za prikupljanje ponuda za privatizaciju, teško da mogu biti profitabilna, pa za njih verovatno neće ni biti zainteresovanih kupaca. Te firme će zato, posle toliko godina veštačkog održavanja u životu, morati u stečaj ili likvidaciju, ističe Željko Sertić, dosadašnji predsednik Privredne komore Srbije, koji će u trenutku kada ovaj broj NIN-a bude u rukama čitalaca biti novi ministar privrede Srbije, jer je trebalo da se o tom predlogu premijera Aleksandra Vučića poslanici Skupštine Srbije izjasne u sredu, 3. septembra.

Za razliku od svojih prethodnika, Sertić u prvom intervjuu uoči izbora na novu funkciju za NIN poručuje da se neće baviti samo lošim firmama, već da će nastojati i da dobre kompanije postanu još bolje i da će slušati glas privrede, koji se do sada baš i nije čuo. Uspehom će, kaže, smatrati ako na kraju mandata privrednici budu osetili pozitivne promene. To će mi biti značajnije od bilo kog statističkog podatka, ističe Sertić.

Za samo nešto više od 12 meseci vi ste posle Dinkića, Radulovića, Mirovića i Vujovića peti ministar privrede. Sa nekima od njih bitno se menjala i ekonomska politika, neki su bili za subvencije, a neki za rasterećenje privrede. Na čemu ćete vi insistirati?

Teško je analizirati sve mere i postupke prethodnih ministara. Za 14 godina od početka reformi nije urađeno mnogo, nije bilo političke spremnosti da se podrže hrabriji potezi, državna uprava nije postala efikasan servis privrede, a poslovni ambijent nije dovoljno podsticajan za strane i domaće ulagače. Zato ću insistirati na tri stuba. Prvi je podrška postojećim preduzećima da budu još uspešnija, jer smo do sada podsticali osnivanje novih, a ona koja postoje su se gasila i tu očito nešto nije bilo kako treba. Drugi stub je podrška osnivanju novih firmi, uz određene podsticaje i na bazi prepoznatljivih ekonomskih politika i EU i svetske ekonomske zajednice, a treći podrazumeva rešavanje i pomoć firmama sa problemima, a pre svega rešavanje sudbine preduzeća u procesu privatizacije i restrukturiranja.

Verujete li da ćete kao član SNS-a imati veću političku podršku premijera Vučića i Vlade od vaših prethodnika?

Partijska pripadnost nikoga ne može da zaštiti. Ta podrška zavisiće isključivo od posvećenosti reformama i rezultata rada. Pred nama su teški problemi i za njihovo rešavanje biće neophodno sinhronizovano delovanje svih ministarstava i Vlade u celini, dakle podrška svih.

Šta je bilo presudno da prihvatite poziv Vučića ako se ministri privrede menjaju kao na pokretnoj traci i kakva se poruka time šalje?

To nije dobra praksa, jer česte promene ministara nose sa sobom i promene ekonomske politike. Pritom, bilo je promena i u nekim drugim resorima, ne samo u Ministarstvu privrede. S druge strane, dobro je što je privreda u centru pažnje kao nikada ranije i to od trenutka kada je politički najjači čovek izjavio da Srbija ima tri najvažnija zadatka, a to su - ekonomija, ekonomija i ekonomija. Svestan sam odgovornosti, ali i počastvovan premijerovim pozivom i daću sve od sebe da budem glasnogovornik privrede i da je podignemo na viši nivo.

Šta je najveći problem srpske privrede - recesija, velika nezaposlenost, gubici javnih preduzeća u restrukturiranju...?

Bilo bi dobro kada bismo imali samo jedan veliki problem. U situaciji u koju smo dovedeni, prema svim tim problemima moramo se odnositi kao prema najvećim. Moraćemo da ih paralelno rešavamo, a dobro je što je Vlada već usvojila zakone o radu, privatizaciji i stečaju. Uostalom, mi se suočavamo sa problemima upravo zato što ti zakoni nisu usvojeni ranije, a na sve su se nadovezale i poplave zbog kojih će ove godine bruto domaći proizvod biti za gotovo jedan odsto manji nego 2013.

A zašto ti zakoni nisu usvojeni pre godinu i po dana, jer i tada su u Vladi bili isti koalicioni partneri, SNS i SPS?

Verovatno nije bilo dovoljno političkog i opštedruštvenog konsenzusa za njihovo usvajanje, a bilo je potrebno i vreme za njihovu pripremu. Za neke je možda postojao i strah od štrajkova u ionako krhkoj ekonomskoj situaciji. U svakom slučaju, nova vlada je veoma brzo izašla sa novim rešenjima.

Stiče se utisak da je i premijer Vučić za nastavak subvencija. Da li je to najbolji način za privlačenje investicija, odakle pare i da li se time narušava ravnopravnost preduzeća na tržištu i ugrožava konkurencija?

Subvencije su samo jedan od elemenata za privlačenje novih investitora, ali u ovom trenutku smatram da jednostavno, i kada bismo hteli, ne možemo da ih izbegnemo.

Zašto?

Zato što sve zemlje u regionu daju ozbiljne subvencije za privlačenje novih investitora, koji donose i kapital, i znanje i tržište, koje smo mi davno izgubili. Mi faktički sada rešavamo nešto što su zemlje regiona rešavale pre 10, 15 ili čak 20 godina.

To znači da i kroz subvencije plaćamo cenu kašnjenja reformi?

Da, time, između ostalog, plaćamo i cenu kašnjenja. Neke kompanije, sa kojima smo pregovarali o tome da investiraju u Srbiju, otišle su na kraju u druge zemlje, koje su im ponudile veće subvencije. Uostalom, čak i neke države EU daju subvencije za otvaranje radnih mesta, pa u takvoj konkurenciji jednostavno nemamo izbora.

Ako i bez subvencija imamo ogroman minus u budžetu, gde će se naći pare za njih i da li to znači da će morati da se dodatno režu neki drugi troškovi?

Fiskalna konsolidacija je neminovna. U ekonomiji stvari funkcionišu kao sistem spojenih sudova. Da bi Srbija dobila bolji kreditni rejting i niže kamate na kredite, javne finansije moraju da se konsoliduju. One su sada, sa deficitom od 7-8 odsto BDP-a, problematične. Postoji i pritisak MMF-a i Svetske banke da se budžet uravnoteži, ali to ne treba da radimo zato što nas neko tera, već zato što ne možemo kao država da trošimo više nego što zarađujemo. U narednom periodu čeka nas i restrukturiranje fondova za penzijsko i zdravstveno osiguranje i sistema socijalnih davanja. Neke zemlje uštedele su i više od 10 odsto samo zahvaljujući valjanim informacijama. Važno je da saznamo koliko stvarno imamo zaposlenih u javnom sektoru, kolike su im plate, dnevnice i druga primanja. Uvođenjem reda može se bitno uštedeti i bez smanjivanja prava, a dodatne uštede, uveren sam, mogu se ostvariti i boljim upravljanjem javnim preduzećima.

Hoćete li tražiti da se ubuduće obezbedi puna transparentnost i da se ne potpisuju tajni ugovori kao sa Fijatom i Etihadom?

Insistiraću na tome, ali niko ne može da obeća da će svi ugovori biti objavljeni u celini, jer to u nekim slučajevima zavisi od partnera. Ni u prošlosti niko od naših pregovarača nije svojevoljno odlučio da ti ugovori budu tajni, ali velike svetske kompanije imaju potrebu da neke stvari ostanu daleko od očiju javnosti, jer tako štite svoje strateške interese.

Verujete li da će vlada uspeti da nađe strateške partnere za Železaru Smederevo, FAP, RTB i slične kompanije, koje državu koštaju 700 miliona evra godišnje? Jeste li spremni da onima koji nemaju tržišne perspektive jasno stavite to do znanja i da se prestane sa šminkanjem mrtvaca?

I do sada je Vlada nastojala da nađe partnere za ta preduzeća, ali to nije jednostavno, jer je i Evropa u recesiji. Moramo da učinimo sve da te kompanije više ne budu teret budžeta i da onima koji imaju tržišnu perspektivu omogućimo novi život. Istovremeno, ne možemo više sebi da dozvolimo luksuz da održavamo u životu kompanije koje ne mogu da opstanu, a na državi je da obezbedi sprovođenje socijalnih programa za radnike koji će ostati bez posla. Ta sredstva ne bi trebalo da odu u potrošnju, već da se iskoriste za pokretanje privatnog biznisa, jer se time problem rešava na dugi rok.



Da li ćete o tom paketu za otpremnine razgovarati sa ministrom finansija Vujovićem i hoće li novac za to biti obezbeđen rebalansom budžeta?

To je jedna od važnih tačaka i rebalansom za ovu i budžetom za narednu godinu biće predviđena sredstva za isplatu otpremnina. NJihov iznos i isplata biće usklađeni sa dinamikom rešavanja problema tih preduzeća.

Komentarišući svetsku krizu, rekli ste da neke zemlje beleže izvanredne rezultate jer imaju jasan plan i dugoročnu strategiju razvoja. Znači li to da mi do sada nismo imali jasan plan?

Naša država, nažalost, nije dovoljno efikasna. Na papiru postoje mnoge strategije, ali je večito pitanje kako to sprovesti u delo. Za njihovu realizaciju potrebna je i dobra i kvalitetna javna uprava.

Probleme imaju i Beohemija, Interkomerc i Farmakom, za koje u svetu postoji izreka dovoljno velik da propadne. Mogu li i ove privatne kompanije postati problem države, ili će glava boleti samo njihove vlasnike?

Već nas boli glava zbog tih kompanija. Zbog nemogućnosti da uredno vraćaju odobrene kredite već su ugašene Agrobanka i Razvojna banka Vojvodine, a u problemima je i Srpska banka. Sada moramo da vodimo računa da pobrojane i još neke velike privatne kompanije i akcionarska društva ponovo ne uvuku i neke druge u tu negativnu spiralu, jer to utiče na ukupnu finansijsku stabilnost.

Uvek ste govorili da ne sme u Srbiji biti sramota da se bude bogat, jer su bogati ljudi svuda u svetu nosioci razvoja, ali najšira javnost ima veliki animozitet prema tajkunima. Koliko će vam to raspoloženje biti problem da kao ministar privrede sarađujete sa najbogatijim biznismenima, pri čemu je sve jasnije da će nekima od njih premijer poveriti upravljanje velikim državnim gubitašima?

Nemam problema da razgovaram sa bilo kim, a pitanjima da li je neko pošteno ili na prevaru stvorio novac neka se bave nadležni organi. NJihov eventualni angažman neće ih amnestirati ako su u prošlosti uradili nešto suprotno zakonu. To su dve potpuno odvojene stvari. Bitno je da su najsposobniji ljudi na najtežim i najodgovornijim mestima, a na državi je da kontroliše i obezbedi da oni to znanje upotrebe u interesu države. Druga je stvar što je država u prošlosti možda dozvolila svesno ili nesvesno korišćenje državnih resursa za bogaćenje pojedinaca. Kao predsednik PKS razgovarao sam sa predstavnicima i malog i krupnog kapitala. Razgovaraću i kao ministar, ali niko neće moći da računa na bilo kakve privilegije i poseban tretman. Tržište je vrhovni sudija i zato nam je interes da javna preduzeća vode ljudi koji mogu da ih učine efikasnijim i da rezultati njihovog rada budu merljivi.

Kada ste izabrani za predsednika Komore, rekli ste za NIN da je borba protiv korupcije i monopola jedna od osnovnih karika koja je nedostojala da se u Srbiji stvore povoljni uslovi za privređivanje i da je bez te borbe pretila opasnost da država postane rob jedne, dve ili tri najveće kompanije. Šta se za ovih godinu i po dana promenilo?

Ozbiljne su promene pre svega u pravosudnom sistemu. Pokrenuti su neki procesi za koje se sumnjalo da će ikada biti pokrenuti i sada se čeka odluka pravosudnih organa. Sa druge strane, potrebne su nam velike kompanije koje su nosioci razvoja, ali ni i u EU, ni bilo gde u svetu ne dozvoljava se jednoj kompaniji da bude dominantna, da ima monopol i da tu dominantnu poziciju ili monopol zloupotrebljava. To nije dobro za razvoj, zato što ti veliki onda guše male i nema prave tržišne utakmice. Sve to definišu i naši zakoni i bilo je potrebno samo da ono što u njima piše bude i sprovedeno.

Kako s tim u vezi komentarišete primedbe da u Srbiji svaka vlada u stvari ima svoje tajkune?

Ta primedba sada ne stoji i promene u odnosu na prethodni period se jasno vide.

Kako reagujete na komentare da ni vi, kao ni vaši prethodnici, nemate mnogo iskustva u privredi?

Ima različitih komentara, ali mislim da sa iskustvom u sektoru malih i srednjih preduzeća najbolje razumem sve njihove probleme i da mogu da doprinesem njihovom rešavanju. A što se tiče velikih sistema, u Ministarstvu privrede ima dovoljno i kapaciteta i mogućnosti da svi zajedno kreiramo sistem koji će i njima omogućiti brži razvoj.