Rešenje na tacni

Foto ap

Iako niko ne veruje da će trajnije primirje u Gazi samo po sebi dovesti do značajnog prodora u rešavanju izraelsko-palestinskog konflikta, Sjedinjene Države i vlade drugih zemalja neumorno rade na tome da se sukobi prekinu. Ali kada je reč o konfliktu u istočnoj Ukrajini, koji eskalira, relevantni spoljni faktori - dakle SAD, Evropska unija i Rusija - ne samo da ne uspevaju da izdejstvuju primirje, nego odbijaju i da razmotre rešenje koje im se, za razliku od onog u slučaju Izraela i Palestine, nudi na tacni. Sve što je potrebno jeste ugraditi u ukrajinski ustav odredbu kojom bi se u značajnoj meri onemogućilo članstvo zemlje u bilo kojoj vojnoj alijansi, bio to NATO ili Sporazum o kolektivnoj bezbednosti Zajednice nezavisnih država, gde glavnu reč ima Rusija. Na primer, odluka o ulasku u članstvo nekog takvog saveza - ili čak primena sporazuma kojim bi se nekoj stranoj zemlji omogućilo da ima vojnu bazu na ukrajinskom tlu - mogla bi da bude uslovljena saglasnošću kvalifikovane većine od, recimo, dve trećine glasača ili dve trećine regionalnih vlada.

Uvođenje ovog uslova bilo bi ravno davanju prava veta obema stranama u Ukrajini - kako na Rusiju oslonjenom istoku, tako i NATO naklonjenom zapadu zemlje. Praktična posledica takvog rešenja izražavala bi volju većine ukrajinskog stanovništva - ostanak Ukrajine u neutralnom vojno-bezbednosnom statusu.

Ovakav pristup bio bi u skladu s principom na koji je američki predsednik Barak Obama ukazao kada je objavio odluku o sankcijama uvedenim Rusiji: da se Ukrajini mora omogućiti da sama izabere svoj put. Iznad svega, to bi narodu Ukrajine pomoglo da - iako podeljen između dva suštinski antagonistička identiteta - nastavi da živi mirno kao jedna nacija.

Naravno, pozicija Ukrajine bi u budućnosti mogla da se promeni, budući da kulturna, demografska i ekonomska pomeranja mogu da dovedu do postizanja konsenzusa o tome da se neutralna pozicija napusti. Ono što je važno jeste da ustav, u slučaju potrebe da se odlučuje o stupanju u vojno savezništvo, nameće uslov postojanja izrazite većine za takvu odluku - umesto, recimo, rezolucije koju je ukrajinski parlament usvojio 2010. godine (a kojom se proglašava da zemlja neće ulaziti u vojne saveze, prim. ur.), čije je važenje lako poništiti. U tako duboko podeljenoj zemlji, priključenje NATO-u koje bi bilo izglasano prostom većinom samo bi dodatno pogoršalo situaciju, nezavisno od umešanosti Rusije.

Takvo rešenje bi takođe moglo da uključuje druge, manje kontroverzne elemente, poput davanja dodatnih ovlašćenja regionalnim vlastima u istočnom delu zemlje. Osim toga, Rusiju bi bilo moguće ubediti da prihvati ukrajinsko ekonomsko povezivanje s EU u zamenu za koordinisane napore da se onemoguće šeme putem kojih se ukrajinski sporazum o slobodnoj trgovini sa EU koristi da evropska roba na mala vrata ulazi na rusko tržište.

Kako sad stvari stoje, Zapad se oslanja na sve oštrije sankcije kao metod kojim bi ruskog predsednika Vladimira Putina trebalo naterati na popuštanje, što bi onda ukrajinske pobunjenike dovelo do toga da biraju između predaje i potpunog uništenja, a ukrajinskoj vladi omogućilo da diktira uslove budućnosti zemlje. Sudeći po planu od 14 tačaka koji je u junu predstavio ukrajinski predsednik Petro Porošenko, ograničeni ustupci koji bi Kijev ponudio istočnoj Ukrajini ne bi uključivali pravo veta u slučaju odlučivanja o uspostavljanju vojnog savezništva sa SAD.

Sa svoje strane, Rusija radi na tome da se pobuna održi, jer joj je potrebna poluga preko koje bi ostvarivala uticaj, kako bi na mirovnim pregovorima - koji će na kraju neminovno uslediti - osigurala neutralnost Ukrajine. S obzirom na to da neutralnost Ukrajine nije u neskladu s ruskim interesima, ali nastavak zapadnih sankcija jeste, Kremlj više ne bi imao ubedljiv razlog da odbija ishod koji bi Ukrajinu ostavio strateški nesvrstanom i da umesto toga nastavi da podržava pobunjenike.

Istina, postoji široko rasprostranjeno uverenje da Putinova agenda u Ukrajini daleko prevazilazi okvire ambicije da se spreči da ta zemlja postane baza za snage neprijateljski nastrojene prema Rusiji. Ako je Putinov cilj aneksija ili stavljanje pod kontrolu dodatnih delova ukrajinske teritorije, on bi verovatno odbio pomenuto rešenje, čak i ako bi ga (možda s oklevanjem) Ukrajina prihvatila. Ali bi bilo iracionalno rešenje koje ima potencijal da spasi mnoge živote odbacivati zarad dokazima nepotkrepljenih pretpostavki. Tačna pozicija Rusije će biti poznata tek onda kada se pred vladu u Moskvi - kao i pred pobunjeničke grupe u istočnoj Ukrajini - iznese ponuda.

Zapravo, postoje brojni razlozi da se veruje kako bi Putin bio zadovoljan time da Ukrajina ostane u jednom komadu sve dok se podrazumeva da se neće priključiti NATO-u i da će se poštovati ruski identitet značajnog dela stanovništva na istoku zemlje. Najvažnije od svega, iz ruske perspektive gledano, nadmetanje sa EU oko trgovinskog sporazuma s Ukrajinom trivijalno je u poređenju s imperativom da se NATO - a to će reći američka vojska - zadrži dalje od te zemlje.

U ukrajinskoj krizi, za razliku od izraelsko-palestinskog konflikta, pregovarači ne moraju da se zadovoljavaju krhkim sporazumima usmerenim pre svega na to da na kratak rok spasu što više života, a nauštrb toga da budu utemeljeni na važnim principima i dugoročnim izgledima za mir. Kreatori politike imaju na raspolaganju opciju koja rešava ono što je u korenu ukrajinske krize, koja bi im omogućila da istovremeno i sačuvaju suverenitet Ukrajine i umanje stratešku nesigurnost Rusije. Zato bi trebalo da se zauzmu za njeno sprovođenje.

Kristofer Granvil, bivši britanski diplomata koji je službovao u Moskvi, direktor je Trusted Sources, nezavisnog istraživačkog centra za proučavanje privreda u usponu