Pritajeni Zmaj

Novosadske ulice su tog 20. oktobra 1874. godine predstavljale pozornicu do tada u ovom gradu nezapamćenog događaja. Kroz osvetljeni grad je, prema opisu Vase Stajića, prošla velika bakljada od sto buktinja i osamdeset lampiona, a nosili su ih predstavnici svih staleža novosadskog srpskog društva, praćeni vojnom muzikom. Polazeći iz prostorija srpske čitaonice sa Žitne pijace, kroz Kazandžijsku ulicu, a potom pored Bele lađe, povorka je ušla u Hlebarsku ulicu; tamo je, akcentujući prvi čin proslave dvadeset petogodišnjice njegovog pevanja i borbe, urednik Letopisa Jovan Bošković pozdravio pesnika Jovana Jovanovića Zmaja koji je, u tom trenutku, imao već četrdeset i jednu godinu!

Svečanost je okončana narednog dana, sednicom Književnog odeljenja Matice, kao i uručenjem srebrnog lovorovog venca najomiljenijem gradskom poeti. A kako stvari stoje danas? Osim ako se ne desi nešto magično neočekivano do kraja godine, ispostaviće se da Zmajev rodni grad - kao i čitava srpska javnost - obeležavaju jedanaest decenija od njegove smrti ne samo u formalnom zaboravu, već pre svega u suštinskom prećutkivanju vrednosti i načela za koje se Zmaj zalagao kao pesnik i novinar, žrtvujući bez ostatka u toj borbi i svoj javni i svoj privatni život. I to u trenutku kada je podsećanje na ove vrednosti osiromašenom i sluđenom srpskom narodu, a još više njegovom dezorijentisanom građanstvu, potrebnije nego ikad.

Čuvena zamerka Laze Kostića da je u slučaju Jovana Jovanovića Zmaj (to jest, javni, novinarski angažman) često progutao slavuja (dakle, pesničku autentičnost) dugo uticala na kritički sud o Zmajevom delu, ali nam se danas osetno realnijom pokazuje Skerlićeva procena o pesniku slobode i demokratije. Ipak, Milinčevićeva fraza o Zmaju kao oličenju budne muze kao da pogađa suštinu stvari. Dospevši na svet godine 1833. u mitskoj novosadskoj ulici Zlatna greda (u kojoj se rodio i Đura Daničić), Jovan Jovanović je prohujao kroz relativno mirno detinjstvo i (prve) boemske studije (u trouglu Pešta-Beč-Požun), da bi, prevaljujući uz neprestanu borbu rastojanje od poletnog, lirskog i humornog Kiš Janoša (nadimak nasleđen od dede Jovana) do polemičnog i tragičnog Zmaja, stekao još trista devedeset osam (!) pseudonima i postao najplodniji srpski romantičarski pesnik, ali i najveći srpski novinar. Povezanost privatnog i javnog, pesničke i političke dimenzije u Zmajevoj sudbini simbolizuje već i činjenica da je svoju prvu pesmu Proletno jutro, Jovan Jovanović zapisao kao šesnaestogodišnjak 1849. u izgnanstvu, to jest u Irigu - gde je njegova porodica potražila utočište pred bombardovanjem Novog Sada od strane pobunjenog mađarskog garnizona.

Usklađujući svoj intimni pesnički kredo sa zahtevima vremena i narodnih težnji, Zmaj je strasno reagovao na impulse svakodnevice. Ostajao je dosledno, bez obzira na trenutnu ulogu, funkciju ili poduhvat kao urednik novina, nadzornik Tekelijanuma, jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta, satiričar ili narodni poslanik slobodar, demokrata i republikanac. Iako je povremeno, čak i njegovim prijateljima, izgledalo da je postao rasipnik koji je svoj veliki pesnički talenat raskovao u sitan novac i obilato ga trošio za dnevne potrebe svog naroda (Skerlić), ovo zmajsko-slavujsko dvojstvo privatnog i javnog je stvaralo plodnu napetost, bez kojeg pouzdano ne bi nastala remek-dela poput Svetlih grobova, Jututunske narodne himne ili Zvaničnih gusala u Beogradu. Kroz satirične ili misaone stihove, ali i bezbrojne članke kojima je punio stranice svojih časopisnih čeda - od Komarca, Javora i Žiže, do Zmaja (čije je ime i prisvojio kao nadimak) i Starmalog budna muza Jovana Jovanovića je bdela nad jedinstvom Miletićeve Narodne stranke i idealima napretka srpskog življa s obeju strana Save i Dunava.

Podsećajući tek u retkim prilikama one površnije čitaoce da će u njegovim glasilima samo spoljašnjost biti šaljiva, a kojom ozbiljna namera u srcu upravlja, Zmaj je u suštini bio glavni zastupnik načela francuske Revolucije u srpskom građanstvu, naglašavajući osobito njihovu antiklerikalnu i antimilitarističku dimenziju: A cela je istina to, piše on u Žiži od 8. januara 1873, da na svetu prave sreće donde biti neće, dogod vojeni stalež izlišan ne postane. Nadmoćno duhovit a retko ciničan, ironičan do kalambura ali nikada zloban, Zmaj je kao javni delatnik uspevao da bude, u isto vreme, Vib i Tirke, i Duško Radović i Rambo Amadeus svoje epohe. A oni koji danas još uvek pokušavaju da zatvore subverzivnu Zmajevu figuru u okvire bezopasnog mita o dečjem pesniku Čika Jovi, trebalo bi da pročitaju komentar samog Zmaja o Nevenu: Neven je mezimče mog idealnog života na zemljištu moga praktičnog iskustva.

Zmaja je, naravno, još za života stiglo prokletstvo svakog mita u srpskoj kulturi i javnosti njega možda i prvog: što je njegova pesnička slava bila veća (a zvanična priznanja sa svih strana se množila), to su se njegovi politički napori pokazivali uzaludnijim a njegovi prosvetiteljski ideali sve neostvarljivijim. Zmajeve težnje za očuvanjem barem formalnog jedinstva srpskog građanstva pocepanog na radikale i liberale krahirale su konačno na Tucindan 1890, ubistvom Miše Dimitrijevića od strane Jaše Tomića: ironičnom igrom sudbine, Zmaju je zapalo da na suđenju Tomiću figurira kao nevoljni glavni svedok. U takvom kontekstu, svako učvršćenje pesničkog oreola sopstvene slave Zmaju je moralo zvučati zaludno. Ni činjenice da je samo u jednoj godini, 1896., najpre izabran za člana Odbora za podizanje spomenika Viktoru Igou (našavši se u društvu Zole, Ibzena i Čehova), a potom da je, pri svojoj besedi povodom izbora za člana Srpske kraljevske akademije, na Vidovdan, u Beogradu, bio počašćen prisustvom kralja Aleksandra i knjaza Nikole u publici nisu, prema svedocima i hronikama, mogle da odagnaju Zmajevu rezignaciju ljudima i prilikama. Uostalom, ta rezignacija se javila još u godini koja je prethodila kobnom Tucindanu, kada se Zmaj, po povratku iz bečkog samoizgnanstva, uvidevši da nema traga onom Novom Sadu svečanih bakljada iz 74-te, povukao u Kamenicu, i sa druge obale, obraćajući se tobože radnicima nove gradske kanalizacije, zavapio da kopaju što dublje mogu: Na široko, na visoko/ Da ne zapne bljušt na putu/ U Dunav, u duboko/ Nek nestane razna gada/ Iz mog milog Novog Sada/ Neka bude sveto, mio/ Kao što je negda bio. Gada, međutim, kao da nije nestalo za pesnikova života i najbolji sin Novoga Sada nema groba u njemu, dodaje 1937. godine pomalo cinično (a svakako proročki) Vasa Stajić. Ali, uprkos zaboravu, taj grob sa kameničke strane i dalje uporno svetluca, kao podsećanje na čoveka koji je, kako jezgrovito kaže Mladen Leskovac patio jer nije uspevao da na racionalan način društveni haos srpstva stegne i opaše u neki euklidovski jasan poredak, da se u njemu slije ujedno i izdigne do videla, sređen i čist. Možemo li mi danas, makar u trenu prećutkivanog jubileja, čuti njegov nepotkupljivi zov?