Samonikli graditelji zvuka

Kako bi izgledao foto-robot tipičnog vojvođanskog rokera? upitao sam jednom prilikom Bogomira Mijatovića, pisca Ilustrovane enciklopedije rok muzike u Vojvodini (19632013). Veoma je teško opisati vojvođanskog rokera, ali pokušaću, odgovorio je poznati rok publicista, televizijski i radijski urednik. Talentovan ali lenj, nestrpljiv, nenametljiv i malodušan.

Na tri stotine strana velikog formata, sa fotografijama i diskografijama, uredno je složena istorija vojvođanskog rokenrola. Petar Popović napomenuo je u predgovoru da enciklopedija neće biti samo zanimljivo štivo i nezaobilazno vrelo informacija za profesionalce, nepopravljivo-nostalgične strastvenike knjiga i ljubitelje rok muzike inače podložne lomnosti ljudske memorije, već dragoceni `spomenar` u kojem je Bogomir Mijatović popisao i sačuvao ključne pojave, čudesne talente i samonikle graditelje kakvih u našoj svakodnevici nikad nema u srazmeri sa očekivanjima.

Autor, čije je gimnazijsko školovanje, kako napominje, počelo septembra 1962, mesec dana pre nego što će Bitlsi objaviti singl Love Me Do, otvorio je i zatvorio priču dvema fotokopijama. Na početku nalazimo pisaćom mašinom otkucano sudsko rešenje kojim se kažnjavaju četiri lica zato što su 9. jula 1975. godine oko 23.30 časova u gostioni Sutjeska u Crvenki koristili muzičke instrumente preko sobne jačine zvuka. Na kraju fotokopija odluke žirija kojom se Ninova nagrada kritike za najbolji roman 2011. godine dodeljuje Slobodanu Tišmi za Bernardijevu sobu. Mijatović dodaje da je još jedan novosadski roker, pisac i profesor matematike Vladimir Tasić, dobitnik istog priznanja.

Poznavaoci muzike i rokenrola izneće svoj sud o Ilustrovanoj enciklopediji rok muzike u Vojvodini (19632013), verovatno i polemisati zbog čega se neko našao u njoj ili zašto nekoga nema. (Kako je već rečeno: Što manja sredina, to veći pritisak na enciklopedistu da svi budu pomenuti.) No, šta bi čitalac još mogao da pronađe u ovoj knjizi? Uverljivo i živopisno svedočanstvo o tome kako se živelo u proteklih pedeset leta. Bogomir Mijatović je radio na rukopisu osam godina, obišao celu Vojvodinu, posetio sagovornike, ispisao njihove rokerske avanture i skicirao kako danas žive. Mnogi su uspešni na drugim poljima, u književnosti, nauci ili politici, a mnoge je tranzicija dovela do prosjačkog štapa.

Saopštio sam mu da volim stranice na kojima opisuje gitarijade u Kisaču, Melencima, Ratkovu, Zmajevu, kao i da opsesivno prepisujem u svoju novinarsku beležnicu imena rok bendova. Kada se poređaju hronološki, od šezdesetih, preko devedesetih, do novog milenijuma, čini se kao da nam i reči koje čine nazive grupa nešto poručuju. Na primer, na 56. i 57. stranici nalazimo priče o dva sastava. Jedan je iz šezdesetih i zove se Detlići, a drugi iz devedesetih Distorzija motorne testere. Stariji rokeri operisali su rečima: biseri, dečaci, komete, meteori, smeđokosi, vršnjaci, a mlađi muzičari češće rečima: adrenalin, džukele, kučke. U doba muzičkih sekcija, lepih hotela i čajanki, jedan od većih problema bio je odlazak u vojsku nekog instrumentaliste, ali već negde u doba stereo-kasetofona društveno-političke okolnosti počinju da se komplikuju. Zato je Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini (19632013) priča o rokerima, ali i dobra solaža o jednom vremenu.