19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Nije baš jasno ima li Severnoatlantski savez običaj da zaslužnima tu i tamo deli zahvalnice, ali sve i ako nema, jednu specijalnu - možda i u pozlaćenom ramu - svakako bi trebalo da dodeli ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Da nije njega i ruskog mešanja u rat u Ukrajini (a da je Rusija ovako ili onako upletena, sve je teže negirati - otkud inače takav dramatičan preokret u stanju na terenu?), NATO bi bio usred još jedne krize identiteta, slične onoj iz devedesetih godina, kada se činilo da je, okončanjem Hladnog rata i raspuštanjem Varšavskog pakta, izgubio smisao daljeg postojanja. Ali kao što je tada katastrofalna politika Slobodana Miloševića alijansi dala mogućnost da taj smisao iznova nađe - sa svim podjednako katastrofalnim posledicama koje će to imati prvo po krnju Jugoslaviju, a kasnije i po još nekoliko zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, te severne Afrike - tako je i sada ono što se na Zapadu percepira kao Putinov antizapadnom paranojom podstaknuti ekspanzionizam doprinelo da NATO u pravom trenutku dobije adrenalinsku injekciju. Posle 13-godišnje okupacije Avganistana koja se polako privodi kraju bez ijednog vidljivog trajnog dostignuća, te nezamislivog haosa stvorenog u Libiji uplitanjem u pobunu protiv Moamera el Gadafija (Irak je ipak pre svega ekskluzivno američko-britanska brljotina), organizaciji je, naime, bilo preko potrebno nešto što bi joj pomoglo da izbriše sećanje na te neuspehe i da joj novi raison dtre. A Putinova ukrajinska avantura - čije se dugoročne posledice još ne mogu ni sagledati - daje upravo takvu priliku.
Stoga je odluka o formiranju nove jedinice za brzo delovanje koja će po principu stalne rotacije biti pozicionirana u istočnoj Evropi, doneta na prošlonedeljnom samitu NATO u Velsu - skupu koji je, umesto da bude tek rutinsko okupljanje, naprasno prerastao u najvažniji sastanak alijanse od pada Berlinskog zida - samo prvi korak u novoj fazi istorije organizacije. Predstojeće raspoređivanje elitne formacije od oko 4.000 pripadnika svih rodova vojske je, dakle - osim što je u prvom redu direktan odgovor na dramatičnu promenu vojnopolitičke situacije u Evropi usled zbivanja u Ukrajini - i uvod u uspostavljanje nove bezbednosne arhitekture na starom kontinentu, na način koji liči na poredak kakav je već postojao u lošim, starim vremenima blokovske podele. Samo što je granica te podele pomerena dalje na istok.
Prema dosadašnjem ustrojstvu NATO trupa za brzo delovanje, one obuhvataju komandu, združene snage od oko 13.000 vojnika i dodatne jedinice koje se angažuju po potrebi. Sada je plan da se deo tih snaga učini još operabilnijim i spremnim za delovanje bilo gde na istočnim granicama alijanse u roku od 48 sati; to će zapravo biti ta nova jedinica. Skoro sve ostalo vezano za buduću formaciju tek treba utanačiti, pri čemu nije najmanje važno ko će na kraju sve to da plati. Tim pre što se, kako ovih dana ne propušta da pomene valjda nijedan zapadni medij, samo četiri od 28 članica NATO (Britanija, Francuska, Grčka i Estonija) pridržavaju obaveze da za potrebe odbrane izdvajaju dva odsto BDP-a; sve ostale u tu svrhu daju manje. Ali o tom kad za to bude bilo vreme.
A zašto je odabran rotacioni a ne stacionarni princip? Zato što je vodećim članicama organizacije, pre svega Nemačkoj, stalo do toga da se pokaže kako NATO i dalje poštuje bazični sporazum s Rusijom potpisan 1997, koji ne dozvoljava raspoređivanje stalnih borbenih formacija alijanse u istočnoevropskim zemljama. Ovako je odlučeno uprkos snažnom pritisku iz uticajnih zapadnih medija, te zahtevima Poljske i baltičkih država, da NATO odustane od poštovanja ovog načela - s obrazloženjem da je sporazum praktično već nevažeći, budući da ga je, po njihovoj oceni, svojim angažovanjem u Ukrajini Rusija prva prekršila.
Nominalno, nova jedinica će biti na raspolaganju za intervencije gde god da zatreba, ali je, naravno, njena osnovna svrha odvraćanje Putinove Rusije (a Putinova će očito ostati dokle god on to bude želeo) od eventualnih aspiracija ka još nekoj od istočnoevropskih zemalja iz njenog bliskog inostranstva, što je termin pod kojim se u Moskvi podrazumevaju države nastale raspadom Sovjetskog Saveza. A tu se opet pre svega misli na tri baltičke republike, naročito Letoniju i Estoniju, u kojima značajan udeo stanovništva, otprilike po četvrtinu, čine etnički Rusi. Kako je njihov status tamo daleko od lagodnog (blago rečeno), te kako Rusija zadržava pravo da priskoči u pomoć sunarodnicima u susednim zemljama ako proceni da su egzistencijalno ugroženi, potez NATO saveznika lako je predstaviti kao logičan i očekivan: nova jedinica će tu biti kao garant bezbednosti pre svega baltičkih država, a onda i ostalih istočnoevropskih članica organizacije. Istovremeno, tim ograničavanjem na repozicioniranje u istočnoj Evropi, članice NATO su na samitu prisutnom ukrajinskom predsedniku Petru Porošenku stavile do znanja i da njihova spremnost da pomognu Ukrajini, kolika god bila, ipak ne ide toliko daleko da bi se rizikovala vojna konfrontacija s Rusijom.
Druga je stvar što zasad nema indicija da je Putin, osim ukrajinskog, nameran da otvara i drugi front, onaj na Baltiku. Za razliku od Ukrajine, baltičke države su članice alijanse, pa bi u skladu s njenim osnivačkim aktom napad na neku od njih bio tretiran kao napad na sve; što bi onda neminovno vodilo direktnom sukobu NATO i Rusije. Ali se nekim čudnim sticajem okolnosti ovih dana makar delić tenzije zbog zbivanja u Ukrajini preneo i na Baltik: na drugi dan samita u NJuportu, na rusko-estonskoj granici došlo je do incidenta u kome su jednog pripadnika estonske službe bezbednosti oteli ruski agenti na estonskom tlu (po verziji Talina) ili je, pak, uhapšen u špijunskoj misiji na ruskoj teritoriji (po verziji na kojoj insistira Moskva). I samo dva dana nakon što je, u znak demonstrativne podrške baltičkim državama, a na putu za Vels, Talin posetio američki predsednik Barak Obama
Završnog dana samita NATO zbilo se još nešto, potencijalno mnogo značajnije: u Belorusiji je, u veoma važnom trenutku, postignut dogovor o primirju između ukrajinskih i pobunjeničkih snaga. Sporazum za koji je u prvi mah delovalo kao da će ga se zaraćene strane u najvećoj meri pridržavati, da bi već i pre kraja vikenda bilo narušeno u Donjecku i Marijupolju, usledio je u situaciji kada su se, po nepodeljenim ocenama svih strana, ukrajinske snage našle pred neizbežnim porazom na istoku zemlje. Pošto je samo koju sedmicu ranije izgledalo da je pitanje vremena kada će pobunjenici biti poraženi, taj gotovo šokantni zaokret u ratnoj sreći po mnogima, naročito na Zapadu, teško je objasniti na drugi način do kao rezultat pojačane vojne i logističke podrške koju proruskim snagama obezbeđuje Moskva, ma koliko ona inače bila nevidljiva na satelitskim snimcima. (Uostalom, kao što postojanje nekakvih snimaka samo po sebi ništa ne dokazuje - setimo se fabrikovanih dokaza koji su poslužili kao pretekst za napad na Irak - ni odsustvo takvih snimaka nije dokaz da je Rusija samo puki posmatrač onog što se dešava u komšiluku.) Otud je i dogovor o prekidu vatre od 12 tačaka u prvim komentarima ocenjen kao dokument čiji sadržaj odražava novonastali odnos snaga na terenu i stoga ide u prilog proruskim separatistima - dok je ukrajinsku stranu zapravo poštedeo od ponižavajućeg priznanja poraza.
Završetak samita i objava o primirju koincidirali su i sa najavom Evropske unije da će od ove sedmice Rusiji biti uvedene dodatne sankcije (usmerene uglavnom na tamošnji bankarski i energetski sektor).One su u međuvremenu formalno i usvojene, ali je njihovo stupanje na snagu odloženo za nekoliko dana; ostavljena je mogućnost da one budu preispitane zavisno od stanja na terenu. Ruska strana, naravno, reaguje kao da ne zna o čemu je reč, i upozorava da će, u slučaju proširivanja sankcija, i sama uzvratiti novim protivmerama. Patriotskom ushićenošću ispunjenom najvećem delu domaće javnosti će to svakako lako moći da objasni; ali je pitanje koliko će još zamazivanje očiju moći da prolazi ukoliko iz Ukrajine nastave da stižu vreće s telima ruskih vojnika stradalih van dužnosti ili tokom korišćenja godišnjeg odmora...
No, u širem kontekstu posmatrano, to je ipak sporedno pitanje. Kako sad stvari stoje, ključne činjenice su sledeće: inicijativa na ratištu je u potpunosti na strani proruskih pobunjenika, Ukrajina je saterana u ćošak i pred de facto, ako već ne i formalnom podelom, a Putin, bar kratkoročno, pobeđuje u velikoj strateškoj igri u koju se upustio (ili je u nju gurnut - kako to već ko vidi). I takvo stanje stvari, dabome, nije mogla da promeni nikakva odluka doneta na skupu u NJuportu.
Sve i da je rat u Ukrajini jedina muka koja u ovom času muči Sjedinjene Države i njihove evropske saveznike, bila bi, očito, prevelika. Ali aktuelnu situaciju još gorom - ovog puta ne samo za Zapad, već i za čitav svet - čini novi zastrašujući uspon islamskog ekstremizma, u vidu naizgled nezaustavljivog pohoda Islamske države (IS), pod čijom kontrolom su značajni delovi Iraka i Sirije. Ta pretnja postala je još eksplicitnija posle objavljivanja snimaka brutalnih egzekucija dvojice američkih novinara, s očiglednim ciljem da se izazove šok i pre svega Americi (ali nikako ne samo njoj) pošalje poruka kako se sveti rat za uspostavljanje islamskog kalifata neće voditi samo na prostorima dominantno naseljenim muslimanskim stanovništvom, već posvuda. Pa ako su se, dakle, do kraja osamdesetih Evropa i svet povijali pod turobnim teretom Hladnog rata i pretnje nuklearnim Armagedonom, a u periodu od terorističkog napada na SAD suočili s novim globalnim izazovom u vidu islamskog ekstremizma, nekako se namestilo da su ove godine neki od najgorih aspekata tih teških razdoblja oživeli i ukrstili se na način koji zabrinutost i strepnju budi i kod onih koji u svemu ovome ni na koji način ne učestvuju - ili se barem trude da takav utisak stvore. E sad, to što su se zbog ovih globalnih izazova u problemu našle političke elite zapadnih zemalja nije nikakva šteta - one su stvaranju ovog haosa kapitalno i doprinele, pa je red i da sad snose breme nastojanja da se dalja entropija nekako zaustavi pre nego što pola sveta ode dovraga. Pitanje je samo mogu li oni koji su već toliko dugo deo problema da se u narednim mesecima i godinama pokažu kao deo rešenja.
Ne bismo se kladili na to.
Stoga je odluka o formiranju nove jedinice za brzo delovanje koja će po principu stalne rotacije biti pozicionirana u istočnoj Evropi, doneta na prošlonedeljnom samitu NATO u Velsu - skupu koji je, umesto da bude tek rutinsko okupljanje, naprasno prerastao u najvažniji sastanak alijanse od pada Berlinskog zida - samo prvi korak u novoj fazi istorije organizacije. Predstojeće raspoređivanje elitne formacije od oko 4.000 pripadnika svih rodova vojske je, dakle - osim što je u prvom redu direktan odgovor na dramatičnu promenu vojnopolitičke situacije u Evropi usled zbivanja u Ukrajini - i uvod u uspostavljanje nove bezbednosne arhitekture na starom kontinentu, na način koji liči na poredak kakav je već postojao u lošim, starim vremenima blokovske podele. Samo što je granica te podele pomerena dalje na istok.
Prema dosadašnjem ustrojstvu NATO trupa za brzo delovanje, one obuhvataju komandu, združene snage od oko 13.000 vojnika i dodatne jedinice koje se angažuju po potrebi. Sada je plan da se deo tih snaga učini još operabilnijim i spremnim za delovanje bilo gde na istočnim granicama alijanse u roku od 48 sati; to će zapravo biti ta nova jedinica. Skoro sve ostalo vezano za buduću formaciju tek treba utanačiti, pri čemu nije najmanje važno ko će na kraju sve to da plati. Tim pre što se, kako ovih dana ne propušta da pomene valjda nijedan zapadni medij, samo četiri od 28 članica NATO (Britanija, Francuska, Grčka i Estonija) pridržavaju obaveze da za potrebe odbrane izdvajaju dva odsto BDP-a; sve ostale u tu svrhu daju manje. Ali o tom kad za to bude bilo vreme.
A zašto je odabran rotacioni a ne stacionarni princip? Zato što je vodećim članicama organizacije, pre svega Nemačkoj, stalo do toga da se pokaže kako NATO i dalje poštuje bazični sporazum s Rusijom potpisan 1997, koji ne dozvoljava raspoređivanje stalnih borbenih formacija alijanse u istočnoevropskim zemljama. Ovako je odlučeno uprkos snažnom pritisku iz uticajnih zapadnih medija, te zahtevima Poljske i baltičkih država, da NATO odustane od poštovanja ovog načela - s obrazloženjem da je sporazum praktično već nevažeći, budući da ga je, po njihovoj oceni, svojim angažovanjem u Ukrajini Rusija prva prekršila.
Nominalno, nova jedinica će biti na raspolaganju za intervencije gde god da zatreba, ali je, naravno, njena osnovna svrha odvraćanje Putinove Rusije (a Putinova će očito ostati dokle god on to bude želeo) od eventualnih aspiracija ka još nekoj od istočnoevropskih zemalja iz njenog bliskog inostranstva, što je termin pod kojim se u Moskvi podrazumevaju države nastale raspadom Sovjetskog Saveza. A tu se opet pre svega misli na tri baltičke republike, naročito Letoniju i Estoniju, u kojima značajan udeo stanovništva, otprilike po četvrtinu, čine etnički Rusi. Kako je njihov status tamo daleko od lagodnog (blago rečeno), te kako Rusija zadržava pravo da priskoči u pomoć sunarodnicima u susednim zemljama ako proceni da su egzistencijalno ugroženi, potez NATO saveznika lako je predstaviti kao logičan i očekivan: nova jedinica će tu biti kao garant bezbednosti pre svega baltičkih država, a onda i ostalih istočnoevropskih članica organizacije. Istovremeno, tim ograničavanjem na repozicioniranje u istočnoj Evropi, članice NATO su na samitu prisutnom ukrajinskom predsedniku Petru Porošenku stavile do znanja i da njihova spremnost da pomognu Ukrajini, kolika god bila, ipak ne ide toliko daleko da bi se rizikovala vojna konfrontacija s Rusijom.
Druga je stvar što zasad nema indicija da je Putin, osim ukrajinskog, nameran da otvara i drugi front, onaj na Baltiku. Za razliku od Ukrajine, baltičke države su članice alijanse, pa bi u skladu s njenim osnivačkim aktom napad na neku od njih bio tretiran kao napad na sve; što bi onda neminovno vodilo direktnom sukobu NATO i Rusije. Ali se nekim čudnim sticajem okolnosti ovih dana makar delić tenzije zbog zbivanja u Ukrajini preneo i na Baltik: na drugi dan samita u NJuportu, na rusko-estonskoj granici došlo je do incidenta u kome su jednog pripadnika estonske službe bezbednosti oteli ruski agenti na estonskom tlu (po verziji Talina) ili je, pak, uhapšen u špijunskoj misiji na ruskoj teritoriji (po verziji na kojoj insistira Moskva). I samo dva dana nakon što je, u znak demonstrativne podrške baltičkim državama, a na putu za Vels, Talin posetio američki predsednik Barak Obama
Završnog dana samita NATO zbilo se još nešto, potencijalno mnogo značajnije: u Belorusiji je, u veoma važnom trenutku, postignut dogovor o primirju između ukrajinskih i pobunjeničkih snaga. Sporazum za koji je u prvi mah delovalo kao da će ga se zaraćene strane u najvećoj meri pridržavati, da bi već i pre kraja vikenda bilo narušeno u Donjecku i Marijupolju, usledio je u situaciji kada su se, po nepodeljenim ocenama svih strana, ukrajinske snage našle pred neizbežnim porazom na istoku zemlje. Pošto je samo koju sedmicu ranije izgledalo da je pitanje vremena kada će pobunjenici biti poraženi, taj gotovo šokantni zaokret u ratnoj sreći po mnogima, naročito na Zapadu, teško je objasniti na drugi način do kao rezultat pojačane vojne i logističke podrške koju proruskim snagama obezbeđuje Moskva, ma koliko ona inače bila nevidljiva na satelitskim snimcima. (Uostalom, kao što postojanje nekakvih snimaka samo po sebi ništa ne dokazuje - setimo se fabrikovanih dokaza koji su poslužili kao pretekst za napad na Irak - ni odsustvo takvih snimaka nije dokaz da je Rusija samo puki posmatrač onog što se dešava u komšiluku.) Otud je i dogovor o prekidu vatre od 12 tačaka u prvim komentarima ocenjen kao dokument čiji sadržaj odražava novonastali odnos snaga na terenu i stoga ide u prilog proruskim separatistima - dok je ukrajinsku stranu zapravo poštedeo od ponižavajućeg priznanja poraza.
Završetak samita i objava o primirju koincidirali su i sa najavom Evropske unije da će od ove sedmice Rusiji biti uvedene dodatne sankcije (usmerene uglavnom na tamošnji bankarski i energetski sektor).One su u međuvremenu formalno i usvojene, ali je njihovo stupanje na snagu odloženo za nekoliko dana; ostavljena je mogućnost da one budu preispitane zavisno od stanja na terenu. Ruska strana, naravno, reaguje kao da ne zna o čemu je reč, i upozorava da će, u slučaju proširivanja sankcija, i sama uzvratiti novim protivmerama. Patriotskom ushićenošću ispunjenom najvećem delu domaće javnosti će to svakako lako moći da objasni; ali je pitanje koliko će još zamazivanje očiju moći da prolazi ukoliko iz Ukrajine nastave da stižu vreće s telima ruskih vojnika stradalih van dužnosti ili tokom korišćenja godišnjeg odmora...
No, u širem kontekstu posmatrano, to je ipak sporedno pitanje. Kako sad stvari stoje, ključne činjenice su sledeće: inicijativa na ratištu je u potpunosti na strani proruskih pobunjenika, Ukrajina je saterana u ćošak i pred de facto, ako već ne i formalnom podelom, a Putin, bar kratkoročno, pobeđuje u velikoj strateškoj igri u koju se upustio (ili je u nju gurnut - kako to već ko vidi). I takvo stanje stvari, dabome, nije mogla da promeni nikakva odluka doneta na skupu u NJuportu.
Sve i da je rat u Ukrajini jedina muka koja u ovom času muči Sjedinjene Države i njihove evropske saveznike, bila bi, očito, prevelika. Ali aktuelnu situaciju još gorom - ovog puta ne samo za Zapad, već i za čitav svet - čini novi zastrašujući uspon islamskog ekstremizma, u vidu naizgled nezaustavljivog pohoda Islamske države (IS), pod čijom kontrolom su značajni delovi Iraka i Sirije. Ta pretnja postala je još eksplicitnija posle objavljivanja snimaka brutalnih egzekucija dvojice američkih novinara, s očiglednim ciljem da se izazove šok i pre svega Americi (ali nikako ne samo njoj) pošalje poruka kako se sveti rat za uspostavljanje islamskog kalifata neće voditi samo na prostorima dominantno naseljenim muslimanskim stanovništvom, već posvuda. Pa ako su se, dakle, do kraja osamdesetih Evropa i svet povijali pod turobnim teretom Hladnog rata i pretnje nuklearnim Armagedonom, a u periodu od terorističkog napada na SAD suočili s novim globalnim izazovom u vidu islamskog ekstremizma, nekako se namestilo da su ove godine neki od najgorih aspekata tih teških razdoblja oživeli i ukrstili se na način koji zabrinutost i strepnju budi i kod onih koji u svemu ovome ni na koji način ne učestvuju - ili se barem trude da takav utisak stvore. E sad, to što su se zbog ovih globalnih izazova u problemu našle političke elite zapadnih zemalja nije nikakva šteta - one su stvaranju ovog haosa kapitalno i doprinele, pa je red i da sad snose breme nastojanja da se dalja entropija nekako zaustavi pre nego što pola sveta ode dovraga. Pitanje je samo mogu li oni koji su već toliko dugo deo problema da se u narednim mesecima i godinama pokažu kao deo rešenja.
Ne bismo se kladili na to.
