Nezavisnost je osveta za tačerizam

Foto AP

O nezavisnosti Škotske na predstojećem referendumu neće odlučivati samo Škoti, već svi stanovnici te zemlje stariji od 16 godina, njih oko 4,2 miliona. Škoti koji ne žive u svojoj domovini, pa i oni koji žive u Engleskoj, nemaju pravo glasa, ali su zato svi državljani Ujedinjenog Kraljevstva te neke od članica Evropske unije koji žive u Škotskoj i imaju boravište u njoj dobili pravo da se izjasne da li su za ili protiv nezavisnosti. Jedan od njih je i Igor Štiks, autor romana i predstave Elijahova stolica i viši istraživač Univerziteta u Edinburgu, koji je kao stanovnik Škotske i državljanin najnovije članice EU, Hrvatske, stekao pravo da 18. septembra odlučuje. Štiksa smo našli u Beogradu, ali u razgovoru za NIN kaže da će u vreme referenduma biti u Edinburgu, jer taj događaj ne namerava da propusti. Ipak, odlučio je da se ne izjašnjava. U Škotskoj sam već više od pet godina i biću najmanje još tri, pa ću uskoro steći i pravo da tražim državljanstvo Ujedinjenog Kraljevstva ili, možda, nezavisne Škotske. Ali, imao sam moralnu dilemu da li bi trebalo da odlučujem o sudbini te zemlje. Moguće je da će me život odvesti na neku drugu stranu i da neću živeti u Škotskoj i zbog toga sam doneo odluku da ne izađem na referendum i ne uključim se u glasanje o njenoj budućnosti, kaže Štiks ne želeći da odgovori šta priželjkuje 18. septembra, i šta misli da će se desiti, s obzirom na ishod kampanje i prognoze o rastu broja onih koji će zaokružiti da.

Kampanja onih koji su za nezavisnost je svakako bila ubedljivija, bazirala se na nekim snažnim argumentima i nudila neka rešenja, dok je onima koji žele da Škotska ostane deo Ujedinjenog Kraljevstva jedini argument bio da je biti zajedno - bolje. Ali, dobrom delu građana Škotske taj argument očigledno nije dovoljan. Ranije se smatralo da je 40 odsto osvojenih glasova za nezavisnost neka vrsta dostojanstvenog poraza, dok bi 45 odsto bila moralna pobeda. Sada više niko ne može ništa da prognozira s velikom izvesnošću. Kao što vidimo, realna mogućnost da pobedi opcija nezavisnosti stvorila je ogromnu paniku južno od granice, kako to kažu u Škotskoj. Čini se da establišment tek sad primećuje Škotsku. Sve se sada nudi, ali možda je premalo i prekasno.

Štiks insistira na tome da se želja za nezavisnom Škotskom ne može porediti sa raspadom bivše Jugoslavije i referendumima o nezavisnosti nekih njenih članica. Škoti traže demokratskiju državu, odnosno demokratizaciju postojeće demokratije i socijalno pravednije društvo i državu. Ne bore se za nacionalni identitet i samostalnu nacionalnu državu kao vrednost samu po sebi.
Sigurno je, tvrdi Štiks, da bez obzira na ishod referenduma, stvari u Ujedinjenom Kraljevstvu neće ostati iste. Veliki broj pristalica nezavisnosti, i ako se ona ne izglasa, svakako će vršiti veliki pritisak na vlasti u Londonu da se monarhija dodatno decentralizuje, što bi sigurno podržalo barem 75 odsto Škota. Škoti zapravo žele federaciju, ali je ta tema u Britaniji neka vrsta tabua. Suočeni s mogućim odlaskom Škotske, tek se sada govori i o toj opciji. Ovde se često zaboravlja da je Britanija, a pogotovo njen najveći deo Engleska, suštinski centralizovana zemlja i da je autonomija koju sada ima Škotska daleko od autonomije koju su imale republike bivše Jugoslavije.

U Škotskoj se vodi polemika o tome kako će zemlja da izgleda ukoliko izglasa nezavisnost, da li će priznavati monarhiju i krunu, da li će zadržati zajedničku valutu, a time i zavisnost od centralne banke u Londonu, šta će biti sa njenim članstvom u EU, međunarodnim finansijskim institucijama, NATO...

Škotska ne želi nuklearno oružje, koje se nalazi uglavnom na njenom tlu; takođe mnogi ne žele ni da bude članica NATO i učestvuje u ratovima, ali je zbog privlačenja birača i pristalica nezavisnosti napravljen kompromis i odlučeno je da se o tome pregovara sa Londonom nakon proglašenja nezavisnosti. Čak i ako Škotska na referendumu izglasa samostalnost, tek joj slede dvogodišnji pregovori o vezama ili razdruživanju. Govori se o zadržavanju krune i valute, ali sa druge strane London preti da će izbaciti Škotsku iz monetarne unije. Naravno, postoje i predlozi da se uvede evro ili sopstvena valuta, ali to onda povlači strah od devalvacije i posledica toga, kaže Štiks.

Upitan da li su među građanima Škotske vidljive podele na one koji se protive nezavisnosti i one koji je podržavaju, Štiks kaže da nema napetosti, ali je jasno da će na referendum izaći veliki broj birača, mnogo veći od onog koji izlazi na izbore. Takođe, klasna podela, u Britaniji i te kako izražena, utiče na opredeljenje. Radnička klasa je sklonija da glasa za nezavisnost. Vidi se razlika čak između Edinburga i Glazgova. U Edinburgu, u kome živi veliki broj onih koji nisu Škoti i gde je životni standard veći, broj onih koji su za nezavisnost manji je nego u Glazgovu. Škoti su, većinski, levičari. Oni preziru neoliberalni kapitalizam i moglo bi se reći da je ovo njihova osveta za politiku Margaret Tačer koja je uništila industriju Škotske. U kampanji je postojala anegdota kako Škotska ima više pandi nego konzervativaca: dve pande, a samo jednog konzervativca u parlamentu.
Iako je veliki broj onih koji ne žele da se postojeće stanje zadrži, Škoti ipak strahuju i od toga da li su dovoljno ekonomski snažni da nastave sami i da li je njihova ekonomija održiva, pogotovo što žele socijalno pravedniju i izdašniju državu. Oslanjaju se na naftu i na turizam, ali pitanje je koliko će Škotska biti samostalna, ekonomski, i kako će to sve funkcionisati ukoliko proglasi nezavisnost, navodi Štiks.


Foto Oliver Bunić

Za razliku od Engleza, koji sve češće i sve glasnije pominju referendum o izlasku iz Evropske unije i poznati su evroskeptici, Škoti su uglavnom simpatizeri EU. Oni nikako ne bi voleli da ostanu izvan Unije ukoliko proglase nezavisnost, ali još manje bi voleli da referendum ne uspe, a da onda za nekoliko godina dođu u situaciju da celo Ujedinjeno Kraljevstvo odluči da izađe iz Evropske unije. Verujem da je to najgori scenario, ali veoma realan. Takva situacija bi svakako dovela do političkog sukoba i značajnog pogoršanja odnosa Engleske i Škotske. Zato levičari i proevropski Englezi navijaju da Škoti ostanu, pošto je to jedini način da pariraju konzervativcima koji žele da izađu iz EU. Bez Škotske, šanse da se tome odupru su jako male.

Na kraju, upitan kako će se - ako tvrdi da će reforma i redefinisanje odnosa unutar Velike Britanije uslediti bez obzira na ishod referenduma u Škotskoj - njena eventualna nezavisnost odraziti na druge entitete ili regione koji traže otcepljenje od matičnih država, Štiks odgovara: Najpre je pitanje šta će biti s ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva. Kako će reagovati Severna Irska i Vels? Kako će se reformirati Engleska? To je isto nepoznanica. Mogli bismo čak zaključiti da se ovde ne radi o škotskom, već upravo o engleskom pitanju. Problem centralizovane jedinice od 55 miliona stanovnika, s ogromnom dominacijom Londona, jeste pravo pitanje i ovog referenduma. A što se tiče drugih država, iako ne vidim neku izrazitu paralelu, ne može se tvrditi da neće biti posledica.

Prvi put u nekoj anketi većina za samostalnost Škotske

Na ivici

Uz rizik da formulacija zazvuči stereotipno, vest zaista jeste odjeknula kao bomba: na manje od dve sedmice od održavanja referenduma o nezavisnosti Škotske, proteklog vikenda objavljena je prva anketa ikada koja daje prednost pristalicama samostalnosti. Prema istraživanju agencije Jugav koje je objavio Sandej tajms, 51 odsto opredeljenih birača je za nezavisnost, a 49 protiv; neopredeljeni nisu uzimani u obzir. Iako je reč o razlici koja spada u okvire statističke greške, i mada je istovremeno objavljeno još jedno istraživanje sa drugačijim rezultatima - ono agencije Panelbejs, po kome je za ostanak Škotske u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva 52 odsto opredeljenih birača - u Londonu su se oglasila sva zvona za uzbunu.
U jednom od reagovanja koje je imalo karakteristike blage panike, britanski ministar finansija DŽordž Ozborn istupio je s ponudom niza novih ovlašćenja koja bi sa vlade u Londonu bila preneta na onu u Edinburgu pod uslovom da Škotska ostane članica državne unije. Videćete, u narednih nekoliko dana, plan akcije je da se daju veća ovlašćenja Škotskoj. Onda će Škotska imati najbolje od oba sveta, rekao je Ozborn, čije su reči skeptici - a u Britaniji ih je oduvek puno - primili kao klasičan primer onog premalo i prekasno.
Činjenica je da je poslednjih sedmica kampanja za nezavisnost dobila vetar u leđa, i da je, iz razloga koji nisu uvek očigledni, i u onim socijalnim slojevima za koje se smatralo da su većinski opredeljeni za ostanak u Velikoj Britaniji (žene, tradicionalni glasači Laburističke partije, itd.) došlo do promene stava. Različita su objašnjenja kako je do tog preokreta došlo, ali to sad više nije ni važno: u ovo malo vremena preostalog do 18. septembra vodiće se očajnička bitka da se državno jedinstvo Ujedinjenog Kraljevstva po svaku cenu sačuva. Biće to, napisao je u Gardijanu Martin Ketl, dani koji bi mogli da promene živote svih nas, da britansku državu i njene stanovnike protresu do samih temelja. Da li su ovo zaista poslednji dani Velike Britanije?