Iz vizure divljeg dečaka

Od tretiranja aktuelnih događaja i istorijskih referenci, vrućih političkih tema i konflikata ozbiljnih razmera u raznim delovima sveta tokom različitih istorijskih perioda, do ozbiljne posvećenosti filmskoj estetici, sa crvenim tepihom koji je zbog sporedne uloge koju je odigrao u ovo kasno leto bio tek u drugom planu. Sažeta rekapitulacija 71. izdanja najstarijeg filmskog festivala u Veneciji ukazuje da je u 2014. najodaniji čuvar dobrog filmskog nasleđa bila Mostra koja je uz to, u kontekstu festivalske angažovanosti, ali i smelosti, na samom vrhu pijedastala. Mostru je obeležilo i prisustvo velikog broja međunarodnih koprodukcija finansiranih uglavnom evropskim novcem, što je još jedna potvrda da su evropske koprodukcije budućnost filma.



U tu grupu spada i film Ničije dete, reditelja i scenariste Vuka Ršumovića, koji je odneo apsolutnu pobedu u uglednom programu Nedelja kritike, u kome se prikazuju dela koja biraju odabrani članovi Nacionalne unije filmskih kritičara Italije. Nakon svetske premijere na Lidu, Ršumovićevo debitantsko delo najpre je nagrađeno gromkim i dugim aplauzom, da bi pretposlednjeg festivalskog dana zvanično osvojilo glavnu nagradu publike koja se dodeljuje za najbolji film. U toj selekciji najboljim su ga proglasili i kritičari dva međunarodna žirija Fipresci i Fedeora. Za jedan debitantski film, to je bio pravi trijumf na najstarijem svetskom festivalu.

Velike pohvale dobio je i mladi Denis Murić, glumac naturščik iz Zvečana, koji je briljantno otelotvorio lik iz stvarnog života - divljeg dečaka pronađenog u šumi među vukovima osamdesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije. Talentovani Denis nosi ceo film od početka do kraja i briljantno predočava socijalizaciju dečaka iz divljine u različitim fazama.

Univerzalna priča o deci odbijenoj od ostatka sveta i o mladima koje je odneo rat dobila je na uverljivosti i zahvaljujući izvrsnoj fotografiji i pokretu kamere koja je najvećim delom u funkciji glavnog junaka. Reditelj je kako kaže inspiraciju pronalazio u filmovima Divlje dete



Fransoa Trifoa i Enigma Kaspara Hauzera, Vernera Hercoga. Iako stilski podseća na kultna domaća ostvarenja Specijalno vaspitanje i seriju Sivi dom, ovaj film ima daleko širi kontekst i daje niz drugih značenja, pored ostalog pojavu nacionalizma i nestajanje jedne zemlje i ideologije.

Osim što ste publiku podsetili na istiniti događaj, šta je još bila ideja ovog filma?

Od samog početka, kada sam čuo ovu priču, u mojoj glavi je postojao taj širi kontekst. Bilo je dosta priča o divljoj deci u istoriji filma, u mitovima, u bajkama, ali taj obrt koji priča o ovom dečaku dobija onog trenutka kada se raspadne zemlja i kada njegova sudbina krene u jednom novom pravcu, ono je što me je od samog starta vodilo. Mislim da je to antiratna priča koja prikazuje kompletan apsurd sudbine jedne države i njenog naroda. Ja se na kraju krajeva potpuno identifikujem sa glavnim junakom. To me je od početka vodilo ka realizaciji ovog filma.



Lik dečaka je veoma kompleksan. Nije jednostavno glumiti bez reči i celokupnu impresiju dočarati gestikulacijom, mimikom. Kako ste pronašli glavnog glumca?

Bilo je teško. Ceo taj proces audicije je trajao veoma dugo. U Beogradu nisam uspeo da pronađem odgovarajuće dete. Na kraju sam, sticajem srećnih okolnosti, došao do Denisa Murića. Tačnije producent filma Miroslav Mogorović, tokom snimanja jednog drugog ostvarenja Enklava, zapazio je Denisa koji je imao manju ulogu i preporučio ga je. Shvatio sam da je pravi izbor za Ničije dete i nisam pogrešio.

Posle 30 godina, jedan film se našao u venecijanskom programu Nedelja kritike, gde nas je poslednji put predstavljao Dragan Antonijević sa filmom O pokojniku sve najlepše. Da li ste očekivali ovakav uspeh?

Nisam očekivao. Dogovorili smo se da ne dolazimo u Veneciju sa očekivanjima. Krenuli smo na festival da uživamo u atmosferi i u filmovima. Ali eto, dogodio se zaista fantastičan uspeh. Sjajna su sva tri priznanja koja smo dobili, ali mi je najznačajnija ipak nagrada Međunarodnog žirija kritike Fipresci koja je dodeljena za najbolji film u svim selekcijama ovogodišnje Mostre. Samim tim je mnogo značajnija i vrednija. To je nagrada za celu ekipu ovog filma.

Šta je po vama presudilo da se film dopadne i publici i kritici?

Mnogo je lakše odgovoriti šta je to što se dopalo publici. Mislim da publika mnogo neposrednije reaguje na film. Denis koji igra glavnu ulogu uspeo je da dođe do njihovih srca i da ih emotivno dotakne, što mi je posebno drago. Kritičari su daleko više kritični, oni traže neke druge stvari u filmu. Ali po reakcijama sam video da je i njih priča veoma dotakla, što je najvažnije.

Prilazili su vam ljudi nakon projekcije i čestitali. Kakvi su se komentari čuli?

Najdirljivije mi je bilo to što su nakon izlaska iz sale mnogi prilazili Denisu i želeli da se fotografišu sa njim i traže mu autogram. Jedan reditelj iz Italije, čiji je film takođe bio prikazan u Nedelji kritike, pokazao mi je papir na kome je pisalo da je filmu dao maksimalnu ocenu. Mislim da su ljudi veoma autentično i neposredno reagovali, jer ne mogu da poverujem da toliko količina emocija može da ispliva, a da nije spontana.

Svest o nasilju

U Mostrinom programu Horizonti, nagradu za najboljeg glumca dobio je Emir Hadžihafizbegović protagonista filma Takva su pravila snimljenog u koprodukciji Hrvatske, Francuske, Srbije i Makedonije. Hrvatski reditelj Ognjen Sviličić, najprisutniji na prestižnim svetskim festivalima koga su proslavili filmovi Oprosti za kung fu, Dva sunčana dana i Armin nastavio je ono što je započeo - da pripoveda o maloletničkoj delinkvenciji i to kroz priču o porodici suočenoj sa iznenadnom, nasilnom smrću sina. Kao i u prethodnim radovima, i ovoga puta iskreno i s empatijom autor se posvećuje ljudima koji se ne snalaze u surovom i hladnom životnom okruženju. Film Takva su pravila postavlja krucijalno pitanje, univerzalno na čitavom nekadašnjem jugoslovenskom prostoru - kako se izboriti za sebe kada ni državne institucije ne pomažu? Za realističnu mikro dramu kao poetičko opredeljenje, Sviličić se opredelio i ovoga puta. Nekada je to činio zbog finansijskih razloga, a sada je već reč o prepoznatljivoj autorovoj estetici.

Što se tiče glavnih glumaca Emira Hadžihafizbegovića i Jasne Žalice, oni se besprekorno nose sa svakodnevicom ljudi koji vode tihe, prigušene živote oni su sami u svojoj muci jer društvo reflektuje iritantnu ravnodušnost i nemar. Takmičarski program Horizonti venecijanske Mostre bio je okrenut manje poznatim kinematografijama i slobodnijem filmskom izrazu. Film Takva su pravila, koji treba da podigne svest o nasilju, odgovarao je tako orijentisanom programskom konceptu.