Pored crvenog tepiha

Dva dana pre Sunčanice Nikite Mihalkova, moj Mladen Protić iz Guče napustio je prepunu Rimsku dvoranu Biblioteke grada Beograda, i odšetao Knez Mihailovom ulicom, kao bos po trnju, natrag za Srbiju, za zemlju koje više nema. Dakle, prestoničku premijeru mog Ničea iz Guče nisu zabeležile nijedne novine, nijedna televizija. Možda i zato što je na sajtu ove Biblioteke objavljeno da tog dana, u toj ustanovi, nije bilo nikakvog kulturnog događaja.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, ovako me tešio: Ako u dva dana, u Beogradu, prvo prohoda tvoj Niče iz Guče, a onda ožeže Nikitina Sunčanica, ta dva događaja su, očigledno, sinhronizovana i za Srbiju su, i te kako, važna?! I misliš li da je slučajno što je Nikita, pljunuti tvoj tata, mislim na tvog oca Žarka? Čak i boja glasa im je ista, a duh vrcav, ironičan, a, opet, nabijen slovenskom setom koja ti rije po srcu. Uostalom, i Nikita tvrdi da je u srodstvu sa Tolstojevima, a tebi je, još onomad, ruska istoričarka Jelena Guskova, na prvi pogled, rekla da si Rus i to od onih,Tolstojevih...

Eto, sada znate zašto sam toliko slab na Nikitu Mihalkova i zašto sam, zahvaljujući kozačkom atamanu Vojislavu Vidakoviću, dobio dve karte za Sunčanicu. I zašto da krijem?! Spremao sam se da prođem crvenim tepihom ispred Sava centra. Obukao sam crni smoking sa šal kragnom, koji je šiven kod Titovog krojača, bajo, a navukao sam i diplomatske cipele koje mi, bre, prave žuljeve na peti posle stotinak koraka. Bilja je, takođe, bila sva u crnom, lepa kao boginja. Ali, avaj, fini momak iz obezbeđenja koji mi je neodoljivo ličio na Vanju Udovičića, ljubazno mi je objasnio da možemo crvenim tepihom, tek, kada prođe državni vrh. I jasno vam je, valjda, da nisam mogao da dozvolim sebi da budem prirepak nečijoj sviti. Jer, ne vidim šta je to iko od njih, više od mene, uradio za Srbiju? Bajdvej, u pratnji predsednika nisam primetio ni premijera, ni prvog potpredsednika vlade. Nije ih, valjda, opalila sunčanica i to, sada, početkom oktobra? Nego, na crveni tepih nisu kročili ni Boki Kluni, predsednik Socijaldemokratske stranke, ni Zoki iz Niša, pa ni Montipajtićevci. Jedan engleski špijun iz Beograda je, još uoči Drugog svetskog rata, javljao, svojoj centrali u Londonu, da su srpski političari, uglavnom, okrenuti Zapadu, a da je narod okrenut Istoku, Rusima.

E, sad, kao Srbin arijevac sa Suve planine, o kojima i akademik Anatolij Kljosov piše, hteo sam da sretnem brata Mihalkova, ali oko njega je bila gužva neopisiva. Čak je i moja Crna tugovala što nije došlo do tog susreta, pa je samo rekla: Srešćeš se ti sa Nikitom kad završiš roman o Tolstoju u Novom Sadu. Biće to zgodno štivo za scenario kome Mihalkov, sigurno, neće odoleti. Sem, ako se između vas Kusturica ne ispreči...