Brzi projekti Srbije

Foto Dejan Živančević

Premijer Aleksandar Vučić mogao je prošlog četvrtka zadovoljno da odahne i ode na dugo planirani odmor, duži od tri dana. Sa uspehom je u Beogradu završen samit Kine i 16 zemalja centralne i istočne Evrope i to otvaranjem Pupinovog mosta koji spaja Zemun i Borču. Zajedno sa kineskim premijerom Li Kećiangom i radosnim građanima koji su mahali srpskim i kineskim zastavicama, proslavljeno je okončanje posla započetog oktobra 2011. Prisutan je bio i bivši gradonačelnik Dragan Đilas koji je otpočeo pregovore i gradnju mosta ali to nije umanjilo premijerovu ushićenost. Ništa nam nije potrebnije od mostova, da povezujemo ljude, obale, prošlost sa budućnošću, da premošćavamo prepreke i razlike poručio je Vučić.

Nije mala stvar u Srbiji da se neki posao okonča, da se neko delo vidi i koristi. Teško je pobrojati šta je sve obećavano ne samo od ove već i od prethodnih vlada. Prugama i koridorima, kulama i tornjevima, metroom i kanalom do Egejskog mora političari su omamljivali građane tvrdeći da će tako dovesti investitore sa milionima evra i zaposliti stotine hiljada ljudi. Zato je završetak Pupinovog mosta važna vest. Bez obzira na to što nema sve pristupne saobraćajnice, što reporteri svedoče kako se duže putuje od Pančeva do Zemuna izlokanim zrenjaninskim putem nego starom maršrutom kroz centar grada, niti što biciklistička i pešačka staza izlaze direktno na auto-put. Ne treba sitničariti, most je gotov, građani će preko njega putovati a političari će ga beležiti kao svoj uspeh bilo da su njegovu izgradnju otpočeli ili završili.

A malo je toga čime mogu da se podiče u odnosu na sve ono što su obećavali. Glavni predizborni adut
SNS-a na izborima 2012. bio je Beograd na vodi. Tada je kandidat za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić tvrdio da postoje zainteresovani investitori koji će se nadmetati na tenderu, da neće biti zaduživanja već samo troškovi od 125 miliona evra za komunalno uređenje, da će se zaposliti 200.000 ljudi i kompletna građevinska industrija, da će tu Beograd napokon dobiti zgradu Opere a građani moći da kupe luksuzne stanove.

Na kraju, pojavio se samo jedan investitor iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, osnovana je zajednička firma, potpisan je međudržavni sporazum kojim je izbegnut tender i raspisan je konkurs za arhitektonska rešenja za dva objekta kulu Beograd i tržni centar, na koji su se javile, kako je saopšteno iz Vlade, četiri velike svetske kompanije. Ovaj projekat znači novo rođenje Srbije, govorio je proletos premijer Vučić a arapski investitor Muhamed al Abar najavio da će kula biti gotova do 2017. godine.

Ono o čemu se najmanje govori je da je, kako kaže predsednik odborničke grupe DS u Skupštini grada Balša Božović, Beograd na vodi još uvek samo idejno rešenje iako je najavljeno da će početi da se gradi maja sledeće godine. Ni u Skupštini grada ni u javnosti nije vođena javna rasprava o celishodnosti tog projekta. Ne zna se ni ko će ga graditi. Ni da li je država suinvestitor ili nije. Ni kakav će ugovor biti sklopljen. Kako će izgledati taj deo Beograda. Ko će platiti neophodnih 500 miliona evra za infrastrukturu koja je potrebna za taj deo grada?, pita Božović.

Ekonomista Miroslav Prokopijević veruje da je Beograd na vodi jedan od onih političkih projekata koji proizilazi iz želje vlasti da obeća nešto što donosi navodno bolje sutra, investicije, zapošljavanje, ali da oni, sudeći prema iskustvima prethodnih vlasti, po pravilu propadaju. Ova vlast je pominjala tridesetak projekata gde će Arapi ulagati u poljoprivredu a od toga su ovi uložili tek desetak miliona evra, podseća Prokopijević.

Spisak neostvarenih obećanja i propalih projekata je poduži. Najduži je svakako Koridor 10 čiji se završetak najavljuje još od 2010. Bivši ministar Mlađan Dinkić je govorio kako neće izaći na izbore ukoliko Koridor ne bude završen do 2011, Boris Tadić je tvrdio kako će biti završen u mandatu Cvetkovićeve vlade, a sad ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović daje novi rok - do kraja 2016.



Koridor 11 takođe nije završen. Sve je počelo planom Velimira Ilića dok je bio ministar za kapitalne investicije, da se koncesijom gradi auto-put od Horgoša do Požege. Koncesija je propala a ugovor završio na međunarodnoj arbitraži. Nakon toga, obnovljen je stari plan o međunarodnom putu Beograd - Južni Jadran, odnosno od Beograda do granice sa Crnom Gorom. Neki manji delovi puta su sagrađeni ili se grade, iz budžeta ili azerbejdžanskog kredita, a u toku su pregovori o mogućoj koncesiji sa Kinezima za preostale deonice. Šta će biti ako ne uspe koncesija bog zna, jer novca za put nema, a u Vladi najavljuju da se neće dodatno za to zaduživati.

Izgradnja Moravskog koridora odnosno auto-puta od Pojata do Preljine, koji bi spojio Koridor 10 sa takozvanim Koridorom 11, još uvek nije počela, iako se najavljuje i odlaže nekoliko godina. Na sajtu Koridora Srbije piše da je urađen generalni projekat za celu trasu sa studijom izvodljivosti. Septembra 2013. Velimir Ilić, u to vreme ministar građevine, govorio je kako je CIP uradio idejni projekat i da će radovi na Moravskom koridoru početi u proleće ove godine sto posto. Predugovor sa kineskom kompanijom Čajna roud and bridž korporejšn potpisan je krajem 2012, međutim iako više puta najavljivano, potpisivanje ugovora se nije desilo. Odlagano je zbog zahteva Kineza da se poveća vrednost radova, a Velimir Ilić je početkom ove godine izjavio da su i Arapi zainteresovani da grade ovaj koridor.

Još jedan zaboravljeni projekat je auto-put Novi Sad - Ruma, sa tunelom kroz Frušku goru. Ministar Mrkonjić je najavljivao da će u proleće 2009. početi izgradnja auto-puta od Novog Sada do Zvornika, ali sada se govori samo o trasi do Rume. I tu su kao izvođači radova pominjani Kinezi.

Slobodan Aćimović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da je prethodna vlast 2008. godine brzopleto krenula u investicioni zamajac, bez jasnih planova i prioriteta, a sa starim projektima. Zato im se i dešavalo da je na projektom predviđenoj trasi u međuvremenu niklo nelegalno naselje, što onda usporava realizaciju, zahteva dodatno vreme za izmenu projektne dokumentacije, a na kraju i poskupljuje gradnju. Sve je rađeno na o ruk i obrnutim redosledom. I zato i imamo Koridor 10 koji se gradi 30 godina, a još nije završen, a i na Koridoru 11 završene deonice na sredini tog puta, koje ništa ne znače i neće ništa ni značiti dok cela trasa ne bude gotova.

Svetlana Vukanović iz Svetske banke ukazuje da je u prethodnim godinama projektna dokumentacija bila glavni kamen spoticanja u realizaciji infrastrukturnih projekata. Morate znati da jedan takav projekat traje od dve do sedam godina, dakle duže od mandata jedne vlade. To su dugi i zahtevni procesi, koji su kod nas često rađeni brzo, projektna dokumentacija je bila neadekvatna i pogrešna, pa zato onda na terenu, kada dođe do gradnje, imate brojne probleme, zastoje u radovima i produženje rokova.



Još duže od Koridora traje izgradnja železničke stanice Prokop u Beogradu. Radovi su počeli davne 1977, stopirani nekoliko puta zbog nedostatka para, a intenzivirani 2008. Tada je resorni ministar Milutin Mrkonjić rekao da je rok za završetak radova 18 meseci i da je odbrojavanje počelo. Novo odbrojavanje startovalo je početkom ovog meseca - 3. decembra. Izvodi ih konzorcijum firmi na čelu sa preduzećem Energoprojekt oprema, kaže za NIN Nenad Stanisavljević iz Medija centra Železnica Srbije. U sadašnjoj fazi planirano je da se uradi kompletno elektro i građevinsko uređenje stanice. Vrednost tog posla je oko 26 miliona evra i finansira se iz kuvajtskog kredita. Rok za završetak je 420 dana. Nesumnjivo da je odluka o izgradnji Beograda na vodi uticala i na ovaj novi rok kao što su do sada ambicije i reklo bi se haotičnost političkih odluka uticale na sporost izgradnje Prokopa.

Za velike projekte je neophodan i politički i tehnički kontinuitet opominje Svetlana Vukanović. Sa jedne strane, država treba da donese strategije, planove i listu prioriteta koja se neće menjati kako se promeni vlast, a sa druge strane i tehnička lica, odnosno nadležni organi moraju dugoročnije planirati, spremiti adekvatnu dokumentaciju i nadzirati radove, jer su u pitanju projekti koji traju godinama.

Profesor Aćimović upozorava na nedostatak prioriteta, ali i strategije razvoja saobraćaja. Evo, na primer, postojeća strategija ističe naredne godine, a ne znam da li se radi na novoj. A strategije i služe tome da se utvrde prioriteti i neki okvirni rokovi i da to onda poštuje svaka vlada, a ne da se sve menja kako se promeni vlast, kaže Aćimović.

Prioritet gotovo svih vlada poslednjih decenija i večito neostvareno obećanje su brze pruge Srbije. Još 2009. godine je potpisan kredit od 800 miliona dolara sa Rusima, a tek 2013. je potpisan krovni ugovor o modernizaciji Železnica. Početkom ove nedelje ministarka Zorana Mihajlović je, poput njenog prethodnika Mrkonjića, obećala da će se iz ovog kredita izgraditi deonica Beograd - Pančevo pre roka, do avgusta 2016. A tih 15 kilometara će se prelaziti brzinom od 120 kilometara na sat!



Nešto duže ali i brže ćemo putovati do Budimpešte. Na prošlonedeljnom samitu u Beogradu potpisani su sporazumi o saradnji Srbije i Mađarske o izgradnji pruge koju će, kako se očekuje, Kinezi sagraditi do polovine 2017. godine. Šest meseci je rok za pisanje studije o izvodljivosti i tek tada se radi projektna dokumentacija objašnjava Nenad Stanisavljević iz Železnica Srbije. Miroslav Prokopijević veruje da posao sa Kinezima može da bude ozbiljan. Sve što su obećali na prethodna dva samita u Poljskoj i Rumuniji su ispunili, preko polovine projekata su već počeli da izvode.

Svetlana Vukanović misli da je u u poslednje vreme sazrela svest i da je situacija počela da se menja u dobrom smeru, odnosno da se preduzimaju logični koraci, a ne radi preko reda kao do sada. Profesor Aćimović kaže da je to možda posledica činjenice da je Srbija prezadužena, prostora za nove kredite, pa i one infrastrukturne, praktično nema, te da se sada moraju tražiti neki drugačiji aranžmani, što iziskuje i logične i postupne korake ka realizaciji, jer to nameće kreditor, bilo da je u pitanju Rusija, Kina ili EU.

Ne propadaju samo infrastrukturni projekti. Istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) pokazalo je da je policija ostala bez milion evra pomoći od Norveške koja je trebala da bude korišćena za finansiranje rada na prevenciji zločina jer nije usvojen Akcioni plan za sprovođenje Strategije policije u zajednici. U izjavi za dnevnik Danas istraživač BCBP Saša Đorđević objašnjava da osim brojnih nedostataka u Akcionom planu postoje i politički razlozi čekalo se na rekonstrukciju Vlade a zatim i na parlamentarne izbore.
Nedavno je Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, izjavio da imamo gotovo četiri milijarde evra kredita međunarodnih finansijskih institucija, koje Srbija samo delimično ili uopšte ne koristi. Pritom, podaci Državne revizorske institucije pokazuju da samo za penale zbog kašnjenja u povlačenju odobrenih kredita plaćamo oko milijardu dinara godišnje ili oko 9 miliona evra. Vukanovićeva objašnjava da su velika kašnjenja u povlačenju već odobrenih zajmova za izgradnju infrastrukture posledica činjenice da smo u ranijim godinama ugovarali zajmove bez izrađenih planova i unapred pripremljenih projekata za izgradnju te infrastrukture.

Greške su jasne a posledice očigledne. Optimizam i obećanja političara se brzo zaborave, pa tako niko više ne pamti ni Teslin toranj, ni beogradsku marinu, ni Europolis, ni Elevator koji se od Kalemegdana spušta ka Savi. Ko se još seća da je pre godinu dana tadašnji vicepremijer Vučić najavljivao kako će sporazum sa šeikom iz Emirata, Abdulah bin Zajedom, o izgradnji fabrike čipova biti, kako je rekao, spasonosno rešenje za našu zemlju. Niti da ćemo, opet u saradnji sa istim šeikom, proizvoditi visokosofisticirane rakete bumbar. Ali ako ikad stignemo do Budimpešte za tri sata vozom e, to ćemo zapamtiti.