Krtičarenje

Sigurno je, dakle, da Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, nije krtica. I to ne samo zato što je njemu premijer Aleksandar Vučić naložio da istraži od koga cure poverljive informacije, već i zato što odranije znamo koliko on ima poverenja u Stefanovića. A Vučić sve zna najbolje, što dokazuju ogromna podrška građana i rejting u svetu koji je, kako nam je objasnio, nadmašio čak i ugled legendarnog Tita. Ako je on takav, najbolji od svih, bio spreman da založi svoj ogromni ugled u odbranu Stefanovića od dokaza o plagijatu doktorske disertacije znači, Stefanović nije krtica.

Ni Aleksandar Vulin, ministar za rad i specijalne zadatke, nije krtica. To je savršeno jasno i dokazano samom činjenicom da i u njega premijer Vučić ima ogromno poverenje. I da to poverenje ne mogu da ugroze ni ozbiljne indicije o sumnjivom raspolaganju državnim novcem. Pa ako je premijer spreman da sopstveni ugled založi za sveprisutnog imenjaka, to mora biti siguran dokaz da Vulin nije krtica. Jasno kao dan.

Nikola Selaković, ministar pravde za čijeg mandata sistem pravosuđa ne funkcioniše mesecima? Teško da bi on mogao biti krtica za kojom se traga. Čak i ako se pokažu tačnim spekulacije da više neće voditi ministarski resor, Selaković bi, prema glasinama koje kruže beogradskom političkom čaršijom, mogao biti smenjen putem unapređenja, odnosno preraspoređen na važne poslove iz oblasti bezbednosti. Što bi, uz činjenicu da se Titov naslednik nikad nije javno uznemirio zbog haosa u pravosuđu, mogao biti neupitan dokaz da Selaković nije i ne može biti krtica. I to je jasno.

A ostali članovi najbolje srpske vlade, da li je među njima krtica? A možda je pravo pitanje da li je to uopšte bitno i kome? Nije li krajem novembra 2013, Zorana Mihajlović, tada na funkciji ministarke energetike, iznela tešku optužbu da jedan član vlade radi protiv interesa Srbije? Da li je iko odgovarao za to krivično delo, ili je, možda, sama ministarka pretrpela sankcije zbog do tada neviđenog uznemiravanja javnosti? Ne, naravno. Šta bi drugo taj izostanak epiloga mogao biti nego potvrda uverenja onih koji su u celoj priči prepoznali neku vrstu propagandnog akta? Kojim se, s jedne strane, zastrašuju saradnici, a s druge, skupljaju poeni javnosti kojoj se šalje poruka o tome u koliko teškim uslovima radi onaj skromni i marljivi čovek, u to vreme na funkciji prvog potpredsednika, a najmoćnijeg člana vlade.

Da li se aktuelni slučaj istrage krtica u vlasti razlikuje od potrage za izdajnikom? Možda krtica zaista postoji. I možda otkrivanjem tajni zaista nanosi štetu državi koja je plaća. U tom slučaju, uz svu savremenu tehniku i mogućnosti praćenja komunikacije, morala bi biti vrlo brzo otkrivena i odgovarajuće sankcionisana.

U suprotnom, biće da je reč scenariju u kome se neustrašivi div junak bori za pravdu i bolje sutra, dok se spisak svih zala ovog sveta neprekidno uvećava obuhvatajući čak i pripadnike njegovog najbližeg okruženja. Ništa novo: već postoji istraživanje prema kome čak 80 posto simpatizera SNS ne bi glasalo za tu stranku ukoliko na njenom čelu ne bi bio Vučić.
Pravo pitanje je da li je u takvim okolnostima korisno dalje pumpanje značaja (kulta) njegove nadljudske ličnosti? Ili bi bilo korisnije porazmisliti o dometima sistema koji zavisi samo od jednog čoveka. Sa stanovišta interesa tog čoveka, valjalo bi imati u vidu i moguće posledice po njega u situaciji potpunog preuzimanja kontrole nad svim što se u zemlji dešava. Naročito u svetlu činjenice da su neki važni državni sistemi (pravosuđe, prosveta) već izvan funkcije, da se opšte siromašenje nastavlja a kupovna moć smanjuje, što dodatno slabi polumrtvu privredu i pojačava siromašenje... i tako ukrug, sa krticom ili bez nje.