Kad ljubav nije samo reč

Foto Mitar Mitrović

Kada se za stolom prolomio zdrav i zarazni Ivanin smeh, svi smo podigli čašu jer sve se nekako vratilo u normalu, kao nekada, mnogo pre te pauze koja nas je opterećivala. Sasvim normalno i opušteno za stolom je sedela i Marijana, glavni krivac što posle dugo vremena čujemo tako prepoznatljiv znak naše Ivane. Više se to osećalo po pogledima punim poštovanja sa drugih stolova u restoranu nego po atmosferi za našim stolom, jer u javnosti Marijana je već označena kao heroj, neko za koga prijateljstvo nije metafora, parabola ili neka druga figura.

LJudi su, eto reklo bi se, predodređeni na one koji daju i one koji primaju. Marijana Milosavljević spada u prvu grupu, a čak i mi iz njenog najbližeg okruženja smo to nekako prihvatali kao normalno i sasvim očekivano. Isijavalo je to iz njenog karaktera a ne neke, mnogima svojstvene, poze i voljne radnje s predumišljajem.

Ona je bila ta koja je uz pomoć prijatelja i kolega iz NIN-a i Udruženja novinara Srbije pokrenula i izgurala akciju za prikupljanje pomoći koja je krunisana transplantacijom bubrega u turskoj bolnici Acibadem, s obzirom na to da RFZO ne pokriva ovakve intervencije, a za operaciju i troškove lečenja bilo je potrebno prikupiti 30.000 evra.

Još kada je prvi put pomenula da će, ako bude trebalo i kada za to dođe trenutak, svojoj i našoj drugarici Ivani donirati bubreg, nismo se iznenadili, a kada je to i javno obznanila nekako smo se čudili kako se svi oko nas na tu vest skoro sa strahopoštovanjem odnose prema njoj. Pomenula je ona to mnogo, mnogo pre nego što je i Ivana o tome razmišljala. Još od momenta kada smo primetili pogoršanje Ivaninog zdravlja i njenog prezira vlastitog stanja, skoro do fatalnosti.

A baš u to vreme Marijana je bila bez posla, pošto je iz Politike, gde je bila jedan od urednika, otpuštena kao žrtva političke garniture koja je na vlast i u Politiku došla 2008. godine. Nije im odgovarao neko ko je imun na pritiske i vanprofesionalne uticaje. Bez gunđanja je nosila svoje breme, iako je za sobom vukla i pozamašan kredit za stan, oslanjajući se i sama na prijatelje koji su joj, prema svojim moćima, pronalazili pomalo prostora u novinama i na radiju.

U vremenu dovijanja i preživljavanja postala je i jedan od osnivača nevladine organizacije za borbu protiv korupcije, poznate kao Portal Pištaljka. A, kako je to opisao još jedan zajednički prijatelj Srba Bogdanović, ima neke ironične pravde što danas radi u Agenciji za borbu protiv korupcije pošto oni koji je poznaju znaju za njenu moralnu isključivost.

I javnost je uspela u to da se uveri po njenom reagovanju i nekompromisnom stavu na birokratsko izbegavanje RFZO da joj isplati zasluženo bolovanje, kao donoru organa za transplantaciju.
Tako samosvojnoj strukturi ličnosti svojstveni su i hirovi i tvrdoglavost koje Marijana nije ni prikrivala. Jednom prilikom pozvala je prijatelje u restoran na ručak, naručila i taksi, a onda na polovini puta, zbog nekog tvrdoglavog stava koji je zastupala u maloj i žučnoj raspravi, zaustavila taksi, izašla i odšetala kući, bez obzira na to što je poziv bio njen.
Niko se nije ljutio na te njene hirove. Čak i oni koji su ponekad bili u svađi sa njom, znali su da će, u slučaju većeg problema, Marijana prva priskočiti u pomoć. Jer, svađa je za nju šarmantni odnos koji pokazuje da ti je do nekoga stalo.

NJen humani gest ne sme da ostane onaj usamljeni primer koji pokazuje da je pravilo sasvim drugačije, a Marijana već misli da to nije tačno.