19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Foto Vesna Lalić
Kruna Koraksove karijere bila bi osuda za antiratno profiterstvo, i on bi je svakako razumeo. Decenijama pretura po deponiji jugoslovenske i srpske politike, te zna da se tamo umnožavaju samo negativnosti. Ako bi ratni profiteri bili osuđeni (plus i plus) a antiratni profiteri neosuđeni (minus i minus), rezultat bi bio pozitivan. Zato ratni profiteri moraju da ostanu neosuđeni, a Koraks, jedini samoproglašeni antiratni profiter osuđen.
Nevolja je, međutim, što je Predrag Koraksić Koraks već osuđen. Kada bitange profitiraju od bede, plače narod; kada od bede profitira karikaturista, plače i on sam.
Morao sam da nađem neki izlaz, da se emotivno ispraznim od gomila nepravde koje su se svakodnevno kotrljale preko naših glava. Uskopistio sam se, to je bio moj način da se spasem. Video sam šta se sprema, ali dosta kasno, i onda se u meni desio Veliki prasak. Nisam obraćao pažnju na strah, usredsredio sam se na to da pokažem koje nam zlo dolazi. Nisam mogao da crtam leptire i idile, jer sam se našao u surovoj stvarnosti i pokušavao sam da se izvučem.
Koraks je duševni opis izvukao iz devedesetih, ali u narednih dvadeset pet godina nije našao bogzna kakav razlog da ga menja, a šta važi za opis, važi i za opus. Jedan dokaz Koraksićevog profiterstva nedavno je predočen javnosti knjiga Trajno prošlo vreme, u kojoj je šestotinak probranih radova koje je nacrtao od 1990. do 2001. Ako se ikad ulenji, karikaturista će sijaset tih crteža moći da poturi kao nove, samo treba da zameni poneko lice. Karikatura objavljena 21. decembra 1995. prikazuje tadašnjeg predsednika SRJ Zorana Lilića kako manekenski odeven defiluje pistom nudeći se Kinezima.
Samo stavim Vučića umesto Lilića.
Crtež od 17. juna 1991. objašnjava lokalni fenomen devoluciju od homo sapijensa do četnika; crtež od 20. septembra 1993. za junaka ima Borisava Jovića koji ljudski kostur, ogrizak jabuke i skelet ribe slika kao raskošni akt i bogatu trpezu. Ako bi Koraks izbacio karikaturalnog Jovića i zamenio ga likom bilo koje aktuelne političke kreature, imao bi rad spreman za sutrašnje izdanje Danasa. A 19. aprila 2001. Šešelj u Koraksovoj viziji prilazi skupštinskoj govornici zamišljajući je kao poljski ve-ce
To je potvrda u kom se vremenu nalazimo, borim se sa istim budalaštinama. Ovo je četvrta garnitura protiv koje se borim bio je Milošević, pa Koštunica, pa Tadić, sada je na redu Vučić. I gomila prilepaka, naravno. Retka su zatišja, kada isisavam iz rukava ranije događaje; preda mnom se svakodnevno valjaju gluposti i samo treba da izaberem.
Trajno prošlo vreme, umesto da trajno prođe, namerava trajno da ostane, ko god bili glumci u političkoj burleski. A Koraksa naročito inspiriše gluma pozorišnih veterana.
Nisam čuo da je Vučić pričao o tome šta je radio za vreme bombardovanja, a taj period, u kome je on bio ministar informisanja, glavni cenzor u Srbiji, jedini je prazan u knjizi jer je tada bilo nemoguće raditi. Glavni urednici su morali da idu na brifing da im izdeklamuje šta smeju, a šta ne. Niko ne pominje prošlost, ,probleme sa nogom, lepljenje tabli ,Bulevar Ratka Mladića. Toga se ne stide, pa je zarđala kašika i dalje njihov atribut na mojim karikaturama. Podržavao sam svojevremeno Tadića, Dinkića, Čedu, onda kada su imali iste svetonazore kao ja. Ali kada vidim šlihtanje režimu, a znam iz kog su šinjela izašli vlastodršci, vidim i sa kim imam posla. Ne mogu da verujem u to što deklamuju. Ne verujem u kopernikanske obrte, verujem da je to laž i pokušavam to da razotkrijem.
Bez obzira na to što Koraks i danas kolje svete krave, i domaće i strane, i Južni tok i vojnu paradu, i Putina i šeike i popove, a tajkune predstavlja upravo kao svete krave žive i zdrave karikirani ne reaguju.
Nemam povratnu reakciju, bar za sada, kao što je nisam imao ni za vreme Miloševića.
A politička scena mi je sada mnogo pristupačnija, ima medija, ima načina da se dođe do suštine. U Miloševićevo vreme sve sam morao da gledam kroz ključaonicu, bavio sam se posledicama. Nisam mogao da uđem u mašineriju, da vidim kako sve funkcioniše.
Sada, dakle, vidimo kako sve funkcioniše, ali vajde nema. Ideje lebde u krugovima istomišljenika.
Moje karikature vole oni koji misle isto što i ja. Nisam siguran da mogu da utičem na deo publike koji besni kada te crteže vidi, na legendarne botove
Pored istomišljenika, kaže Koraks, za karikature se zanimaju još i diplomate koje se ovde muvaju. Interesuje ih ta ilustracija opozicionog mišljenja, ali diplomatija je samo fragment politike, a ona, rekosmo, uvek umnožava negativno. Čemu onda služi umnožavanje karikatura? Koraksić misli da je slika i dalje prečica komunikacije. Zato je i tekst na njegovim crtežima retka pojava.
Slika je najdirektnija. Ona je jasna svugde u svetu; ako ljudi prepoznaju likove, nije potreban prevodilac. Francuski Kurije internasional nedavno je objavio karikaturu na kojoj Vučić i Nikolić gledaju ka nebu, a ka njima ide dron u obliku Šešelja sa propelerima. I odmah shvatite o čemu se radi, jer je slika kao šamar, kao presuda. Najjednostavniji je način da se razotkrije hipokrizija, i zato je se vlastodršci boje. Ona pokazuje da je car go, u tome i preteruje, ali je i takva često istinitija i od stvarnosti.
Stvarnost je glupost, a glupost je neuništiva.
Mnoge moje kolege su uhapšene u Turskoj, katastrofa je u svetu. U Indiji su karikaturiste streljali na ulici, kurdski karikaturisti su u zatvorima Zato sam i prestao da učestvujem u nagradnim konkursima, ne želim da budem deo lakirovke.
Predrag Koraksić možda još crta i zbog jedne priče bez koje bi Trajno prošlo vreme bilo nemoguće.
Bio je mukotrpan posao odgonetati na šta se odnosi karikatura od pre dvadeset ili više godina. Za jedanaest godina koje knjiga pokriva objavio sam 3.700 radova; u staroj Borbi izlazila su i po dva-tri dnevno. Pomogla mi je dokumentacija porodice Šenk. Oni su me pratili u Našoj Borbi i, kada sam otišao u Danas, pomislili su da sam prestao da radim. Sa zakašnjenjem su me primetili u Danasu i molili su redakciju da im dostavi primerke koje su propustili kako bi upotpunili kolekciju radova. Kolekciju su činili tomovi, fascikle isečaka sa komentarima. Komentari su bili emotivni, ali pomogli su da rekonstruišemo priče iza slika. LJudi koji skupljaju moje crteže osećaju se kao i ja. Uvek su bili neverovatan podsticaj oni koji su me svakodnevno bodrili i tražili da opet napravim nešto što će ih emotivno spasti.
Prvi krug izbora za Trajno prošlo vreme dao je devetsto karikatura. Koraksić i saradnici shvatili su da je to previše, pa su srezali brojku na šestotinak. U nekom novom izdanju, sa kompakt diskom, možda će se naći i žrtvovani crteži. No svejedno knjiga ili kompakt disk, crno-belo ili kolor, tehnologiju možemo razvijati koliko god želimo, Koraks će i dalje moći da stvara novo samo menjajući glave svojim karikaturama.
O Miloševiću
Kada je Milošević bio na bezbednoj udaljenosti, Milan Milutinović, tada još predsednik Srbije, pozvao je Koraksića na kafu. I Koraks je najzad dobio povratnu reakciju.Pričao mi je neverovatne stvari. Recimo Holbruk zamera Miloševiću neslobodu štampe. Milošević vadi Našu Borbu, pokazuje moj rad i kaže ,Evo, ovaj karikaturista nije uhapšen. Milutinović je skupljao karikature na kojima je bio on sam. Crtao sam ga kao fikus, ribu u akvarijumu, ali je svejedno rekao ,Hoću da to ostavim sinu. Jednom je predložio rukovodstvu da zakupe dve strane NJujork tajmsa i objave moje crteže kako bi se videlo da Srbija ima slobodne medije. Rekao mi je da su na zasedanjima podmetali moje crteže u ladice. Milošević je bio 1.800 kilometara daleko, i iza rešetaka, ali Milutinović se i dalje plašio. Rekao sam mu da hoću da napišem prikaz našeg susreta. Ponavljao mi je ,Ni za živu glavu. Toliko su se Miloševića bojali, poput ljudi koji sada pričaju bajke o Vučiću. Zato se i Trajno prošlo vreme tako zove.
